Naš mali dnevnik

It's over.

Da. Gotovo je. Završila sam sa svojim studijama. Ovo je kraj, verujem. Kraj koji niko nije očekivao, niti mu se nadao u najluđem snu. Ja, jedan od najboljih đaka naše O.Š. i Gimnazije, ostajem gola k'o pištolj. Bez diplome u ovom životu, one, fakultetske. Sramota me je učitelja i pojedinih ljudi koji su stigli do kraja. I sramota me je što sa daleko većim sposobnostima od njih nemam šanse da to popravim. Život je konačno udario pečat - nešto što će me peći čitavog mog postojanja. Zaboga, i najjneinteligentnije biće koje znam ima veću titulu nego ja. Ja sam samo bivša gimnazijalka. Dotle se moglo, ja... Ne znam imam li za čim da žalim... Ali žalim. Duboko, oporo, istinski žalim. Kao da je neko ne daj bože umro, kao da sam ja umrla. I biću u crnini još puno dana. Da bar nemam taj podatak o svojim sposobnostima, da me bar ne mori breme koje mi u veđama naizgled miruje... da bar ovo nisam ja, da sam neko drugi, ma ko, bilo ko...Ali ja sam. I ovo je stvarnost. A tu stvarnost zovemo život.
...Ali jednog dana, snažnog lava, kralja divljine, raniše lovčeve strele i on otpuza da potraži odmora i utočišta. Ali avaj! U tom času, kada su mu odmor i utočište najviše trebali, on navuče na sebe udarce kopita pustinjskih divljih magaraca i zlobne ugrize čeljusti šakala koji su se ranije hranili ostacima gozbi svoga kralja. Takav je život - sine moj, kad moćni padnu - dolaze dani onih, kukavnih. (Stara persijska basna)

Nekad sam znala reci da pisac nije zanimanje, pisanje je hobi. No, za vikend sam uzela ponovo citati seriju koju sam pisala/pisem od svoje 13-te godine. Uocila sam bezbroj greski, od toga da mijenjam samo tako imena likova, do toga da se neki likovi koji su trebali biti u bolnici, jednostavno samo tako po potrebi pojave u nekoj sceni. Neke recenice se ponavljaju, a neki dogadjaji su ostali u mojoj glavi, ali i ne na papiru. Sve mi trenutno izgleda kao veliki nered. Htjela bih se vise posvetiti prepravljanju toga. Ideja je nastala jos davno i najprije je bila zamisljena kao knjiga, no onda mi je sve pocelo liciti na sapunicu i odlucila sam otpisati tih 60-ak stranica koje sam napisala i pretvoriti sve u seriju. U tom periodu sam pocela ici na forume gdje su drugi objavljivali forumske serije, koje sam ja citala. Dali su mi dodatnu inspiraciju. Nikad nisam objavljivala, ali sam odlucila jednoj osobi u nastavcima slati. Tad sam napisala tih 55 epizoda, uz njegove komentare na prethodne. Islo je dobro. Nakon toga sam prepravljala i mijenjala nekoliko puta. Usput sam pravila porodicna stabla, fizicke opise likova, spisak koliko ko ima godina. Sad, ako zelim da neke stvari budu tacne, moram jos dodatno zapisivati, provjeravati, pregledati, citati... Recimo, radnja se odvija 2000-te godine, sto znaci da je lik Nadaline rodjen 1978 godine, Nadalina je dobila ime po Oliverovoj i Dvornikovoj pjesmi, a pjesma je nastala tek dvije godine poslije. Sad, znam da bi malo ko to isao provjeravati, ali meni ta greska smeta. A ako pomaknem da se radnja odvija kasnije, onda moram izbaciti scene u kojima se spominje Oliverov album izdat 2000-te, a to opet necu. I generalno sam zbunjena oko tih godina, to zaista moram napisati. Cas je Carlos poginuo prije 18, cas prije 15 godina... sasvim se gubim... Da, sad mogu priznati gresku, pisac je zaista pravo i nimalo lako zanimanje. Dobro, izuzev ako si napaljena srednjvjecna zena, pa imas 3 lika u knjizi i puno seksa   

