Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Kalendar poznatih

Zid :: Društvo :: Kultura

Strana 16 od 17 Prethodni  1 ... 9 ... 15, 16, 17  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Onore de Balzak - 20. maj

Počalji od Still_dreaming taj Sub Maj 19, 2012 11:03 am



Onore de Balzak (fr. Honoré de Balzac) je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma. Rođen je u Turu, 20. maja 1799. godine, a u pariz je prešao da živi 1814. Njegovo pohađanje Pravnog fakulteta u Parizu se poklopilo sa početkom francuske restauracije. Počeo je da piše u dvanaestoj godini, pokušavajući u Parizu da napravi brzu karijeru. Balzak mimo volje svojih roditelja, koji su želeli da bude beležnik, piše romane pod tuđim imenima, osećajući i sam da su bez vrednosti. Otac i majka protivili su se književničkom zanatu, smatrajući da se neće moći materijalno osigurati. Prvim svojim radovima Balzak ne samo da nije postao slavan, već nije bio ni zapažen. Razočaran prvim neuspesima i u želji da što pre stekne popularnost i društveni ugled, ulazi u neuspele investicije, te se opterećuje dugovima za ceo život. Propao je u poslu sa slovolivnicom i štamparijom.

Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak. Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je započela prepisku sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom strankinjom koja se divi Balzakovim delima razvila se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom se sastao najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska je odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčali su se 1850. godine u Berdičevu, u Ukrajini.

Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi put (1839) je povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849) je dobio samo dva glasa.

Pre njegovog pisanja, svakidašnji život običnog čoveka smatran je nedostojnim književne obrade. A Balzak je uradio upravo to. Opisao je sve klase: plemstvo koje nezadrživo propada, buržoaziju koja se uzdiže u težnji za sticanjem novca i položaja, sitnu buržoaziju, lihvare i zelenaše, seljake koji su uklješteni između veleposednika i seoskog kapitala. Balzak je stvarao u vreme prelaza sa romantizma na realizam - s jedne strane, u njegovim delima se pojavljuju melodramatične fabule, retorika, romantične strasti, divlji individualizam, dok s druge strane unosi brižljivo dokumentirane, detaljne studije društvenog života, s tačnim i autentičnim podacima.

‚‚Ljudska komedija'' (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove romane, međusobno povezane, u kojima je nastojao da pruži sliku o svom vremenu, društvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikaže život svih društvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne čovekove psihe. Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika. U predgovoru ‚‚Ljudskoj komediji'' (objavljenom 1842. godine) naglasio je da će to biti istorija koju su zaboravili toliki istoričari, istorija naravi. Predvideo je da ‚‚Ljudska komedija'' sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze ‚‚Golicave priče'' ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine. Svoja najbolja dela je napisao u Parizu ili o Parizu, a Parizu je i umro, 17. avgusta 1850. godine.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Džon Stjuart Mil
(engl. John Stuart Mill), 1806. godine, britanski filozof empirista, socijalni reformator i zagovornik britanskog utilitarizma.
Olga Ivanović, 1921. godine, srpska glumica.
Šer (engl. Cher, pravo ime Šerilin Sarkisijan Lapjer (engl. Cherilyn Sarkisian LaPierre)), 1946. godine, američka pevačica i glumica jermenskog porekla.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Albreht Direr - 21. maj

Počalji od Still_dreaming taj Ned Maj 20, 2012 11:13 am



Autoportret, 1498.

Albreht Direr (nem. Albrecht Dürer), rođen u Nirnbergu 21. maja 1471. godine, nemački je renesansni slikar, grafičar i teoretičar umetnosti. Bio je jedan od najvećih majstora umetnosti u doba humanizma i reformacije.

Učio je crtanje u radionici nirnberškoga slikara Mihaela Volgemuta, gde je boravio 4 godine, a 1495. prvi put je otišao u Italiju i kopirao italijanske majstore. Ujedinio je italijansku ranu renesansu s ekspresivnim stilom nemačkog reformatorskog doba i došao do novih oblika izražavanja. Posezao je za mitologijskim, alegoričnim i religioznim temama, ali se bavio i prirodom. Njegovi akvareli krajolika, studije biljaka i životinja svedoci su njegovog dubokog razumevanja prirode. U radionici svog oca obučen je za zlatara, pa je Direr je do vrhunca razvio drvorez i bakrorez i svojim grafikama odlučujuće uticao na popularizovanje reformatora i humanista. Kao prvi nemački umetnik, posvetio se teoriji umetnosti i između ostalog napisao temelje nauke o proporcijama. Nakon povratka u Nirnberg, otvorio je radionicu i izvodio oltarne slike i portrete, prve bakroreze i niz drvoreza „Apokalipsa“ i „Velika muka“. Nakon povratka s drugog putovanja u Italiju, nastali su njegovi najvredniji bakrorezi „Vitez“, „Đavo i smrt“, „Melanholija“ i „Sveti Jeronim u ćeliji“. U poslednjoj fazi naslikao je svoj najbolji „Autoportret“ i „Četiri apostola“, i pisao traktate o slikarstvu.

Umro je u Nirnbergu, 6. aprila 1528. godine. Njegovo ukupno delo obuhvata 70 slika, 900 crteža, 100 bakroreza i 350 drvoreza.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Aleksandar Poup
, 1688. godine, bio engleski književnik.
Andrej Dmitrijevič Saharov (rus. Андре́й Дми́триевич Са́харов), 1921. godine, sovjetski nuklearni fizičar, disident i borac za ljudska prava.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Rihard Vagner - 22. maj

Počalji od Still_dreaming taj Pon Maj 21, 2012 11:19 am



Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner), rođen u Lajpcigu 22. maja 1813. godine, bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar.

Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza, jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana.

Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata. Umro je u Veneciji 13. februara 1883. godine.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Ser Artur Ignejšus Konan Dojl (engl. Sir Arthur Ignatius Conan Doyle), 1859. godine, britanski autor kriminalističkih romana, najpoznatiji kao „otac“ Šerloka Holmsa i doktora Votsona.
Petar Božović, 1946. godine, srpski glumac.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Per Lagerkvist - 23. maj

Počalji od Still_dreaming taj Uto Maj 22, 2012 11:00 am



Per Lagerkvist (šve. Pär Fabian Lagerkvist), rođen 23. maja 1891. godine, bio je švedski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1951. godine. Pisao je poeziju, pozorišne komade, romane, pripovetke i eseje od svojih ranih 20ih do 70ih godina života. Centralni motiv njegovog dela je moralno pitanje dobra i zla. Iako nije verovao u crkvene doktrine, u delima je koristio hrišćanske religijske motive i ličnosti.

Nobelovu nagradu je dobio za roman „Baraba“ (Barabba) iz 1950, dok mu je najpoznatiji roman „Patuljak“ (Dvärgen) iz 1944.

U kritičko-teorijskim radovima napada izrođeni naturalizam, zahtevajući od književnosti jednostavnost folklornih predana. Uzor su mu neposrednosti i sažetost Biblije, Kurana, severnjačkih saga i staroegipatske lirike. Prvi je švedski ekspresionista, u pesmama i u dramama izražava haotični svet iz doba Prvog svetskog rata, oslanjajući se na dela kasnog Strindberga.

U međuratnom razdoblju u njegovo delo probijaju i svetliji tonovi, koji se 30-ih godina ponovno pomračuju, kada Lagerkvist nastupa kao oštar borac protiv diktature i nečovečnosti. Godine 1933. kada Hitler dolazi na vlast, Lagerkvist piše ‚‚Krvnika", delo koje je protest protiv nasilja. Neprestano obuzet problemom zla, u svojoj najznačajnijoj prozi ‚‚Patuljak", predstavlja utjelovljenje svih negativnih ljudskih funkcija, pa pomoću likova renesanse, simbolizuje moderna stanja. Umro je 7. novembra 1974. godine.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Karl fon Line (šve. Carl von Linné), 1707. godine, bio švedski prirodnjak i naučnik.
Džon Bardin (engl. John Bardeen), 1908. godine, američki fizičar.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Bob Dilan - 24. maj

Počalji od Still_dreaming taj Sre Maj 23, 2012 11:07 am



Bob Dilan (Bob Dylan, pravim imenom Robert Allen Zimmerman), rođen u Dulutu, u Minesoti, 24. maja 1941. godine, američki je pevač, kompozitor i pesnik.

Jedan je od najvećih kantautora 20. veka i kultna ličnost generacije 1960-ih godina. Često je kroz pesmu izražavao bunt protiv politike i društvenih dogmi njegovog vremena, govorio o problemima religije i vere uopšte i pevao o ljubavi. Najpoznatije njegove pesme su ‚‚Blowin' in The Wind'', ‚‚The Times They Are A-Changin' '', ‚‚Like a Rolling Stone'', ‚‚Just Like A Woman'', ‚‚All Along the Watchtower'', ‚‚Lay Lady Lay'' i druge.

Uticaj Boba Dilana na rok muziku je ogroman. Prvi je insistirao na kvalitetu tekstova pesama, a njegovo pevanje je odškrinulo vrata drugim pevačima s manje atraktivnim glasom. Jedan je od prvih koji je svirao folk rok (na šta ga je podstakla obrada njegove pesme ‚‚Mr Tambourine Man'' grupe Byrds) te kantri rok i amerikanu (na albumima ‚‚The Basement Tapes'' iz 1967/1975, ‚‚John Wesley Harding'' iz 1968. i ‚‚Nashville Skyline'' iz 1969). Vlasnik je prvog dvostrukog albuma u istoriji (‚‚Blonde on Blonde'' iz 1966.) a njegove tada još neobjavljeni snimci s grupom ‚‚The Band'' razlog su nastanka bootleg albuma ‚‚The Great White Wonder'' (1969), prvog bootlega u istoriji rok muzike.

Svira gitaru, usnu harmoniku i klavir. U četrdeset i pet godina umetničkog rada objavio je 44 albuma među kojima su najzapaženiji ‚‚The Freewheelin' Bob Dylan'', ‚‚Blonde on Blonde'', ‚‚Blood on the Tracks'', ‚‚Desire'' i noviji ‚‚Love and Theft'' i ‚‚Modern Times''.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Danijel Gabrijel Farenhajt (nem. Daniel Gabriel Fahrenheit), 1686. godine, nemački fizičar i inženjer.
Mihailo „Miša“ Janketić, 1938. godine, srpski glumac.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Piter Zeman - 25. maj

Počalji od Still_dreaming taj Čet Maj 24, 2012 11:18 am



Piter Zeman (hol. Pieter Zeeman), rođen 25. maja 1865. godine u Zonemeru, u Holandiji, bio je holandski fizičar.

Zeman je studirao fiziku kod profesora Hendrik Anton Lorenca i Hajke Kamerling Onesa na Univerzitetu u Lajdenu. Po završetku studija ostao je u Lajdenu i radio kao docent. Godine 1897. prešao je na Univerzitet u Amsterdamu i tamo postao redovni profesor 1900. Od 1908. je direktor Instituta za fiziku.