Sinoc smo bili kod njegovog brata i njegove porodice. Snaha je imala malu proslavu svog pedesetog rodjendana. Par dana unaprijed sam imala nocnu moru od te vecere. Upoznala sam ranije tu porodicu na koncertu starijeg sina (svira gitaru) i ucinili su mi se simpaticnim, no po momkovoj prici uspjela sam ih smjestiti i svoje kockice. Brat je osoba, koju je zena uzela pod svoje. Posvetio se njoj i djeci, a ostatku porodice (roditeljima, braci) tu i tamo novcano pripomogne. Radi mnogo, ima dosta para i uglavnom sve rjesava novcem. Njegova supruga, bivsi model, nikad u zivotu nije radila, ali ima prevelik talent za trosenje suprugovih para. Uglavnom na sebe i svoju djecu, kojom je opsjednuta. Nju niko u porodici osim muza i djece ne voli. I njihova dva sina, jedan ima 21, drugi 17 godina i nikad se ne odvajaju od roditelja. Lijepi, visoki momci, koji u svojim godinama ne znaju sami uzeti jesti i koje mama jos uvijek budi u skolu. Za koji dan ce otici sa roditeljima na more na mjesec i po. Mozda je ludo, ali meni je u tim godinama bilo nezamislivo da negdje idem s roditeljima na mjesec i po, a najmanje na more. Mama ce kupiti majice, tata ce organizovati koncerte...

Ono sto najvise ne volim kod tog brata i njegove porodice je kako tretiraju mog momka i ostale. Postave se nekako superiorono, a on treba da ispadne kreten. Sad, ja, naravno, necu da stajem izmedju njega i brata, ali nekad mi prekipi pa kad smo sami kazem momku svoje misljenje i u neku ruku presjecem. Recimo za taj prethodni koncert je bilo „Dodjite, povedi i djevojku da je upoznamo“. I dosli smo, sve je bilo uredu, da bi za koji dan brat naplatio te karte bratu. Za koncert svog sina! Meni je to bilo ruzno i definitivno ne bih to ocekivala od svoje brace. Da mi naplate karte za koncert svoje djece. Nisam nista rekla, ali je momak razumio sta mislim o tom. Onda ta njihova bijela macka. Dace nam je na cuvanje mjesec i po. Bijelu, veliku macketinu, koja skace i jede sve sa kuhinjskog stola. I to se dosad podrazumjevalo, tek tako, on im je cuva, ni za sta. Oni mu ne daju ni kljuc od kuce, jer eto misle da nece zakljucati za sobom. Ove godine se izborio za kljuc, pa da mozemo otici na bazen, koji brat ima. Prvi put se kao suprostavio bratu i rekao da mu u suprotnom nece cuvati macku.

Moj mali brat dolazi danas sa mojima. Bice kod nas, dok ce roditelji biti kod drugog brata u stanu, posto je ovaj jos uvijek na sluzbenom putu. Momak mi je sinoc rekao da to ne spominjem njegovom bratu i njegovoj porodici, jer ce pogresno shvatiti to sto ce moj brat biti kod nas 4 dana. E, tu sam vec planula. Sta, njegova familija ce misliti da ga ja iskoristavam, jer ce u NASEM (vise nije samo njegov) stanu boraviti par dana moj brat? Zna li on da je to normalno? Normalno je da sestra bratu ponudi smjestaj na par dana i da se tome raduje, ali nije normalno da brat bratu ne da ni kljuc od stana. Meni je moj brat ostavio svoj kljuc, ja sam u njegovom stanu zivjela 14 dana i to na njegov prijedlog. Ne znam, mozda ja i moja braca nismo normalni, ali meni momak i njegova braca su cudni.

Drugi put sinoc sam planula u povratku u autu. Momkov brat ima neki skuplji mobitel, koji ne koristi, jer ne zna da ga koristi. Moj dragi se nadao da ce ga dati njemu, jer on jos uvijek nema touch screen. I mada su se ranije dogovorili zamjeniti, jer brat hoce stari jednostavni model, izgleda da se snaha umijesala i zabranila. Sinoc je bila neugodna situacija, brat mu nije htio dati mobitel, nudio mu je zauzvrat neke prahistorijske modele (citaj: cigle), tvrdeci da je odlucio nauciti koristiti touch screen. Nisam se mijesala, samo sam se smjeskala. Kasnije sam mu u autu kad smo bili sami rekla: Nece da ti da mobitel, nemoj ga vise pitati. Ustedi para i kupi sebi. Zvucalo je grubo i vjerovatno nisam trebala reci, posto sam se nakon toga osjecala kao g... Da, meni je moj brat dao skup mobitel, samo tako, nisam pitala. A moj brat ne zaradjuje nesto puno vise od mene. No, necu da molim, i nikad ga ne bih molila da mi nesto pokloni. I mozda nisam trebala to reci, ali to i dalje mislim, nema potreba da se ponizavas i molis.