Piter Zeman je postao čuven po otkriću efekta koji nosi njegovo ime. Godine 1896, otkrio je da se spektralne linije izvora svetlosti u jakom magnetskom polju polarizuju. Ovaj fenomen potvrdio je talasnu prirodu svetlosti.

Za istraživanja uticaja magnetizma na zračenje, Zeman je, sa svojim učiteljem Hendrik Anton Lorencom, nagrađen Nobelovom nagradom za fiziku 1902. Jedan krater na Mesecu je po njemu 1970. dobio ime Zeman.

Umro je 9. oktobra 1943. godine u Amsterdamu.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Izadora Dankan - 26. maj

Počalji od Still_dreaming taj Pet Maj 25, 2012 11:52 am



Izadora Dankan (engl. Isadora Duncan), američka je plesačica. Rođena je u San Francisku, 26. maja 1878. godine, kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz.

Preminula je tragično, u Nici, 14. septembra 1927. godine, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je.

O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Edmon de Gonkur (Edmond de Goncourt), 1822. godine, francuski romanopisac.
Džon Vejn, puno ime Marion Michael Morrison, 1907. godine, američki glumac, reditelj i producent.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Aleksa Šantić - 27. maj

Počalji od Still_dreaming taj Sub Maj 26, 2012 11:05 am



Aleksa Šantić je rođen 27. maja 1868. godine u Mostaru, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica. Imao je dva brata i jednu sestru. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.

Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegove pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. 1887. postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika.

Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908).

Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:
Na današnji dan rođen je i:

Kristofer Frenk Karandini Li (engl. Christopher Frank Carandini Lee ), 1922. godine, engleski glumac, pevač i animator.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Milutin Milanković - 28. maj

Počalji od Still_dreaming taj Ned Maj 27, 2012 11:10 am



Milutin Milanković je bio srpski inženjer, klimatolog i astronom. Osnivač je katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi. Njegov lik se nalazi na novčanici od 2000 dinara.

Milanković je rođen u srpskoj porodici 28. maja 1879. godine u Dalju, blizu Osijeka (tada Austrougarska, danas Hrvatska). Pohađao je Bečki tehnološki institut, gde je diplomirao građevinu 1902. i stekao doktorat iz tehničkih nauka 1904, čime je postao prvi srpski doktor tehničkih nauka. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine od ojačanog betona, u tadašnjoj Austrougarskoj. Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču, do jeseni 1909, kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika). Godina 1909. označava prekretnicu u njegovom životu. Mada je nastavio da se bavi istraživanjem raznih problema u vezi sa primenom ojačanog betona, odlučio je da se skoncentriše na fundamentalna istraživanja.

Tek što se Milanković doselio u Beograd, usledili su burni događaji: Balkanski ratovi, a zatim i Prvi svetski rat. Kada je 1914. izbio rat (tek što se oženio), Austrougarska vojska je internirala Milankovića u Nežider, a kasnije u Budimpeštu, gde mu je bilo dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Već 1912, njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio interniran u Budimpešti, Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena 1920, u izdanju Srpske kraljevske akademije u Parizu, pod naslovom ‚‚Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire'' (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima). Rezultati ovog rada su mu doneli značajnu reputaciju u naučnom svetu, mahom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924. kada je meteorolog i klimatolog Vladimir Kepen (Wladimir Köppen) sa svojim zetom, Alfredom Vegenerom (Alfred Wegener), predstavio krivu u svom radu, pod naslovom ‚‚Climates of the geological past''. Posle ovih prvih priznanja, Milanković je 1927. pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: prva je bila priručnik iz klimatologije (Handbuch der Klimatologie), a druga je bila priručnik iz geofizike (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). Za nju je napisao uvod ‚‚Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen'' (Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata), objavljen 1930. na nemačkom, a 1939. preveden na ruski. Ovde je teorija planetarnih klimata dalje razvijena sa posebnim podacima o Zemlji.

Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri odeljka razvijajući i formulišući svoje teorije: teoriju sekularnih pokreta zemljinih polova i teoriju glacijalnih perioda (Milankovićevi ciklusi), koja je izrađena na ranijem radu Džejmsa Krola (James Croll). Milanković je uspeo da unapredi Krolov rad delom zahvaljujući poboljšanim računanjima zemljine orbite, koje je 1904. objavio Ludvig Pilgim (Ludwig Pilgim). Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno kompletirana, i da su papiri koji se bave ovom teorijom razbacani u više radova, Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom.

Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. je završeno štampanje obimnog i najznačajnijeg dela ‚‚Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem'' (Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba), na 626 strana, objavljenog u izdanjima Srpske kraljevske akademije. Ovo delo je prevedeno na engleski 1969. od strane izraelskog Programa za naučne prevode, pod naslovom ‚‚Canon of Insolation of the Ice-Age Problem''.

Kritike Milankovićeve teorije ledenih doba počele su 1950ih godina. Kritike su potekle uglavnom od meteorologa koji su tvrdili da su insolacione promene zbog promena u Zemljinoj orbiti isuviše male da značajnije izmene klimatski sistem. Ipak, kasnih 60-ih i 70-ih, istraživanja sedimenata duboko u morima su dovela do široke potvrde Milankovićevih stavova, jer je otkrivena periodičnost (100.000 godina), koja se blisko poklapala sa orbitalnim periodom. Naučni genije Milutina Milankovića dobio je nesumnjivo međunarodno prizanje 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu „Nauka“ objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta čiji je predmet bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni. Tada je utvrđeno da su varijacije Zemljine orbite indikacije ledenih doba. Milankovićevi radovi tada su postali predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, budući da je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina.

Milankovićeva istraživanja imaju veliki uticaj na geologiju. Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom „Ciklo-stratigrafija“. Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošla naša planeta.

Kao dodatak naučnom radu, Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. Napisao je knjigu o istoriji astronomije, kao i dve knjige za širu čitalačku publiku: prva - ‚‚Kroz vasionu i vekove'' govorila je o razvoju astronomije, a druga, nazvana ‚‚Kroz carstvo nauka'', bavila se razvojem nauka.

Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i u „Kanonu osunčavanja“, napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena.

Milanković je objavio i autobiografiju iz tri dela: ‚‚Uspomene, doživljaji i saznanja''. Njegov sin, Vasko Milanković napisao je biografsko delo: ‚‚Moj otac, Milutin Milanković''.

Godine 1920. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio je član Nemačke akademije Naturalista „Leopoldine“ u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu. Umro je 12. decembra 1958. godine u Beogradu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Kajli En Minog (engl. Kylie Ann Minogue), 1968. godine, australijska pop i dens pevačica i glumica.
Bojana Maljević, 1974. godine, srpska glumica.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Svetozar Ćorović - 29. maj

Počalji od Still_dreaming taj Pon Maj 28, 2012 11:38 am



Svetozar Ćorović je jedan od poznatijih srpskih pripovedača iz hercegovačkog kraja. Rodio se 29. maja 1875. godine u Mostaru, gde je završio osnovnu i trgovačku školu. Od 1887. godine objavljivao je radove u mnogim listovima i časopisima: ‚‚Golub‚'', ‚‚Neven'', ‚‚Bosanska vila'', ‚‚Luča'', ‚‚Otadžbina'' i ‚‚Brankovo kolo''. Bio je aktivan član mostarskog društva „Gusle“. Ogledao se i u drugim književno-kulturnim aktivnostima: uradnik kalendara Neretljanin (1894, 1895), pokretač i urednik (prva tri godišta) časopisa ‚‚Zora'' (1896 — 1901), član redakcije i saradnik opozicionog lista ‚‚Narod'' (1907). Za vreme aneksione krize 1908. izbegao je u Italiju. U Bosanski sabor za poslanika je bio izabran 1910. Po izbijanju rata 1914. je uhapšen, odveden u taoce, potom mobilisan i kao vojnik poslan u Mađarsku. Teško bolestan vratio se u Mostar 1917. godine.

Svetozar Ćorović umro je u Mostaru 17. aprila 1919. godine. Umro je od bolesti koju je dobio u austrijskim logorima i internacijama, u kojima je proveo prve tri godine Prvog svetskog rata.

Njegova najpoznatija dela su: „Ženidba Pere Karantana” (1905), „Majčina sultanija” (1906), „Stojan Mutikaša'' (1907), „U ćelijama” (1908), „U mraku” (1909), „Jarani” (1911), „Zulumćar” (1913), „Kao vihor” (1918), „Među svojima” (1921); pripovetke („Bogojavljenska noć”, „Prijatelji”, „Pod pećinama”, „Na vodi”, „Na Vaskrs”) i nekoliko pozorišnih komada: dve šaljive igre, „Poremećen plan” i „Izdaje stan pod kiriju” (1899), i aktovke „On”, „Adembeg”, „Ptice u kavezu” i „Povratak”.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Kosta Abrašević, 1879. godine, srpski pesnik.
Dušan Poček, 1932. godine, srpski glumac.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Pero Zubac - 30. maj

Počalji od Still_dreaming taj Uto Maj 29, 2012 11:01 am



Pero Zubac, rođen u Nevesinju 30. maja 1945. godine, srpski je književnik. Osnovnu školu završio u rodnom mestu Nevesinju, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao je književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član je Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.

Prvu pesmu je objavio kao gimnazijalac, 1962. godine, u sarajevskom studentskom listu „Naši dani“. Gimnaziju je nastavio u Zrenjaninu a studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prvu knjigu pesama „Nevermore“ objavio je u ediciji „Prva knjiga“ Matice srpske, 1967. godine. Objavio je 30 knjiga poezije, 18 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo, 13 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je 6 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski i jedna na italijanski jezik), a pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika. Nalazi se u 10 stranih i pedesetak antologija jugoslovenskog pesništva i pesništva za decu.

Objavio je (sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom, Vladimirom Nikolićem) dramu ‚‚Mudbol”, izvedenu 1968. godine, pozorišni komad ‚‚Vratio se Nikoletina” (sa Draganom Jerkovićem), izveden u Beogradu 2000. godine, TV dramu ‚‚Izbacivač”, koja je emitovana 1979. godine na TV Novi Sad i TV Beograd. Napisao je libreto za balet ‚‚Banović Strahinja” Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića ‚‚Lenka Dunđerska”.

Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Pisao je o S. Jesenjinu, V. Majakovskom, B. Pasternaku, M. Cvetajevoj, O. Mandeljštamu, V. Visockom, V. Polonskoj, C. Ajtmatovu i drugima.

Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio Televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Vladimir Nazor, 1876. godine, hrvatski i jugoslovenski književnik, a pred kraj života i predsednih NR Hrvatske.
Zdravko Čolić, 1951. godine, srpski pevač.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Kolin Farel - 31. maj

Počalji od Still_dreaming taj Sre Maj 30, 2012 11:15 am



Kolin Džejms Farel (engl. Colin James Farrell), rođen 31. maja 1976. godine u Dablinu, u Irskoj, irski je glumac. Kolin je sa porodicom živeo u Kastlnoku, predgrađu Dablina. Otac Eamon je bio fudbaler u Šamrok Roversima šezdesetih godina, u vreme kada je klub bio na vrhuncu. Kolin je najmlađi od četvoro dece. Želeo je da postane fudbaler poput oca, ali su ga roditelji poslali u skupu i strogu privatnu srednju školu (Castleknock College), u kojoj se više cenio ragbi. Međutim, naporni treninzi nisu oduševljavali Kolina, pa se on okrenuo zadovoljavanju svojih hedonističkih potreba. Tako je i zaradio nadimak „nemirnog dečka“, prepuštajući se lakim drogama, duvanu, zabavama, devojkama. Hapšen je zbog prebrze vožnje, krađe i tukao se s kim je stigao. Kako bi ga smirili, roditelji su ga prebacili u internat, ali tamo se potukao s upravnikom. Nakon izbacivanja iz škole otišao je na godinu dana da živi u Sidneju (Australija). Radio je različite poslove i stekao prvo glumačko iskustvo u uličnom teatru u ulozi irskog pobunjenika Neda Kelija.

Vratio se u Dablin, svaštario, pa se priključio skupini koja se bavila kaubojskim plesom, da bi sa osamnaest godina kao neko ko uživa velike količine droge i alkohola završio na lečenju od depresije. Lečenje njegove autodestrukcije je trajalo šest mjeseci i tada mu je pomogao brat Eamon, pozajmivši mu novac i nateravši ga da upiše časove glume na Gaiety School of Drama. Pošto nikada nije podnosio autoritete, i ovog puta je prekinuo školovanje, zarađivao kao fotomodel i dobio prvu ulogu u filmu ‚‚A Little World Of Our Own''. Na njegovu sreću, primetio ga je glumac Kevin Spejsi i spomenuo ga producentima filma ‚‚Ordinary Decent Criminal''. Uloga sa Spejsijem donela mu je dodatni proboj i dolazak na američko područje. U međuvremenu je u Irskoj igrao u niskobudžetnom filmu Džoela Šumahera ‚‚Tigerland'' i njome zaradio pohvale američkih filmskih kritičara.

Živeo je neverovatno brzo, potajno se venčavši sa glumicom Amelijom Vorner, da bi se nakon par meseci razveli. Onda je usledila odlična uloga u filmu ‚‚Hartov rat'' sa Brusom Vilisom u glavnoj ulozi. Nakon toga je nizao uloge u filmskim hitovima poput ‚‚Minority Report'' (2002) sa Tomom Kruzom. I dalje je ostao dosledan sebi i svojoj otvorenosti, pričajući o seksu, drogama, piću. Žestoke reakcije izazvao je njegov intervju za magazin Plejboj 2002. godine, u kojem je pripadnike IRA nazvao „smećem i teroristima“.

Sa svojim idolom iz detinjstva Al Pačinom glumio je u filmu ‚‚Regrut'', a posle i sa Benom Aflekom u ekranizaciji stripa ‚‚Dardevil''. Za samo dvanaest dana snimio je film ‚‚Telefonska govornica'', zatim biografsku dramu ‚‚Victoria Guerin'', igrao je i jednu od glavnih uloga u filmu ‚‚S.W.A.T.''. Marljivo je nastavio da snima i u 2004. godini, najpre film ‚‚A Home At The End Of The World'', a zatim je ulogom u filmu ‚‚Alexander'' dokazao da se ne boji kontroverze. Gledaoci i kritičari taj film nisu dobro prihvatili, ali to Farela nije obeshrabrilo, pa je snimio dramu ‚‚Ask The Dust'' sa Salmom Hajek, epsku sagu ‚‚The New World'' (oko koje se takođe digla prilična prašina zbog starosti partnerke u filmu).

Nakon snimanja filmskog nastavka popularne policijske serije ‚‚Poroci Majamija'' s Džejmijem Foksom, otišao je na lečenje od zavisnosti od lijekova protiv bolova. Uz pomoć višeg suda u Los Anđelesu uspeo je da prekine distribuciju kućnih seksi video snimaka preko interneta, koje je 2003. godine snimio s Plejbojevom devojkom Nicole Narain.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Johan Ludvig Tik (nem. Johann Ludwig Tieck), 1773. godine, nemački književnik.
Volt Vitmen, 1819. godine, američki pesnik.
Sen Džon-Pers, pravo ime Aleksis Leže (fr. Alexis Leger), 1887. godine, francuski pesnik i diplomata, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1960. godine.
Klint Istvud (engl. Clint Eastwood), 1930. godine, američki filmski glumac, kompozitor, reditelj i producent.
Rada Đuričin, 1934. godine, srpska glumica.
Džon Henri ‚‚Bonzo" Bonam (engl. John Henry "Bonzo" Bonham), 1948. godine, britanski bubnjar i član britanske rok grupe ‚‚Led Zeppelin''.
Bruk Šilds (engl. Brooke Shields ), 1965. godine, američka glumica.
Antoni „Toni“ Cetinski, 1969. godine, hrvatski muzičar i pevač.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Merilin Monro - 1. jun

Počalji od Virginija_Woolf taj Čet Maj 31, 2012 12:17 pm


Merilin Monro (engl. Marilyn Monroe), rođena 1. juna 1926. godine, bila je američka filmska glumica, pevačica, model i zabavljačica. Filmsku karijeru je počela 1947. malim ulogama; 1950. privukla je pažnju publike i kritičara sporednom ulogom u kultnom filmu ,,Sve o Evi'', sa Beti Dejvis u glavnoj ulozi. Bila jedna od najvećih filmskih zvezda pedesetih godina dvadesetog veka.
Merilin Monro je rođena u sirotištu okružne bolnice u Los Anđelesu. Prema njenom biografu Fredu Lorensu Gilisu, njena baka, Dela Monro Greindžer, krstila ju je pod imenom Norma Džin Bejker. 23. februara 1956. promenila je ime u Merilin Monro. Njena majka Gledis Perl Monro je rođena u Porfirio Diazu. Ko god bio njen otac, smatra se da nije imao nikakvu ulogu u njenom životu.

Monro se udala za Džejmsa Dafertija 19. juna 1942. U knjigama ,,Tajna Sreća Merilin Monro i Normi Džin s ljubavlju'', Džimi, tvrdio je da su se voljeli, ali da su nju ponijeli snovi o slavi. 1953. je napisao članak pod naslovom "Merilin Monro je bila moja žena" za Fotoplej, u kojem je tvrdio da ju je ostavio.
Džo Dimađo vidio je 1951. Monroinu sliku sa dva igrača Čikago Vajt Soksa, ali je nije pozvao sve do 1952. Ona je napisala u knjizi Moja priča da ga nije htjela upoznati, bojeći se da se on uklapa u stereotip američkog sportiste. Vjenčali su se u gradskoj skupštini San Franciska 14. januara 1954. Za razliku od njena druga dva muža, nikad nije govorio o njoj u javnosti, nije pisao o tome te se nije ponovo ženio.
29. juna 1956. Monro se udala za dramaturga Artura Milera, kojeg je upoznala 1951. u Vajt Plejnsu, u Njujorku. Vjenčanje se krilo od medija i od javnosti. Iako je odgojena u hrišćanskom duhu, preobratila se na judaizam prije nego što se udala za Milera. Razvod je obavljen u Meksiku 24. januara 1961. 17. februara 1962. Miler se oženio sa Inge Morat, jednom od fotografistkinja koje su radile na snimanju ,,Neprilagođenih''.


Vrhuncem u njenoj karijeri se smatra film ,,Neki to vole vruće'', za koji je dobila Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu. Iako je bila poznata po svojim komičarskim sposobostima, pred kraj karijere okrenula se ozbiljnijim ulogama.
Monroe je potvrdila kako se može nositi sa ulogama u visokobudžetnim filmovima kad je nastupila u ,,Nijagari'' 1953.
Filmski kritičari pisali su o Monroinoj vezi s kamerom koliko i o zlokobnoj priči. Igrala je neuravnoteženu ženu koja planira ubistvo svoj muža. U to vrijeme počele su kružiti fotografije gole Monro, koje je snimio fotograf Tom Keli dok je tražila posao. Slike je kupio Hju Hefner, a u decembru 1953. se pojavila u prvom izdanju Plejboja. Zbog skandala u Foksu, Monro je odlučila javno potvrditi da je na slikama zaista ona. Kad ju je novinar upitao šta nosi u krevetu, odgovorila je, "Šanel br. 5". Kad su je pitali šta je imala na sebi tokom snimanja, odvratila je, "Radio".

Tokom sljedećih mjeseci, uloge u filmovima ,,Gospoda preferiraju plavuše'' i ,,Kako se udati za milionera'' zacementirale su njen status na A-listi glumica te je postala jedna od najvećih svjetskih filmskih zvijezda. Raskošne Tehnikolorove komedije utemeljile su Monroinu personu glupe plavuše.

U filmu ,,Gospoda preferiraju plavuše'', Monro se pojavila kao kopačica zlata i plesačica Lorelaj Li, a scena u kojoj pjeva "Dijamanti su djevojčini najbolji prijatelji" inspirisala je pjevačice kao što su Madona i Kajli Minog.

U filmu ,,Kako se udati za milionera'', Monro se udružila sa Loren Bakol i Beti Grejbl. Glumila je kratkovidnu glupu plavušu, a iako je uloga bila stereotipna, kritičari su primijetili njen komičarski duh.

Njena dva sljedeća filma, ,,Rijeka bez povratka'' i mjuzikl ,,Nema biznisa do šoubiznisa'', nisu bili uspješni. Monroovoj su dosadile uloge koje joj je dodjeljivao Zenik. Nakon završetka snimanja filma ,,Sedam godina vjernosti'' početkom 1955, raskinula je ugovor i otišla studirati glumu u Njujorku. Foks nije pristao na njene zahtjeve te je insistirao da se vrati za produkciju filmova koje je smatrala neumijesnim, kao što su ,,Djevojka u ružičastim helankama'' (koji nikad nije snimljen), ,,The girl in the red velvet swing'' i ,,Kako biti jako, jako popularan''.

Monro je ostala u Njujorku. Kako se ,,Sedam godina čežnje'' popeo na vrh liste najuspješnijih filmova 1955, a Foksove starlete Džejn Mensfild i Širi Nort nisu uspjele osvojiti publiku, Zenik je priznao poraz, a Monro se vratila u Holivud. Sastavljen je novi ugovor, uz klauzulu da može nastupati i u projektima drugih studija.

Prvi film pod novim ugovorom bio je ,,Autobuska stanica'', režisera Džošue Logana. Glumila je Šeri, salonsku pjevačicu koja se zaljubljuje u kauboja. Monro se namjerno pojavila loše našminkana i neglamurozna.

Monroin zadnji dom bio je u Brentvudu u Los Anđelesu. Spremačica ju je našla mrtvu 5. avgusta 1962. Objavljeno je kako je uzrok smrti bilo predoziranje tabletama za spavanje. Ostala su pitanja o okolnostima i o tome koliko je vremena prošlo kad ju je spremačica našla. Osim toga, postoje neke teorije zavjere koje govore kako su za njenu smrt odgovorni Džon i Robert Kenedi.