Zasto me to sve nervira? Zato sto me uzasno podsjeca na tatinog kuma, koji sve kupuje novcem i koji ponizava ljude oko sebe. Ne, necu laskati nekom i smjeskati se zbog nekog rucka sa tri vrste viljuski i porcijom za ptica. Ne, necu ici po njegove kosulje iz cistionice, pa da mi on besplatno izdaje stan, ne necu ici po njegovu punicu, oca, slikara ili koga vec na aerodrom cim me pozove, necu izvoditi njegovg psa, kupati ga i voditi veterinaru. Ne, necu nikom biti na raspolaganju 24/7. Bijesna sam jer vidim da brat brata hoce kupiti novcem. E, ne moze! Ne dam!

*Pismo*
Sve što nisam rekla

Vidi, dan je poodmakao. Hajde da se ne lažemo više. Kada sustigne noć i tvoje će i moje korake pojesti tama u hodnicima razuma. Znam da voliš nju. Znam da mene nikada nisi voleo. Bila sam ti draga, možda, na oko... Da se ne izražavam. Mila, kao dete. Čista kao suza. I ukaljana tobom do nepovrata. Ne znam da li je ona išta saznala ni da li će ikada, meni je dovoljno da ja znam da ona postoji. Time si dokazao ko si. Ne krivim te, ništa loše zapravo nisi uradio, ali ... Ako nešto iskreno na svetu želim to je da ta cura nikada ne pati moju patnju i ne proživljava moju bol.
Ti si potrošno biće. Imalo te je gomilu njih, ali niko nije imao tvoju dušu. Niko. Sem nas tri. Zašto sam na tom spisku ja nije mi baš jasno. Ona je ljubav tvog života. Ona Prva je nažalost sa anđelima, ali šta ja koja sam zemaljski pakao radim na tvojoj dragocenoj listi nije mi baš najjasnije.
Poslednji put poneo si se kao najveće đubre na svetu. Mogla sam da umrem, moglo je da me nestane kao i nje i da sa mnom ode i ovo što sada ispuštam iz sebe. Toliko duboko može da rani samo onaj kome smo dali sve. Išao si do dna, molila sam te da staneš, preklinjala te nadajući se da će iz tebe iscureti neka lepa reč, nešto...Makar samilost. Bože, kako si okrutan, kako si hladan...
PA KAKAV SI TI TO ČOVEK???!
Ne kažem da u tebi nema ljubavi – ja sam je videla i osetila snagu tvojih emocija, ali mi nikada neće biti jasno kako u jednom trenu možeš umirati za mnom, a u drugom me mrzeti do krvi. Mada šta li bulaznim kad sam i ja ista. Prokletnici..teško nas je voleti. Mene je, verjem teže, i zato ti hvala što sam se osetila voljeno makar i gram. S druge strane, ne mogu da svarim u sebi izdaju, jer ja nisam čovek od iste, s tobom sam postala bludnica i nimfa, predator i ološ, ono što đubrad od ljudi prvo nauči kad im se za to pruži prilika. Budio si dete i ženu u meni istovremeno, zbog tebe bih rado gorela na lomači. Samo izdaju ne mogu da podnesem u sebi... Osećam da sam izdala samu sebe. Kad god je pogledam, njeno anđeosko i nevino lice, njen osmeh i taj simpatični mladež iznad usne toliko me bole da ne umem da iskažem. Molim te da nikada, NIKAD ne sazna da sam postojala. Jer si me zavoleo. I to je prava izdaja. Varao si je i pre mene, varaćeš je još, ali mene si zavoleo. I ona to ne sme nikada saznati. Ne bi podnela tu patnju. Molim te da je usrećiš. Molim te da pokušaš da pored nje sviješ svoj raj i ne tražiš više druge rajske ptice. Molim te da budeš dobar suprug i otac. Molim te da je usrećiš. I najvažnije te molim na svetu – molim te da me zaboraviš. Samo ću tako moći da otplešem svoj tango zvani život, sama i zanesena.

                                                                                                 

Moji su napokon dosli. Nakon pet mjeseci planiranja, dosli su tata, maceha i mladji brat. Nismo se vidjeli od oktobra. Tata i maceha su u stanu drugog brata, koji je jos na sluzbenom putu, a mali brat je kod mene. Uzela sam cetvrtak i petak slobodno, da bih se malo druzila sa njim. Zasad nam je odlicno. Moj momak i moj brat su odmah "kliknuli", obojica po dva metra, sa ogromnim apetitom, razvijenom ljubavlju prema fudbalu i igricama i odlicnim poznavanjem mojih slabih strana. Druze se, komuniciraju i mene zezaju povremeno, ali sve u granicama.

Nas dvoje smo veceras otisli na koncert njegovog necaka. Bilo je odlicno, mali je odlicno svirao, a ostatak porodice je bio zauzet drugim ljudima, tako da se nismo zadrzavali. Poslije je bio plan da se nadjemo sa mojima, da se on konacno upozna s njima, a da se ja pozdravim, posto sutra putuju nazad. Bila sam nervozna, nikad ni sa jednim momkom nisam upoznala oca. Za moje godine to djeluje cudno. Momka sam vec odavno na to spremila, da se radi o nervoznom covjeku, sa ratnim traumama, koji lako plane, bez razloga vice... itd... Prilika je bila odlicna, vec je bilo proslo 21, pa se necemo zadrzavati, a i ako zaglavimo, mali brat ce doci i smisliti izgovor da idemo. Osim toga, bili smo fino obuceni (ja u haljini, on u odjelu s kravatom), onako sa koncerta. Onda se na dogovorenom mjestu pojavila samo maceha. Sama. Smislila je neki izgovor za tatu, pa se po obicaju previse udubila u detalje, tako da mi je bilo vise nego jasno da izmislja. Nisam pravila scenu, nas dvije smo se zapricale, sa povremenim mojim prevodjenjem momku. Uskoro se pridruzio i brat i atmosfera je bila bolja kako nas je bio paran broj. Brat je prevodio ukratko o cemu pricamo, dok sam se ja mogla malo raspricati sa macehom, posto se uopce nismo ispricale u ovih par dana, jer smo se slabo i vidjele. Brat je bio ocigledno ljut, jer se tata nije pojavio. Za razliku od nas dvije, on to nije htio kriti, vec je otvoreno mom momku rekao da nam je otac kukavica i da se uplasio upoznati momka jedine kcerke.
Pri rastanku sa macehom dala sam joj do znanja da im je izgovor bio providan i da prenese tati da mu je ovo bilo sasvim bezveze. Osmjehnula se i rekla da cu za oca uvijek biti mala djevojcica. Tata me je kasnije nazvao i rekao da mu zaista nije dobro, da ga boli stomak i da nije siguran ni da li ce ujutru krenuti. Nisam se htjela raspravljati, rekla sam samo da mi ujutro jave jesu li krenuli ili ne i da pored zgrade imaju apoteku, koja se otvara u 8.
Drugom bratu sam prenijela desavanja. Nasmijao se i rekao da je to bilo predvidljivo. Mene je ljutnja prosla, nisam uvjerena da je tati zaista bilo toliko lose ili da mu se nije islo, ali sam odlucila da se oko toga ne nerviram. Imala sam zelju da ih upoznam, nije mi se ispunila, ali bice prilika...

Bijesna sam! Pa cu izdvojiti vremena da ovdje napisem koju i da se iskalim na papiru i istresem to iz sebe.

Jutros sam procitala da je taj prijemni na fakultetu koji onaj najmladji klipan zeli upisati za sedam dana. Zabrinuto sam mu to javila i predlozila da predjemo prijemne dok je tu. Samo je odgovorio „ma jok ba“. To me je vec prilicno iznerviralo, no nekako se pomirih s tim.

Onda me je preko Skypea kontaktirala maceha, kojoj sam takodjer prenijela informaciju i iyrazila joj svoju zabrinutost za nezainteresovanost njenog jedinog sina. Ona nije bila iznenadjena, vec je umjesto toga rekla da su oni vec pricali o njegovom fakultetu i da ce po svemu sudeci vjerovatno upisivati tek iduce godine. Moj mali brat ima male zdravstvene probleme zbog kojih treba provesti mjesec dana u bolnici (najvjerovatnije), nista opasno, ali dovoljno stresno. Pa s obzirom da tu informaciju imaju vec vise od pola godine, odlucili su da taj period bude upravo za vrijeme prijemnih ispita. On sad, kako ona kaze, mora prvenstveno misliti na svoje zdravlje i bilo kakav stres oko prijemnog mu ne treba. Dusa slatka, ne smije da se nervira, mora da se opusti... Posto ja ne znam medicinu nimalo, ali volim da argumentiram, pogledala sam na internetu taj njegov problemcic i shvatila da se zaista radi o rutinskoj stvari i da nema potrebe za „izbjegavanjem stresa“.