Monro je umrla 5. avgusta 1962. godine. Njen zadnji dom bio je u Brentvudu u Los Anđelesu. Spremačica ju je našla. Objavljeno je kako je uzrok smrti bilo predoziranje tabletama za spavanje. Ostala su pitanja o okolnostima i o tome koliko je vremena prošlo kad ju je spremačica našla. Osim toga, postoje neke teorije zavjere koje govore kako su za njenu smrt odgovorni Džon i Robert Kenedi. Pokopana je u grobnici u groblju Vestvud Vilidž Memorijal Park u Los Anđelesu, Kalifornija 8. avgusta. Li Strazberg održao je govor na sprovodu. Ona ostaje jedna od legendarnih ličnosti 20. vijeka i prototip holivudske filmske zvijezde.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Mihail Ivanovič Glinka, 1804. godine, prvi ruski kompozitor.
Bekim Fehmiju, 1936. godine, srpski i jugoslovenski filmski i pozorišni glumac.
Morgan Friman , 1937. godine, američki glumac.
avatar
Virginija_Woolf
Član za primer
Član za primer

Broj poruka : 1030
Ženski Vaga Godina : 23
Datum upisa : 26.07.2011

Nazad na vrh Ići dole

Markiz de Sad - 2. jun

Počalji od Still_dreaming taj Sub Jun 02, 2012 11:27 am



Donasje Alfons Fransoa, Markiz de Sad (fr. Donatien Alphonse François, Marquis de Sade), rođen 2. juna 1740. godine bio je francuski aristokrata i književnik. U svoje vreme je bio poznat po seksualnim skandalima, a kasnije po opisanim specifičnim seksualnim fantazijama.

Markiz de Sad je poreklom iz vrlo stare provansalske plemićke porodice. Pohađao je kolež „Luj le gran“ u periodu od 1750. do 1754. godine, a zatim konjičku školu. Učestvuje u Sedmogodišnjem ratu, a nakon rata izlazi iz vojske sa činom konjičkog kapetana (1763). Sklapa brak sa bogataškom ćerkom, kako bi popravio porodične finansije. Prepušta se raskalašnom životu dokonog plemića, angažuje glumice i prostitutke da učestvuju u njegovim zabavama, zbog čega je povremeno bivao i zatvaran od strane vlasti. Godine 1772. beži u Italiju sa svojom svastikom koja mu je bila i ljubavnica. Na insistiranje svoje tašte zatvoren je u Vensenski zatvor 1777, zatim u Bastilji i Šarantonu, gde je ostao do 1790. Za vreme revolucije aktivno učestvuje u njenoj sekciji „de Pik“, ali je 1793. ponovo bačen u tamnicu pod optužbom da je „umerenjak“. Oslobođen je u okviru opšte amnestije, ali je 1801, nakon objavljivanja ‚‚Žilijete'', ponovo zatvoren. Do smrti boravi u zatvorima (Sent-Pelaži, Bisetr, Šaranton). Umro je 2. decembra 1814. godine.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Charles Robert "Charlie" Watts, 1941. godine, bubnjar ‚‚The Rolling Stonesa''.
Ventvort Miler (engl. Wentworth Miller), 1972. godine, američki glumac i bivši nominovani glumac za zlatni globus.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Anica Dobra - 3. jun

Počalji od Still_dreaming taj Sub Jun 02, 2012 11:34 am



Anica Dobra, rođena 3. juna 1963. godine u Beogradu, srpska je filmska i pozorišna glumica koja često glumi i u nemačkim filmovima.

Dobra je od 1977. do 1981. godine živela u Frankfurtu na Majni, u Nemačkoj. Nakon toga se vraća u Beograd, gde upisuje Akademiju dramskih umetnosti. Diplomirala je 1987. Živi u Beogradu, udata je i ima ćerku Minu.

Debitovala je u kratkometražnom filmu „Pera panker“ 1985. godine. Za film „Već viđeno“, snimljen 1987. godine, dobila je nagradu na Filmskom festivalu u Puli. Godine 1988. svoju glumačku karijeru potvrdila je ulogom pevačice u filmu „Balkan ekspres“. U međuvremenu je nastupala u Ateljeu 212 i Zvezdara teatru.

Spojler:
Na današnji dan rođena je i:

Žozefina Beker
(engl. Josephine Baker), rođena 1906. godine kao Freda Žozefina Mekdonald (engl. Freda Josephine McDonald), afričko-američka zabavljačica, pevačica i plesačica.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Paja Jovanović - 4. jun

Počalji od Still_dreaming taj Ned Jun 03, 2012 12:18 pm



Autoportret

Pavle Paja Jovanović je jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma. Zahvaljujući izuzetno bogatom opusu, a naročito delima sa temama iz narodnog života i onim sa istorijskom tematikom snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu, ali i na rodoljublje naroda.

Rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao sin prvenac Stevana Jovanovića, uglednog vršačkog fotografa. Majka Ernestina rano je umrla, a otac se ubrzo ponovo oženio, Marijom koja je bila dobra i brižna majka. Paja je imao još petoro braće i jednu sestru. Tako je svoje detinjstvo provodio u veseloj i srećnoj mnogočlanoj porodici.

Paja je veoma rano pokazao sklonost prema crtanju i slikanju. Čini se da to i nije bilo tako neobično u okruženju u kome je živeo. Njegov otac Steva, vrstan fotograf, imao je dara za slikarstvo (bavljenje fotografijom u to vreme zahtevalo je ne samo poznavanje foto-tehnike, već i veštu ruku za retuš pri izradi slika). Osim toga, u Vršcu, toj maloj, a ipak veoma bogatoj varoši, mogao je videti dela svojih sjajnih prethodnika: Arsenija Arse Teodorovića, Pavela Đurkovića, Jovana Popovića (sa njegovim sinom je drugovao i često se zaticao u njegovom ateljeu, fasciniran slikarovim radom: kopijama starih majstora, studijama prirode, delima sa religioznim temama).

Tako je Paja i sâm počeo da crta, najpre u tajnosti, kopirajući crkvene slike i provodeći sate u praznoj crkvi koju je smatrao svojim prvim učiteljem. Međutim, u vreme kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu, i kada je bilo neophodno izraditi crteže svetitelja (kopije ikona iz vršačke crkve - po kojima bi u Beču bili izvedeni reljefi na zvonima), saznaje se za njegov talenat. Tako je već u svojoj četrnaestoj godini Paja dobio prvu porudžbinu, ali, zahvaljujući značajnim pohvalama, i svojevrsnu propusnicu za Beč i mogućnost da se upiše na slikarsku Akademiju.

Međutim, upis na bečku slikarsku Akademiju nije bio jednostavan. Kako je bio bez završene gimnazije i neodgovarajućeg uzrasta, od njega se tražilo da prethodno završi gimnaziju i da pohađa školu crtanja kod profesora Maholca. Profesorova naklonost, ali i Pajin uporan i predan rad učinili su da ubrzo postane najbolji učenik u ovoj školi.

Aprila 1877. godine upisuje se na Opšti slikarski tečaj bečke Akademije, a od oktobra iste godine postaje redovan student ove škole i to kod veoma cenjenog slikara i dobrog likovnog pedagoga Kristijana Gripenkerla. Redovne studije slikarstva završio je za tri godine, ali je nastavio da se obrazuje, kod istog profesora, na specijalnom tečaju za istorijsko slikarstvo. Istovremeno se usavršava i u majstorskoj klasi profesora Leopolda Karla Milera, i ubrzo postaje njegov najbolji učenik.

Još kao student bečke Akademije, podstican sopstvenom radoznalošću, ali i sugestijom profesora, gotovo svaki raspust je koristio da putuje po Balkanu, naročito po Crnoj Gori, Primorju, Albaniji, Bosni i Hercegovini, južnoj i istočnoj Srbiji. Tamo je radio skice i studije i trudio se da što neposrednije oseti atmosferu svakodnevnog života i običaja naroda. Do detalja je beležio predele, likove, nošnje, nakit, oružje.

Pun utisaka, po povratku bi slikao mnogobrojne žanr slike: ‚‚Ranjeni Crnogorac'', ‚‚Mačevanje'', ‚‚Guslar'', ‚‚Kićenje neveste'', ‚‚U zasedi'', ‚‚Arbanas'', ‚‚Arnaut s čibukom'', ‚‚Izdajica'', ‚‚Umir krvi'', ‚‚Borba petlova''. Ove slike su ga brzo proslavile u celom svetu, a naročito u Evropi koja je u to vreme bila veoma zainteresovana za zbivanja na Balkanu.

Prvo priznanje dolazi već 1882. godine, na studijama u Beču, za sliku „Ranjeni Crnogorac“. Slika je bila izložena na godišnjoj izložbi Akademije, i za nju je dobio prvu nagradu i carsku stipendiju.

Sledeće godine zaključuje desetogodišnji ugovor sa čuvenim galeristom Valisom, za galeriju Frenč u Londonu; i krajem te 1883. godine prelazi tamo da živi i radi. Njegove slike su se veoma dobro prodavale, što ga je u potpunosti oslobodilo finansijskih briga, a i omogućilo mu da veoma često odlazi na duga, daleka i skupa putovanja: po severnoj Africi (Maroko, Egipat), u Grčku, Tursku, Italiju, Španiju. Sa svojim prijateljem, ruskim slikarom Rubom (F. Roubaud) boravio je šest meseci na Kavkazu.

Ubrzo iz Londona prelazi da živi i radi u Minhen, zatim u Pariz, i na kraju se vraća u Beč.

Srbija se ponosila svojim mladim i slavnim umetnikom. Gotovo svaka srpska kuća je imala neku njegovu oleografiju ili drugu reprodukciju sa temom iz srpske istorije ili iz narodnog života. A vlast, zahvalna što je po svetu pronosio i slavio ne samo sebe već i istoriju i kulturu srpskog naroda, već 1884. godine izbrala ga je za dopisnog člana Srpskog učenog društva. Četiri godine kasnije, 1888, izabran je i za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. (Svečano proglašelje je obavljeno tek 1893. kada je tim povodom održana i njegova prva izložba slika u Beogradu, u prostorijama Velike škole.)

Od 1895. godine počinje nova faza u stvaralaštvu Paje Jovanovića, u kojoj se on, najvećim delom, posvećuje izradi istorijskih kompozicija. (Po mnogima najznačajnijih deset godina njegovog stvaranja.)

Te 1895. Paja dobija dve značajne porudžbine za Milenijumsku izložbu koja je trebalo da se održi u Budimpešti 1896. godine: od Saborskog odbora u Sremskim Karlovcima na čelu sa patrijarhom Georgijem Brankovićem, da izradi grandioznu istorijsku kompoziciju ‚‚Seoba Srba'' pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem i od vršačkog Municipija, za sliku ‚‚Vršački triptihon''.