Kockice su se polako pocele slagati. On vec godinu dana izbjegava temu svog studiranja, a ona nas uvijek napada kako vrsimo pritisak na njega ako samo pitamo je li razmisljao. I odlucili su oni tako, da je najbolje da on ne uci, da izlazi vani, druzi se, ali da se ne nervira. Znaci, sve planirano vec neko vrijeme, a tati, drugom bratu i meni su zamazivane oci.

Ne, ne mislim da je to sto neko nema diplomu velika stvar, ali se zgrozavam na tom njegovom neambicioznoscu, nezaintersovanoscu i ljenoscu. I njenim opravdanjima, izgovorima... Njen zlatni sincic, prepametan za svoju generaciju, pa da, sta ce mu uopce fakultet kad je daleko ispred svoje generacije?

Ja sam uvijek mislila kako nije najbolji u skoli, ali da ce se pronaci na fakultetu. Tako su mnogi. Znam mnoge koji su bili losi ucenici, mucili se sa matematikom, hemojom, fizikom, pa upisali zurnalistiku, engleski jezik, francuski jezik i briljirali. Ali on ne, takav predmet za njega jos ne postoji.

A fudbal? Sport koji trenira od pete godine? E, od toga ce takodjer odustati. Maceha kaze da je to zbog zdravlja, ali je meni mali rekao da je to jer trener stavlja drugog malog na njegovu poziciju, jer smatra da je mom bratu dao dovoljno sanse i da se nije pokazao. Ne kazem, znam kako to ide u Sarajevu, po babi i stricevima i pretpostavljam da tog novog golmana gura neko, ali i zar moze biti dobar sportista neko ko lijeze u 4 ujutro, pusi kutiju na dan i zadise se kad ide na treci sprat?

Jutros sam mu ostavila nesto para da ima za naredna 2-3 dana. Ni hvala nije rekao. I je li mu ja uopce trebam davati novac? Za sta, za cigarete? Znam, ocekuje se od mene, sestra zaradjuje, sestra treba da daje dzeparac. No, moram li? Zasluzuje li?

Bivsa cimerka mi je prije koji mjesec rekla da misli da ce nesto ovako biti, jer joj je bilo cudno da neko zavrsava srednju i nece ni da spomene studiranje. Ona ima svoju teoriju da je to manipulacija njegove mame, kojoj smeta sto bi u tom slucaju ona ostala jedina osoba bez diplome. Ako je tako, znam da sigurno to ne radi namjerno, vec podsvjesno.

I ne znam tacno ni na koga sam bijesna. Na malog brata nisam, nije on kriv, tako su ga odgojili, nije mu niko predocio bolje mogucnosti. Nisam bijesna ni na tatu, koji je odlucio da se ne mijesa, ali je zahtjevao od nas starijih da se pobrinemo o njemu. Pa ni na macehu i ta njena glupava razmisljanja, vjerovatno samo previse brine. Mozda sam bijesna na sebe i to sto nisam bila tu da vise uticem na njega, da mi sa 18,5 godina ne kaze da ne zna kad je zadnju knjigu procitao i da mu uzor ne bude mladi konobar, koji ima besplatnu kafu u kaficu u kom radi. Bijesna sam na sve nas, jer smo zakazali i na cijelu ovu situaciju. Ne, ne bi me ljutilo to sto nije polozio neki ispit, pa ni prijemni, ljuti me to sto nece ni da pokusa, sto mu je najveci cilj raditi kao konobar u lokalnom kaficu u Sarajevu...

Ne zaslužujem da živim, realno. Al' eto, omaklo mi se. Šta ću.
"Ne krivim druge, krivim sebe i svoju slabost. Možda je vreme da učinim zločin i nestanem!"(M.P.)

Ako te odenem u krv svoju
Hoće li nas nit smrti vezati
Za svaku večnost koja od nas pognute glave gamiže ka beskrajnoj nadi

Zvezda hladna, od leda
Na rukama od peska
Smrt svoju gleda
Oplakuje mati sinove
I zora dane.


Gase se sveće voštane
Dahom vasione
Umire dete
Ubirući plod sete
Mnome taknute arije
Koju pljujem bez ustiju

Zariveni nokti u obraze
U gori vru krici
Zver, da, ja sam to.
Ubila sam te u sebi.