Rado je prihvatio poziv i odmah počeo sa pripremama, naročito za sliku „Seoba Srba“. Otputovao je u Sremske Karlovce i sastao se sa patrijarhom Brankovićem. Crkveni sabor mu je, kao konsultanta za istorijske izvore dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, sa kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedbi i neslaganja, političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi. Na nju je poslata samo slika: „Vršački triptihon“: „Kosidba“, „Berba“, „Pijaca“, koja je tumačena kao izraz dobrosusedstva Srba, Mađara i Nemaca.

Posle ovoga Paja je radio i na drugim istorijskim kompozicijama: ‚‚Furor Teutonicus'' (Teutonski bes) ili „Bitka u Teutoburškoj šumi“, za koju je dobio najpre Rajhlovu nagradu bečke Akademije, a kasnije srebrnu medalju na Svetskoj izložbi u Sent Luisu.

Sliku „Ženidba hercoga Ferija IV s Jelisavetom Habzburškom“ radio je u poentilističkom maniru, prateći tada aktuelne likoven tokove, što se nije svidelo naručiocu nadvojvodi Ferninandu Habzburškom. Slika je bila odbijena i na kraju se našla u Dubrovačkoj galeriji.

‚‚Takovski ustanak'' radi po pordžbini kralja Milana Obrenovića. Ova slika koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, toliko puta je reprodukovana da je u svesti naroda urezana kao autentični prikaz tog značajnog istorijskog događaja za srpski narod.

Veoma značajna istorijska slika usledila je oko 1900. kao porudžbina vlade kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu (1900). Bila je to slika „Krunisanje cara Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara“. Izuzetan trud i rad umetnika bio je nagrađen zlatnom medaljom na izložbi u Parizu, ali i divljenjem kritike, kolega slikara i publike.

Zatim još jedna sa sličnom temom: „Ženidba cara Dušana sa Aleksandrom, sestom bugarskog cara“, koja je bila izložena na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu, 1904. godine.

U ovom periodu Paja se bavio i crkvenim slikarstvom: izradio je ikonostas Saborne crkve u Novom Sadu i ikonostas crkve u Dolovu, naslikao je prizore iz života Svetog Save za Sabornu crkvu u Sremskim Karlovcima: ‚‚Sveti Sava miri braću'', ‚‚Sveti Sava kruniše Prvovenčanog'', ‚‚Spaljivanje mošti Svetog Save''.

Od 1905. godine u stvaralaštvu Paje Jovanovića preovlađuje slikanje portreta. Svojom kičicom ovekovečio je vladare, političare, aristokrate, bankare, naučnike, umetnike... Još u vreme svog boravka u Americi, 1902. naslikao je portret Mihaila Pupina, i njegove ćerke (portret gospođice Pupin).

Boraveći na crnogorskom dvoru, 1903, na poziv kralja Nikole, naslikao je jedan od svojih najmilijih likova portret princeze Milice, zatim portrete prestolonaslednika Danila i kralja Nikole. U Beču je slikao starog cara „Franju Josifa“ i izradio čak devet njegovih portreta za razne austrijske ustanove. Čini se, ipak, da je sa nešto više žara slikao portrete umetnika: slikara Simingtona i vajara Đoku Jovanovića.

Ali motiv kome je, bez svake sumnje, posvetio najviše pažnje, jesu „ženski likovi“: Gospođa Mirka, Gospođa Štraus, Gospođa Šink, Gospođa Hadson, Baronica Erlanger, Igračica Bergel, Gospođa Kaufman, Gospođa Doblin, Sofija Dunđerski, Teodora Dunđerski, i više portreta, najpre modela, njegove supruge Muni.

Slikanje žena za Paju je uvek značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke, čak i zajedljive kritike. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: ‚‚Veština je naći lepotu".

Sa otpočinjanjem Prvog svetskog rata seli se u Ženevu gde je živeo od slikanja portreta poznatih i bogatih ljudi. U međuvremenu je odlučio da se oženi mladom Bečlijkom, Herminom-Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. godine u Budimpešti. Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je imao atelje (u Beču) i njegov dugogodišnji model. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza, koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima, a ona mu je bila potpuno odana i posvećena, do kraja života.

Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, kada slika portrete članova vladajuće kuće Karađorđevića (kralja Aleksandra Karađorđevića, kraljicu Mariju Karađorđević) i dekoriše kapelu na Dedinju. Ubrzo se vraća u Beč gde najviše vremena provodi u svom ateljeu.

Paja Jovanović je umro 30. novembra 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna sa pepelom preneta je i položena da večno počiva u voljenom Beogradu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Sokrat (gr. Σωκράτης), 470. godine p. n. e, bio je grčki (atinski) filozof i jedna od najznačajnijih ličnosti zapadnjačke filozofske tradicije.
Andželina Džoli (engl. Angelina Jolie), 1975. godine, američka filmska glumica, reditelj i bivša manekenka.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Federiko Garsija Lorka - 5. jun

Počalji od Still_dreaming taj Pon Jun 04, 2012 1:55 pm



Federiko Garsija Lorka je rođen u selu Fuente Vaqueros kod Granade (Španija), 5. juna 1898. godine. Bio je španski pesnik i dramatičar. Njegov život i dela su obeležila vreme pre i nakon španskog građanskog rata. Putovao je po Španiji i Americi, živeći i pišući dela koja su prevedena na mnoge jezike.

Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika, nikad nije bio uspešan đak. 1909. se sa roditeljima seli u Granadu. 1919. godine radi studiranja književnosti i prava odlazi u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim tadašnjim španskim intelektualcima kao što su umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je imalo veliki uticaj na njega. Muziku je studirao kod Manuel de Falja (Manuel de Falla) koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka sakupljanju narodnog blaga. U Madridu se takođe upoznaje sa aktuelnim evropskim i svetskim zbivanjima i problemima. Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše zbog neprihvatanja okoline i prijatelja zbog njegove homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali zajedno rade na filmu ,,Andaluzijski pas", koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku, a posetio je i Kubu. Zatim se vraća u novoproglašenu Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog profesora, socijaliste F. de la Riosa, Lorka prihvata posao direktora i umetničkog animatora studentskog putujućeg pozorišta La Baraka sa kojim je obišao sve krajeve Španije, od najbogatijih do onih najzabačenijih. Pomoću pozorišta je prikazivao dela španske klasike i sprovodio ideju o društvenoj ulozi pozorišta. Za vreme izbijanja građanskog rata, Lorka se zatekao u Viznaru u Granadi. 19. avgusta 1936. fašistički vojnici su ga uhvatili i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije.

Prvu zbirku pesama „Utisci i pejzaži'' izdaje 1918. Napisana je u tradicionalnom stilu deskriptivnog realizma. Iako je romantično raspevana, tugaljiva i impresionistička, njegova sledeća zbirka „Knjiga pesama" počinje odražavati odlike Lorkine poezije: duboki osećaj za krajolik i rodnu zemlju, senzibilnost, smisao za muziku stiha, slikovitost, inventivnost metafora i smrt kao glavni motiv. Nakon toga, 1927, sledi zbirka „Pesme" koja obuhvata sve njegove stihove nastale 1921-1924. Njegova najpoznatija zbirka „Ciganski romansero" izlazi 1928, a do 1936. izlazi u čak šest izdanja. Navedena zbirka sadrži 18 romansi o andaluzijskim Ciganima, o njihovim iskonskim strastima, verovanjima i slepom predavanju sudbini. Ona sjedinjuje lirske, dramske i narodne elemente pesničkog izraza. U zbirci „Poema del cante jondo“ (,,Poem of Deep Song") koja je napisana još 1921, a objavljena 1931, spojio je iskustvo modernog pesnika i andaluzijske narodne pesme.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Vojin Bakić, 1915. godine, srpski vajar i slikar.
Dušan Jakšić, 1927. godine, srpski pozorišni i filmski glumac i pevač.
Velimir „Bata“ Živojinović, 1933. godine, srpski glumac.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Dijego Velaskez - 6. jun

Počalji od Maja taj Uto Jun 05, 2012 5:05 pm



Autoportret

Dijego Velaskez je bio španski barokni slikar, koji zajedno sa El Grekom i Fransiskom Gojom čini sam vrh španskog slikarstva.
Rođen je 6. juna 1599. godine u Sevilji, i bio je najstariji od šestoro dece. Oba njegova roditelja su bila iz nižih društvenih slojeva. Između 1611. i 1617. godine radio je kao šegrt Fransiska Paćeka, seviljskog slikara manirističkog stila, koji je bio autor udžbenika ‚‚Umeće slikanja" iz 1649. godine. Tokom svojih studentskih dana Velaskez je usvojio najpopularniji način savremenog slikarstva, usvojenog delimično od strane flamanskih i italijanskih realista.

Velaskezove najranije slike pokazuju jaku naklonost naturalizmu, kao npr. ‚‚Obrok" iz 1617. godine, koji bi mogao biti jedan od njegovih najranijih radova kao nezavisnog majstora, posle položenog ispita pred esnafskim udruženjem. Ova slika pripada jednoj od tri kategorije - kuhinjskim scenama, koji zajedno sa religioznim scenama i portretima mogu biti svrstani u njegove rane radove, koje je stvorio između 1617. i 1623. godine. U ovim scenama iz kuhinje on kombinuje nekoliko likova sa objektima iz svakodnevnog života, i uspeva da ih krajnje prirodnim načinom prikazivanja i fenomenalnim kombinovanjem svetla i senke neizbežno postavi rame uz rame sa delima Italijana Karavađa. Velaskezove religiozne predstave, prikaze jednostavne pobožnosti, predstavljaju portrete ljudi koje je svakodnevno viđao na ulicama Sevilje, navodi njegov biograf.

Bio je dobro upoznat sa članovima intelektualnih krugova Sevilje. Pačeko je bio direktor neformalne humanističke akademije, na čijim je skupovima mladi umetnik bio upoznat sa pesnikom Argotom, čiji je portret naslikao 1622. godine. Ovakvo poznanstvo je postalo jako bitno za kasnije Velaskezove radove na mitološkim i neoklasičnim subjektima. Iste godine je prvi put otputovao u Madrid kako bi video kraljevsku kolekciju slika, ali najverovatnije u potrazi za mestom dvorskog slikara. Prvi pokušaj je bio neuspešan, ali već naredne godine, on se vraća u prestonicu kako bi naslikao portret kralja, i posle toga biva proglašen zvaničnim slikarom Filipa IV. Ovaj portret je bio samo prvi u nizu budućih prikaza kralja, njegove porodice i članova dvora. Svakako, narednih godina Velaskez je u potpunosti svoje napore usmerio ka portretisanju. Mitološki subjekti su mu samo povremeno okupirali pažnju, kao npr. u ‚‚Bahusu", realističnoj predstavi boga vina na polju sa grupom ljudi.

Flamanski slikar Piter Paul Rubens 1628. godine dolazi na dvor u Madrid u diplomatsku misiju, i Velaskez postaje jedan od slikara sa kojim se udružuje. Iako Rubens nije imao direktnog uticaja na stil mladog umetnika, druženje sa njim je svakako nateralo Velaskeza da poseti italijanske slikarske kolekcije, kojima je njegov kolega bio zadivljen. U avgustu 1629. Velaskez putuje iz Barselone u Đenovu, i naredne dve godine provodi u proputovanju Italije. Iz Đenove putovao je u Milano, Veneciju, Firencu i Rim, i vraća se u Španiju iz Napulja u januaru 1631. godine. Tokom svog putovanja, detaljno je proučavao dela renesanse i savremenog slikarstva. Nekoliko dela koje je stvorio tokom svog putovanja predstavljaju asimilaciju ova dva stila. Dostojan primer ovoga je slika ‚‚Josifa i njegove braće", koja je kombinacija mikelanđelovskog skulpturnog stila i načina slikanja italijanskih renesansih majstora, Gverčina i Đovani Lafranka.
Dolaskom u Madrid, vraća se svom poslu dvorskog slikara oslikavanjem bolne scene u ‚‚Princu Baltazaru Karlosu sa patuljkom", koja prikazuje smrt mladog princa. 1643. godine on oslikava sobu trona u novoj palati Buen Retiro, čije je slikarstvo bazirano na dvanaest predstava bitki u kojima je španska vojska trijumfovala.

Druga Velaskezova serija slika iz 1630. godine su portreti kraljevske porodice u lovu, za Tore de la Prada, lovačku kući u blizini Madrida. Velaskez je naslikao i nekoliko religioznih scena u toku angažmana za kraljevsku porodicu, kao što su ‚‚Sv Antonije i Pavle" i ‚‚Bezgrešno začeće". Tokom poslednjih dvadeset godina svog života, on nastavlja svoje uzdizanje u kraljevskim krugovima, i njegov rad kao dvorskog slikara i arhitekte postaje od velike važnosti. 1649. godine po drugi put putuje u Italiju, kako bi kupovao umetnička dela za kraljevsku kolekciju. Tokom 1649. i 1650. godine ostaje u Italiji, i uspeva da naslika svoja remek - dela ‚‚Huan de Pareha" i portret ‚‚Pape Inosenta X". U to vreme biva primljen i u italijansku Akademiju Sv. Luke. Slika Venere verovatno datira iz tog perioda.
Ključna dela slikarove poslednje dve decenije su ‚‚Las Hilanderas", i njegovo remek — delo ‚‚Las meninas" (‚‚Mlade plemkinje"), stojeći portret kraljevske porodice i sebe samog u toku akta slikanja.

Spojler:
Na današnji da rođeni su i:

Pjer Kornej (fr. Pierre Corneille), 1606. godine, francuski književnik.
Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин), 1799. godine, ruski književnik i pesnik.
Tomas Man (nem. Thomas Mann), 1875. godine, nemački pisac.
Ante Kovačić, 1854. godine, hrvatski romanopisac, novelista i pesnik.
Massimo Savić, 1962. godine, hrvatski muzičar i pevač.

Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 19.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Orhan Pamuk - 7. jun

Počalji od Maja taj Sre Jun 06, 2012 6:26 pm



Ferit Orhan Pamuk, rođen 7. juna 1952. godine u Istanbulu, je jedan od najpoznatijih turskih pisaca. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2006. godine i Nagrade za mir 2005. godine na frankfurtskom sajmu knjiga. On je prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Turske, a u obrazloženju Švedske akademije nauka kaže se: ‚‚ ...u potrazi za melanholičnim duhom svog rodnog grada, otkrio nove simbole sudara i prožimanja raznih kultura“
Školovao se na istanbulskom Robert Collegeu, nakon čega na tehničkom univerzitetu upisuje studije arhitekture kako bi udovoljio želji svojih roditelja da postane arhitekta. Ipak, nakon tri godine odustaje od arhitekture, odlučuje da se u potpunosti posveti pisanju. Godine 1976. završava studije novinarstva, a 1985. godine odlazi u Nju Jork, gdje na Kolumbija Univerzitetu, kao gostujući istraživač boravi sledeće tri godine.
Pamuk aktivno počinje da piše 1974. godine. Već za prvi roman, ‚‚Dževdet-beg i njegovi sinovi" osvaja prestižnu nagradu ‚‚Milliyet Press". Njegov istorijski roman ‚‚Bieli zamak" takođe osvaja mnoge nagrade, od kojih je najvažnija ‚‚Independent Award for Foreign Fiction" koju dobija 1990. godine. Književni kritičar New York Times-a tada je napisao: ‚‚Nova je zvezda zasijala na istoku – Orhan Pamuk." Upravo u to vreme Pamuk počinje da se odmiče od striktnog naturalizma, karakterističnog za njegova dotadašnja dela. Mesto u pop kulturi 1990. godine osigurava mu roman ‚‚Crna knjiga", jedno od najkontroverznijih i najčitanijih dela u istoriji turske književnosti.
Nakon samo dve godine, piše scenario za film ‚‚Skriveno lice", dok njegov četvrti roman ‚‚Novi život" po objavljivanju 1995. godine postaje senzacija.
Vrhunac Pamukove međunarodne slave označio je izlazak romana ‚‚Zovem se Crveno" , 2000. godine. Misterija, romansa, filozofska promišljanja, radnja smeštena šesnaestovekovni Istambul, elementi su koji krase ovo reprezentativno delo svetskog postmodernog stvaralaštva. Preveden je na 24 jezika, a 2000. godine osvaja najunosniju književnu nagradu, ‚‚IMPAC Dublin Award".
Njegov roman ‚‚Sneg" iz 2002. godine preispituje konflikt islamizma i zapadnjaštva u savremenoj Turskoj, a New York Times ga proglašava jednim od najboljih romana 2004. godine. Godinu dana kasnije objavljuje memoarski putopis ‚‚Istanbul", a 2005. godine osvaja prestižnu 25.000 eura vrednu nemačku književnu nagradu, ‚‚Friedenspreis des Deutschen Buchhandels", kao priznanje za svoje književno stvaralaštvo u kojem se Evropa i islamska Turska međusobno prihvataju. Ljudska izgubljenost uzrokovana gubitkom identiteta usled sukoba islamskih i evropskih vrednosti motiv je koji prožima celokupno Pamukovo stvaralaštvo. Reč je o teškim i uznemirujućim delima, kompleksne i intrigantne fabule i duboke razrade likova.
Pamuk je zbog svojih izjava da je nad Jermenima u Turskoj izvršen pogrom (tzv. Genocid nad Jermenima) i da se slično dešava i sa Kurdima danas došao u sukob sa turskom državom. Protiv njega je podignuta optužnica, a nacionalistički i fundamentalistički krugovi su ga optužili za izdaju. Sudski proces je, pod pritiskom svetske javnosti, okončan oslobađajućom presudom.


Orhan Pamuk na dodeli Nobelove nagrade, 12. oktobar 2006. godine

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Ežen Anri Pol Gogen (fr. Eugène Henri Paul Gauguin), 1848. godine, francuski slikar.
Stanislava Pešić, 1941. godine, filmska, pozorišna i televizijska glumica.
Dean Martin, 1917. godine, američki pevač, glumac i zabavljač.


Maja
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6121
Ženski Datum upisa : 19.02.2010

Nazad na vrh Ići dole

Robert Šuman - 8. jun

Počalji od Still_dreaming taj Čet Jun 07, 2012 11:03 am



Robert Šuman (nem. Robert Schumann), rođen 8. juna 1810. godine, bio je nemački kompozitor romantizma.

Cenjen muzički kritičar i osnivač časopisa ‚‚Neue Zeitschrift für Musik'', danas je smatran predstavnikom muzikalnog romantizma. Komponovao je između ostalog klavirsku muziku, pesme i crkvenu muziku. 1843. godine Feliks Mendelson ga angažuje za nastavnika klavira i kompozicije na novoosnovanom konzervatirijumu u Lajpcigu. Od 1850. do 1853. Šuman deluje kao gradski muzički direktor u Diseldorfu. Od velikih ličnosti, posebno je uticao na Bramsa. Kada se vratio u Lajpcig, oženio se Klarom Vik, kćerkom svog učitelja, koja je bila izvanredna pijanistkinja. Ona je pomogla Šumanu da preboli udarac koji mu je nanela paraliza ruke, koju je zadobio prilikom eksperimenta pomeranja prstenjaka na desnoj ruci.

U svojim poslednjim godinama života patio je od psihičke bolesti. 1854. godine pokušao je sebi da oduzme život skočivšu u Rajnu, ali je spasen. Umro je 29. jula 1856. godine i sahranjen je u Bonu.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Džoni Dep - 9. jun

Počalji od Still_dreaming taj Pet Jun 08, 2012 11:06 am



Džon Kristofer Dep (engl. John Christopher Depp), rođen 9. juna 1963. godine u Ovensberou u Kentakiju, američki je filmski glumac. Poznat je po ulogama neobičnih i ekscentričnih likova kao što su naslovni junak u filmu ‚‚Svini Tod: Pakleni berberin iz ulice Flit'', Džek Sparou u serijalu ‚‚Pirati sa Kariba'' i Vili Vonka u filmu ‚‚Čarli i fabrika čokolade''. S rediteljom i bliskim prijateljem Timom Bertonom sarađivao je na šest filmova: ‚‚Edvard Makazoruki'' (1990), ‚‚Ed Vud'' (1994), ‚‚Uspavana dolina'' (1999), ‚‚Čarli i fabrika čokolade'' (2005), ‚‚Mrtva nevesta'' (2005) i ‚‚Svini Tod: Pakleni berberin iz ulice Flit'' (2007). Dep je zaradio priznanja i za portrete stvarnih figura kao što su Edvard D. Vud u Edu Vudu, Džozefa D. Pistona u filmu ‚‚Doni Brasko'' i Džordža Janga u ‚‚Belom prahu''. Dep je triput bio nominovan za Oskara, a osvojio je Zlatni globus i nagradu Udruženja filmskih glumaca.

Dep potiče iz prosečne američke porodice, od oca inžinjera i majke konobarice. Porodica Džonija Depa ima veoma zanimljivo poreklo, tj. imaju krvi Čiroki Indijanaca, Nemaca, Francuza i Iraca. Odrastao je sa bratom i sestrom u malom gradiću u Kentakiju, gde je najviše vremena provodio sa svojim dedom, koji je umro kada je Džoni imao sedam godina. Njegova porodica se posle toga odselila na Floridu, mada se ni tu nisu mnogo zadržali jer su stalno menjali gradove i države stanovanja. Sa petnaest godina je postao problematičan, iskušavao droge, postao loš u školi koju je uskoro napustio i osnovao muzički bend. Dobio je i prvu ulogu u filmu „Strava u ulici Brijestova“, ali se posle slabog uspeha filma vratio se u školu i uspešno je priveo kraju. Prvi uspeh je doživeo sa serijom „21 Jump Street“ kada je postao popularan i dobio prve ponude za kvalitetnije filmove. Sa filmom „Don Huan de Marko“ postao je prava holivudska zvezda i njegova karijera je tada krenula strahovitim usponom.