Kako sam samo besna i razočarana! Stigli su zbornici i mojih pesama nema! Tako me je to isfrustriralo, osećam se užasno bezvredno! Slagali su me! Rekli su mi da je sve odlično i da očekujem! Zašto mi jednostavno nisu rekli da nisam dovoljno dobra i kraj priče, nego kao sve u redu a ovamo bezveze! Baš se loše osećam. Odjednom mrzim poeziju i sav taj cirkus! Tako mi je muka... Ne mogu da verujem još uvek, zašto mi bar neko nije rekao telefonom? Čemu laganje uopšte?? ... Najbolje je da prestanem da pišem jednom i zauvek, naročito poeziju, neću da se brukam! Mrzim knjige! Mrzim lažove! Mrzim glupavu poeziju!

Opet su me bezočno zvali kao da ništa nije bilo i ponudili štampu :-D Meni je ovo smešno života mi. :-D Smešno je. Histerično je smešno!
Jesam li ja luda??
Uopšte više ne razumem svet u kome živim. Sve oko mene je istinski izvan mene same. Moj pravi svet je unutra. Živim unutar sebe jer je spolja takav haos, takav nesklad i uzbuna. Uprkos zamku s tvrdim bedemima koji sam izgradila da bi zatočila sopstveno biće - ne uspeva mi da se izdvojim od uticaja okoline. Ljudi mi postaju sve mrskiji, ogavni. Ne volim što sam čovek, gadi mi se to kada vidim šta se danas sve čovekom naziva. I gotovo da sam ubeđena da se Čovek NE RAĐA! Čovek se POSTAJE. Dug, mukotrpan i svirep proces koji većina ni ne dosegne. Proživi mirno u mraku svojih ubeđenja da je takav kakav je dovoljan društvu, a sebi ponajviše. Otud i narasta bolest koju ja zovem kuga. Kuga koja se neverovatnom brzinom uspinje kroz sva čovekolika bića i razara njihov najmoćniji deo - um. Sve je to mahnito. A ja ne uspevam više da se branim. Smejem se histerično, bolesna od svojih vizija. Počinjem da se priklanjam stadu. Beee ... beebe... Beeeee! Beee ... Beee ...
Omg I speak sheep.

Na neki nacin, danas me je pogodila smrt Bore Todorovica. Pogledala sam jako puno filmova sa tim glumcem i bio mi je drag. No, pored toga, cini mi se da jednostavno nestaje ta generacija. Dobro, ne cini mi se, nego je tako, svi oni imaju preko osamdeset godina i njihovo vrijeme istice. Znam da je normalno, ali mi je i jako zao zbog toga. Kao da nestaje sve sto vrijedi.

Pocelo je smrcu mog dede, u januaru prosle godine. Pet mjeseci kasnije umrla je i baka. Potom je umrla i Jovanka Broz, kako kazu zadnje dobro sto je ostalo iza Tita. Mom dedi Tito je bio najveci idol.

Poslije Jovanke, umrla su i Ruzica Sokic i Dusan Pocek, jos asocijacija na baku i dedu. Baka je svojevremeno komentarisala kako je Ruzica jedna od najljepsih glumica, a za Poceka je rekla da taj nikako ne moze da ozdravi apelujuci na njegove uloge u Boljem zivotu i Srecnim ljudima. Vise ne prave takve serije. A nema vise ni Profesionalca, Maratonaca, ni Djenke...

Osudjeni smo na neke Vize za buducnost, preglumljavanje Mirke Vasiljevic i njoj slicnih manekena sa vrlo malom dozom talenta. Moja generacija, ona malo starija i sve mladje ne ostavlja nista za sobom. Cini mi se da sve ide u zaborav. Jednom su se Jelena Karleusa i Lepa Lukic prepucavale, da bi ova samoprozvana „diva“ rekla Lepoj kako jednu te istu pjesmu pjeva 50 godina. Lepa joj je odgovorila da joj se „diva“ obrati onda kad joj neka pjesma bude trajala duze od jednog ljeta. Jelena jos nije napravila dobru pjesmu, a kamoli neku koja traje...

Izgleda da je tako i kod drugih. Pjesme ne traju, i tekstovi istih uglavnom imaju sve manje i manje smisla. Voditelji na televiziji se kupe sa ulica i mnogi imaju losu dikciju. Malo je Jasminki Sipki ostalo.
I knjige... danas niko ne cita Andrica, Selimovica, Dostojevskog, Copica, niti takvi pisci vise postoje. Danas je neka lagana literatura, vulgaran rjecnik, pornografija...

Mozda je i mene pregazilo vrijeme, mozda sam samo rodjena u pogresnom vremenu, ali me danas prati taj osjecaj da sve sto je dobro nestaje...

... ostali samo dugmici...

Tata je poludio.