2003. godine nominovan je za oskara za film „Pirati sa Kariba: Prokletstvo crnog bisera“, mada je svoju najbolju ulogu odigrao u filmu „U potrazi za Nedođijom“, gde mu je partnerka bila Kejt Vinslet i u kojem je glumio škotskog pisca Džejmsa Barija (autora „Petra Pana“).

Od 1998. godine je u vezi sa francuskom glumicom i pevačicom Vanesom Paradi (fr. Vanessa Paradis) i otac je dvoje dece. Porodica Dep nema stalno mesto prebivališta pa borave na dve lokacije: u Parizu i na jugu Francuske, u Sen Tropeu. Džoni je 2012. godine upisan u Ginisovu knjigu rekorda kao najplaćeniji glumac svih vremena.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Džordž Stivenson, 1781. godine, engleski inženjer i pronalazač.
Majkl Džej Foks, 1961. godine, kanadski glumac.
Natali Heršlag, poznatija pod umetničkim imenom Natali Portman, 1981. godine, izraelsko-američka glumica.



Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kalendar poznatih

Počalji od polly88 taj Pet Jun 08, 2012 10:42 pm

Na današnji dan rođeni su moji omiljeni glumci - Johnny Depp i Natalie Portman. Sasvim slučajno, zajedno su se našli u spotu Paula McCarteneyja za pjesmu "My Valentine":



A evo i Johnnyjevih najboljih filmskih scena:



Gnothi seauton!
avatar
polly88
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6298
Ženski Blizanci Godina : 29
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Sol Belou - 10. jun

Počalji od Still_dreaming taj Ned Jun 10, 2012 5:04 am



Sol Belou (engl. Saul Bellow) je bio istaknuti američki pisac, nobelovac. Rođen je 10. juna 1915. godine u Kvebeku, i odrastao u Čikagu. Njegovi roditelji, jevrejskog porekla, emigrirali su iz Rusije u Kanadu 1913. Do svoje devete godine živeo je u siromašnom delu Montreala punom Rusa, Poljaka, Ukrajinaca, Grka i Italijana. Studirao je antropologiju i sociologiju na univerzitetima američkog srednjeg Zapada, a kasnije je i predavao na nekoliko značajnijih američkih univerziteta: Prinstonu, Čikaškom i Njujorškom.

Pored romana, pisao je i drame, kritike članke i kraća prozna dela. Na početku svoje karijere bio je pod uticajem Trockog. Njegovo interesovanje se kasnije proširilo na polje kulture i tradicije i rusko-jevrejskog nasleđa.

Od prve objevljene priče Belou je preispitivao vezu glavni junak – pripovedač. Najznačajniji romani su mu: „Čovek bez oslonca“ (1944), „Žrtva“ (1947), „Ne propusti dan“ (1956), „Hendreson, kralj kiše“ (1959), „Hercog“ (1964), „Humboltov dar“ (1975), „Više se mre od slomljena srca“ (1987), „Revelštajn“ (2000)... Dobio je Pulicerovu nagradu za roman „Humboltov dar“ 1975. godine.

„Za razumevanje ljudske prirode i za suptilne analize savremene kulture koje prožimaju njegovo celokupno delo“, Sol Belou je 1976. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Za ovog Amerikanca jevrejske veroispovesti mnogi svetski kritičari su još dosta davno napisali, da je uz Vilijema Foknera najznačajniji i „najtemeljniji“ romansijer moderne američke književnosti 20. veka. Tema gotovo svakog njegovog dela je „smrt kao izazov“ koju je još kao mlad „dva puta slučajno izbegao“. Njegovi opisi u delima često prolaze granice stvarnog, pa se sukobi pojedinaca ili grupa pretvaraju tada u simbole otuđenosti, sa teskobama u dušama i podsvesnim krivicama koje rasna mržnja često izaziva.

Najznačajnija svetska nagrada, Nobelova, uostalom, dodeljena mu je baš zbog takvih humanističkih stavova. A odmah čim je primio to priznanje novinarima je kazao: „Nobelova nagrada nije učinila srećnim ni jednog američkog dobitnika, naročito ne književnika. Sinkler Luis i Džon Štajnbek odmah su postali neverovatno sumorni, a što se tiče Ernesta Hemingveja, on je tada i prestao da piše!“

To se nije desilo sa Belouom, jer je napisao potom još mnogo dela, čak i drama, a otac je postao i posle pete ženidbe u 83. godini života, mada je tada već imao više unuka, dece tri ćerke iz ranijih života.

Umro je 5. aprila 2005. u Bruklinu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Gistav Kurbe (fr. Gustave Courbet), 1819. godine, francuski slikar.
Džudi Garland (engl. Judy Garland), 1922. godine, američka glumica i pevačica.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Rihard Štraus - 11. jun

Počalji od Still_dreaming taj Ned Jun 10, 2012 11:03 am



Rihard Štraus (nem. Richard Strauss) je bio nemački kompozitor i dirigent. Smatra se poslednjim velikim nemačkim romantičarem. Poznat je po svojim simfonijskim poemama i operama. Rihard Štraus nije ni u kakvom srodstvu sa Johanom Štrausom, bilo ocem bilo sinom.

Rihard Štraus je rođen 11. juna 1864. godine u Minhenu. Njegov otac, Franc Štraus, bio je hornista u Minhenskoj dvorskoj operi, te je svirao, pod Bilovom, i na premijerama čuvenih Vagnerovih dela „Tristan i Izolda“ i „Majstori pevači iz Nirnberga“, iako je, kao strog muzički konzervativac, mrzeo Vagnerovu muziku. Takođe mu nije ležala ni težina ovih dela; „Majstori pevači“ su imali 26 proba, što je značilo da je Franc Štraus, kao hornista na koga su se svi oslanjali, morao svaki dan tokom čitavog meseca da sedi u rupi za orkestar, a probe su trajale veoma dugo - često duži deo dana. „Jednog dana“, piše Rihard Štraus, „Vagner je prolazio pored hornista i prolazeći im dobacio: „Večito namrgođeni, ovi hornisti.“ Moj otac će na to: „Imamo svaki razlog da to budemo.“ “ Vagner je i pored toga cenio Franca Štrausa, rekavši: „Ovaj Štraus je nepodnošljiv čovek, ali kad zasvira, ne može se na njega ljutiti.“ Na dan Vagnerove smrti, Štraus je bio jedini član orkestra koji je odbio da ustane iz poštovanja prema preminulom kompozitoru.

Franc Štraus je svom sinu obezbedio solidno muzičko obrazovanje. Već u petoj godini, Rihard je uzimao časove klavira kod Augusta Tomboa, a u sedmoj – violine kod Bena Valtera. Uz to, u šestoj godini, počeo je i da komponuje. Od 1874. do 1882. godine, pohađao je gimnaziju. Za to vreme, napisao je svoje prve kompozicije, prva kamerna dela. Njegovo školovanje, međutim, bilo je pod strogim očevim nadzorom i uglavnom ograničeno na dela klasičnih kompozitora: Hajdna, Mocarta i Betovena. Tek u šesnaestoj godini je Rihard uspeo da se, uprkos očevom negodovanju, dočepa partiture Vagnerovog „Tristana“, koji mu je istinski otvorio uši za snagu muzike. Zanimljivo je, dakle, da je Štraus tako brzo uspeo da se otrese od oca nasleđene mržnje prema Vagneru (ranije je za „Zigfrida“ rekao: „Tu nema ni traga koherentne melodije... potpuni haos, rekao bih“). Kao nagrada za maturiranje gimnazije, Franc Štraus je veoma nerado poveo Riharda sa sobom u Bajrojt na izvođenje „Parsifala“; tu je on prvi i poslednji put u svome životu sreo maestra Vagnera, ali se jednostavno nije usudio, zbog oca, da se s njim upozna - za ovo će žaliti do kraja svojih dana. Posle mature, izvesno vreme je na univerzitetu slušao predavanja iz istorije kulture, istorije književnosti i filozofije. Od 1884. godine, počinje njegov intenzivan stvaralački rad.

Rihard Štraus je za života bio veliki dirigent. Uz Gustava Malera i Artura Toskaninija, najveći u svoje vreme. Svojim talentom, premostio je jaz koji je nastao smrću prvog, a pre definitivne afirmacije drugog. Koncertirao je po mnogim Evropskim muzičkim prestonicama, a i u SAD. Vrhunci njegove dirigentske umetnosti vezuju se za Minhensku Operu, Berlinsku Dvorsku Operu i Bečku Državnu Operu. U Berlinu je od 1908. godine bio generalni muzički direktor, a od 1917. do 1920. godine, predavao je kompoziciju na Visokoj muzičkoj školi.

Odnos Štrausa prema Trećem rajhu i Nacionalsocijalističkoj partiji je stvar o kojoj se često raspravlja: Štraus sebe svakako nije smatrao pripadnikom „više rase“, a nije bio ni izjašnjeni antisemita; međutim, on se nije ni otuđio od nove uprave. Godine 1933, Gebels je Štrausa imenovao predsednikom Komore za muziku Rajha. Ministar propagande je računao da će Štrausov ugled doprineti nacističkom u očima svetske javnosti, a Štrausu su povlastice i mogućnosti koje je njegov nov položaj doneo svakako bile dobrodošle; na kraju, obe strane su se razočarale: Gebels je priznao da im Štraus nije doneo toliko dobra koliko se nadao, a Štraus je postao omražen širom sveta zbog svog ulagivanja nacistima. Da li je sa Štrausove strane to bio izvestan oportunizam, ili, što je verovatnije, pokušaj da zaštiti svoju snaju Alis, koja je bila jevrejskog porekla, ne može se tačno utvrditi.

Nakon smrti njegovog dobrog prijatelja, pisca Huga fon Hofmanstala, koji je napisao libreta za mnoga njegova dela, Štraus je počeo da sarađuje sa književnikom Stefanom Cvajgom. Cvajg je napisao libreto za „Ćutljivu ženu“, jedno od Štrausovih manje uspešnih dela. Kada je 1935. godine trebalo da bude premijera ovog dela, nacističke vlasti su zahtevale od Štrausa da izbaci iz spiska autora i izvođača ime Cvajga, koji je bio Jevrejin; Štraus je hladnokrvno odbio, usled čega je premijera propala (Hitler lično je trebalo da prisustvuje, ali nije došao zbog ovog Štrausovog postupka). Cvajgu je napisao pismo podrške u kome otvoreno govori protiv nacista: „Za mene na svetu postoje samo dve vrste ljudi: oni koji imaju talenta, i oni koji ga nemaju!'' Cvajg nikada nije primio pismo: presreo ga je Gestapo i ono je završilo na Hitlerovom stolu. Štraus je pokušao da spase svoj položaj tako što je napisao jedno zlosrećno pismo Fireru, ali ni to mu nije pomoglo; već sledećeg dana smenjen je sa položaja. Zvanično objašnjenje bilo je da je sam tražio da se penzioniše zbog starosti i slabog zdravlja.