Ja sam malo igrala prljavo, ali ne kajem se. Nakon sto sam saznala za macehine i bratove planove vezane za njegovo studiranje, odlucila sam svoju razocaranost podijeliti sa ocem. Maceha mi je rekla kako on zna za to, sluti i duboko je svjestan toga. Nije znao, bio je sokiran. Poludio je, rekavsi da mu se radi iza ledja i da se uvijek od njega nesto krije.

Slutila sam da je tako, ali mi nije jasno zasto je maceha mislila da to nece doci do tate. Mladji brat se odmah tuzio drugom bratu kako sam cinkaros, odmah obavijestila oca. Ovaj je, pak, uzeo moju stranu i rekao da sam ispravno postupila.

Tata se navodno jako naljutio na macehu. Ona se uplasila, pa sad svim silama se pokusava predstaviti dobrom i korisnom. Odjednom je isla da mi kupuje neke haljine, za momka kosulju, poklon za bratovu djevojku... Tata joj je uzvratio tako sto je odgodio dolazak u Prag po najmladjeg sina. Ona ludi jer je razdvojena od malog, a ovaj ludi sto je razdvojen od djevojke. Vec se pocinjem pitati hoce li uopce doci po njega.

Zapravo, mali ne ludi. Izgleda da mu se odjednom svidja ovdje. Nas dvoje smo s njim imali jedan ozbiljniji razgovor oko studiranja i samo je slusao, nista se nije protivio, ni svadjao. Iznenadio me je. Iznenadjuje me da ne trazi da ga posaljemo sa nekim nazad za Sarajevo. Ranije je odmah, nakon 5 dana vristao da hoce kuci.

Tata je odjednom napravio suludi plan. Podigao je krediti i rekao da ce sina upisati na fakultet. Kad uplati, ovaj nece imati sta, morace bar pokusati da studira. Njemu ostavlja da odluci koji ce fakultet da studira. Rekao je da se raspitamo za prijemne u Pragu. Kaze pitao ga je da odluci, nije mu dao nikakav odgovor, ocigledno demokratija ne funkcionise, pa ce ga upisati u Pragu, ovaj nek samo kaze koji ce fakultet. Meni je ideja suluda, ali se necu mijesati. Da mu sad kazem da ne prisiljava malog ni na sta ili da mu se priklonim, pa sredim sve oko upisa, necu. „Eto ih tamo“, sto bi rekla moja prabaka. Drago mi je da se tata konacno pokrenuo, ali sumnjam da je ovo ispravan nacin.

Rekli smo malom za planove i opet je cudno reagovao. Sasvim mirno, kao da mu je svejedno. Nije mi jasna ta reakcija, ja bih na njegovom mjestu u njegovim godinama vristala, prijetila da sam punoljetna i da me ni na sta ne mogu natjerati. Ne znam, ili ima plan s majkom kako da ovo izbjegne ili mu je jednostavno trebao upravo ovo, da neko za njega odluci i usmjeri ga. Nejasan mi je, priznajem.

Želim da budem N-O-R-M-A-L-N-A!
Ne razumem zašto mi je život tako patetičan? Žašto nije mogao da bude pravolinijski i uobičajan? Zašto se svašta dešava i uglavnom loše? Zašto nije moglo da bude sve okej?
Zašto bar nemam brata ili sestru da mogu da ih zagrlim, da pričamo, da sve delimo? Zašto nisam mogla kao i svi da završim fakultet? Zašto nam je rodbina okrenula leđa? Zašto su prijatelji licemerni i lažni? Zašto nas svi iskorišćavaju? Zašto je mama ostala bez posla? Zašto nam se kuća raspada? Zašto neću moći da se udam i imam decu? Zašto neću moći da radim? Zašto je držva otišla dođavola? Zašto patim? Zašto sam takva kakva sam? Zašto nisam n-o-r-m-a-l-n-a? ! :-( Baš sam tužna. Prazna. Usamljena.

Kada god zažmurim ronim u dubine tvoga oka.
Brazdam se po telu kože što miriše na proleća s kosih padina naših planina.
Mirišem te u zemlji, u suncu i zori, u svakom predelu što te nema i koji za sobom ostavi.
Tražim te u kutovima sebe
u krajevima gde ptice svijaju gnezda
vapeći toplim očima ka nebu žudeći dom.
Opipavam te slepilom i suzom,
suzom nemom što mi žari lice
i nanovo te u njoj na usni ljubim
s još većom vrelinom no ona što je iz oka iskapi.
A ti...
Ti si otišao lažući istine koje nikada i nisi izrekao,
koje si mi krišom nagovestio u snu
kada se tvoje rame svilo kraj mog
i tvoji svetli pramičci kose usnuli u mojim uvojcima.
A ti... ti si me prećutao u sebi kao da se nikada nisam ni desila.
A ja.. ja sam ostala da molim za tvoju sreću i svoj mir,
Jedino moje

Juce smo se konacno dotakli teme skolovanja malog brata, onako otvoreno, skoro svi. Moj drugi brat, nazalost, nije prisustvova toj raspravi jer je na odmoru u Grckoj. Kazem nazalost, jer je on odlican takticar i raspravlja sa stilom. Maceha i Kokolo nisu ocekivali da cemo o tome pricati. Ne razumijem zasto ako znaju da je to glavna tema trenutno, mislili su se izvuci nekako. Prije rucka u restoranu za stolom sam pokusala skrenuti temu na to. Maceha je to vidjela, ali je namjerno okrenula ne nesto drugo. Odlucila sam joj popustiti i sacekati da rucamo/veceramo pa onda zapoceti sa ovim. Nisam tad shvatila, ali i tata je vidio o kojoj temi zelim da pricamo, sacekao da svi jedemo i onda zapoceo razgovor. Nismo imali dogovor i samo okvirno smo znali stavove od onog drugog, no ovo je bio jedan od rijetkih slucajeva gdje smo tata i ja bili na istoj strani. Maceha je zauzela odbrambeni stav zvani „ja sam tako odlucila i ne mijesajte se“ i bez ijednog valjanog argumenta se upustila u raspravu s nama. Brat, kog se sve ovo najvise ticalo je uglavnom samo sutio i klimao glavom. Pustio je da ga majka „brani“. S macehine strane je uglavnom sve bilo kako sam i ocekivala. Pocela je pametovati o zdravstvenim problemima svog sina, koristeci sto vise medicinskih izraza, racunajuci na to da ni tata ni ja, koji smo elektrotehnicari, nemamo pojma. Ja zaista ne znam, ali se znam raspitati, znam potraziti na internetu i znam kad ona izmislja. Rekla je da Kokolo mora krenuti piti neke hormonske tablete i da samim tim nece biti u stanju da uci. Tata je tu pukao i rekao joj da prica nebuloze. Ja sam komentarisala da su doktori u Pragu daleko bolji od onih u Sarajevu, sa cim se slozila.

Maceha je potom, potpuno ocekivano, zauzela stav kako je samo i iskljucivo njoj zdravlje njenog sina najvaznije, a da mi ne brinemo. Tata je ironicno komentarisao nesto u stilu on svom sinu zeli samo najgore. Maceha je potom, ponovo potpuno ocekivano, napomenula na dugo studiranje mene i mog brata koje ih je „psihicki unistilo“. Spremno sam joj odgovorila da smo mi ipak fakultet na kraju zavrsili, s tom diplomom se zaposlili i u potpunosti stali na svoje noge, te da Kokolo nece studirati elektrotehniku, da ce izabrati ono sto ga zanima i da ce imati podrsku i brata i sestre. Na moje dalje opaske, maceha je uglavnom cutala. Rekla sam da sam se pomirila s tim da ce ostati u Sarajevu, mada i dalje mislim da je to greska, ali da me ljuti to sto se godinu dana ne moze spomenuti njegovo studiranje, sto se ceka zadnja minuta da nam se saopsti, da ga niko ni na sta ne zeli prisiliti, samo pokusati razgovarati s njim i pomoci mu da razabere sta ga zanima i koji su mu ciljevi. Kokolo je rekao da se u prisustvu mene i brata osjeca strasno malim, na sto je maceha samo klimala u znak kako je to nasa krivica, jer ga stalno porede sa bratom i sestrom (sto zaista niko ne radi). Ja sam kratko komentarisala da se ne treba osjecati malim, medju nama je velika razlika u godinama i samim tim brat i ja imamo vise iskustva u nekim stvarima. Odlucila sam ne ulaziti dalje u to dok Kokolo i ja ne ostanemo sami, jer sam htjela s njim razgovarati, a ne s njegovom majkom. Srecom, Kokolo je trenutno kod mene tako da poslije te zucne rasprave u restoranu nije imao priliku da razgovara s majkom nasamo. Bilo je tu jos rasprave, ne sjecam se vise, tata je vikao, maceha je vristala, ostali su nas gledali blijedo.

Neki zakljucak iz svega nismo donijeli. Tata je predlozio da ih pusti godinu dana da rade sta hoce, ali da mu u maju