Štraus je ipak napisao himnu za Olimpijske igre 1936. godine, koje su održane u Berlinu; u to vreme je napisao i operu „Dan mira“, koja podseća na radost koju je doneo kraj Tridesetogodišnjeg rata - ovaj postupak, kojim je Štraus slavio pacifizam skoro pred samo izbijanje Drugog svetskog rata, smatra se veoma hrabrim.

Štraus je užase rata zaista shvatio tek onda kada su stigli i u svet muzike: 1943. godine je, prilikom bombardovanja Minhena, srušeno Narodno pozorište - za koje je Štraus bio jako vezan, gde je bio dirigent i gde je premijerno izvedeno nekoliko njegovih opera. Nedugo nakon završetka rata, komponovao je „Metamorfoze“, delo za 23 solo gudača, kao jecaj za srušenim pozorištem (mada je bilo, u to vreme, kritičara na zapadu koji su bili ubeđeni da „Metamorfoze“ predstavljaju tugovanje zbog propasti Hitlerovog režima; ne postoji ni jedna činjenica koja podržava ovu tvrdnju).

Odmah po završetku rata, Štraus je sa porodicom prebegao u Švajcarsku: bio je zvaničnik Trećeg rajha i hteo je da se poštedi procesa denacifikacije. Kasnije se ipak vratio u Nemačku.

Poslednjih godina svoga života, gotovo da nije koncertrirao, već je živeo povučeno u svojoj vili u Garmišu, gde je i umro posle bogatog i ispunjenog života, u dubokoj starosti, 8. septembra 1949. godine.

No, Rihard Štraus je ostao slavan kompozitor. Pored prvih kamernih dela, izvesnog broja solo-pesama i solističkih koncerata, njegovo se stvaralaštvo deli na dva velika perioda, koja se ne mogu vremenski strogo ograničiti, a koja obuhvataju dva za Štrausa najkarakterističnija muzička roda: simfonijsku poemu i operu.

Prvi period obuhvataju njegove simfonijske poeme. Štraus je pošao od one tačke do koje je stigao tvorac ovog muzičkog oblika – Franc List, da bi ga u svom stilu razvio do vrhunca.

Posle mladalačke simfonijske poeme ‚‚Iz Italije'', usledilo je prvo remek–delo na ovom području – ‚‚Don Žuan'' (nastalo 1888. godine). Štraus se ovde nije koristio Molijerovim i Mocartovim uzorom, već se oslanjao na tekst Nikolausa Lenaua, u kome legendarni zavodnik svojevoljno odlazi u smrt, zasićen životom. Impozantna je tema Dona Ane iz ove poeme, a sam Rihard Štraus je dugo godina kasnije dirigovao ovo delo. Slede simfonijske poeme ‚‚Smrt i preobraženje'' (1889), u kojoj Štraus muzikom efektno dočarava dramu poslednje čovekove bitke, smrt i spasenje duše, te ‚‚Magbet'' (1890), prema Šekspiru, nažalost, manje uspelo delo. Sa poemom ‚‚Veseli Doživljaji Tila Ojlenšpigla'' (1895), Štraus je postigao svoje drugo remek–delo. U njemu muzikom prikazuje zgode i nezgode jednog šereta, nemačkog Petrice Kerempuha, od scene na pijaci, preko izrugivanja profesorima, sve do izvođenja pred sudije, osude na smrt i pogubljenja na licu mesta. Delo je odmah steklo ogromnu popularnost, ali Štraus još nije rekao sve na ovom području. Sledi opsežna poema ‚‚Tako je govorio Zaratustra'' (1896), prema Ničeu, u kojoj Štraus iznosi i svoje filozofske poglede. Impozantna je prva tema prirode i rađanja sunca na početku dela, potcrtana udarima timpana, te tema nauke izražena fugom na tešku basovsku temu. Vrhunac na polju simfonijske poeme, Štraus postiže delom ‚‚Don Kihot'' (1898), gde temu viteza donosi violončelo, a temu njegovog štitonoše Sanča Panse donosi odabrana instrumentacija: viola, basklarinet i tuba. Delo nosi podnaslov fantastične varijacije na jednu temu viteškog karaktera i kroz uvod i deset varijacija, nižu se u vitezovoj mašti sve dogodovštine, od snova o Dulčineji, preko borbe sa stadom ovaca i vetrenjačama (čuvena je upotreba takozvane mašine za vetar), do borbe sa Vitezom Plavog Meseca i finala i Don Kihotovog spokojnog odlaska u smrt.

Sledeći pokušaji Riharda Štrausa na ovom području su se izjalovili sve do 1945. godine. Do tada su nastala samo dva dela osrednje vrednosti: ‚‚Simfonija Domestika'' (1903), u kojoj Štraus dočarava prizore iz porodičnog života i ‚‚Alpska Simfonija'' (1915), nažalost, veoma razvučena.

Najzad, 1945. godine, kompozitor završava ovaj niz poema impozantnim delom za gudački orkestar, ‚‚Metamorfoze'', kojim se veličanstveno oprašta od jednog zlatnog perioda u istoriji muzike.

Drugi period – Štraus XX veka – pripada operskoj muzici. Štraus je dao značajan doprinos razvoju opere u proteklom veku, a sarađivao je sa libretistima Hugom Fon Hofmanštalom, sa kojim je ostvario svoja najbolja dela, a u poznim godinama i sa Jozefom Gregorom.

Posle prvih opera, ‚‚Guntram'' (1894) i ‚‚Požar'' (1901), nastaje prvo popularno delo, ‚‚Saloma'' (1905), prema Oskaru Vajldu. Opera je pisana u jednom činu, a iz nje je popularna ‚‚Igra sedam velova'', u ritmu valcera. Sledi opera ‚‚Elektra'' (1908), prema Euripidu, a operom ‚‚Kavaljer s ružom'' (1910) Štraus postiže vrhunac u svojoj operskoj umetnosti. U ovoj muzičkoj komediji Štraus nam prikazuje Beč marijaterezijanskog razdoblja, sa svim njegovim intrigama. Zanimljivo je da je i ovde Štraus koristio valcer, koji u Beču toga vremena nije postojao. Posle ove opere, sledi čitav niz ostvarenja: ‚‚Arijadna na Naksosu'' (1912, prerađena 1917. godine), ‚‚Žena bez senke'' (1919), ‚‚Intermeco'' (1924), za koju je sam kompozitor napisao libreto, a u kojoj obrađuje prizor iz svog bračnog života. Slede ‚‚Egipatska Jelena'' (1928), mitološke sadržine, ‚‚Arabela'' (1932), lirska komedija u tri čina, pandan ‚‚Kavaljeru s ružom'', ‚‚Ćutljiva žena'' (1935), ‚‚Dan mira'' (1938), ‚‚Dafne'' (nastala takođe 1938. godine), ‚‚Danajina ljubav'' (1940) i poslednja opera, ‚‚Kapričo'' (1942), sa tematikom iz 18. veka. To je jedna varijanta ‚‚Versajskih Empromptija''.

Osim što je pisao instrumentalnu muziku, Štraus je napisao i nekih dve stotine solo pesama. Među njima se naročito ističu takozvane „Četiri poslednje pesme“, komponovane na stihove Hermana Hesea („Proleće“, „Septembar“ i „Pred snom“) i Jozefa fon Ajhendorfa (poslednja pesma, „Predvečerje“). Iako se obično izvode u ovom rasporedu, on hronološki nije ispravan (na primer, pesma „Predvečerje“, iako se izvodi poslednja, u stvari je napisana prva); nema nikakvih nagoveštaja da je sam Štraus osmislio takav raspored - on je delo kasnijih izvođača. Takođe nema ni nagoveštaja da je Štraus ove četiri pesme ikad zamislio kao jedinstveno delo. Sve četiri su napisane 1948. godine i predstavljaju njegova poslednja dela, a zajednička im je tema smrti. Odlikuje ih spokojna, smirena atmosfera, a na kraju „Predvečerja“ Štraus muzički citira sopstvenu tonsku poemu „Smrt i preobraženje“.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Žak Iv Kusto (fr. Jacques-Yves Cousteau), 1910. godine, francuski okeanograf, naučnik, ekolog, pronalazač i avantursita.
Olga Spiridonović, 1923. godine, jugoslovenska glumica.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Egon Šile - 12. jun

Počalji od Still_dreaming taj Pon Jun 11, 2012 11:10 am



Autoportret, 1912.

Egon Šile (nem. Egon Schiele), rođen u Tulnu u Austrougarskoj, 12. juna 1890. godine, austrijski je slikar.

Po završetku osnovne škole, upisao je 1906. godine slikarstvo i crtanje na Akademiju lepih umetnosti u Beču, ali se ubrzo razočarao njenim konzervativizmom. Ubrzo je sreo slikara Gustava Klimta, koji je nadalje uticao na njegov rad i život. Šile je napustio Akademiju 1909. godine i osnovao Novu umetničku grupu sa drugim nezadovoljnim studentima.

Slikao je uglavnom u maniru secesije, pod Klimtovim uticajem. Učestvuje na secesionističkim izložbana tokom sledećih godina (1909. Kunstschau, Beč; 1911. i kasnije, Minhen).

Već oko 1910. slika portrete i pejzaže i u ekspresionističkom maniru i postaje tražen slikar, sa odgovorajućom zaradom. Tome je doprinelo prijateljstvo sa likovnim kritičarem Arturom Reslingom i kolekcionarem Hajnrihom Benešom.

Godine 1911. napušta Beč i živi u malim selima, sa sedamnasetogodišljom prijateljicom. Vodi nonkonformistički način života, pa ga iz prvog sela proteruju, a u drugom hapse 1912. godine zbog zavođenja maloletnice. Prilikom pretresa studija nađen je veliki broj erotskih crteža i slika. Sud ga ne osuđuje zbog zavođenja, već zbog pornografije koja je bila dostupna deci. Osuđen je na 24 dana zatvora, koja je izdržao.

Nastavio je da izlaže sa svojom Novom umetničkom grupom: u Pragu 1910. i Budimpešti 1912. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je u Minhenu 1913. godine, a sledeću u Parizu 1914. godine.

Godine 1915. godine oženio se komšinicom Edit Harms, koja je potekla iz srednjeg staleža. Iste godine mobilisan je u austrijsku vojsku, ali je nastavio da slika brzim tempom.

Veliku slavu doživeo je na 49. izložbi Secesije u Beču 1918. godine: prihvaćeno mu je pedeset radova i izloženo u glavnom holu. Cene njegovih slika su ponovo porasle.

Umro je 31. oktobra 1918. godine u Beču od španske (ptičije) groznice. Samo tri dana ranije umrla je i Edit od iste bolesti.

Više u temi posvećenoj njemu.

Spojler:
Na današnji dan rođeni su i:

Miodrag Mića Popović
, 1923. godine, srpski slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser.
Ana Mari Frank (hol. i nem. Annelies Marie Frank), 1929. godine, jedna od najpoznatijih jevrejskih žrtava holokausta.



Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21745
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kalendar poznatih

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 16 od 17 Prethodni  1 ... 9 ... 15, 16, 17  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


Zid :: Društvo :: Kultura

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu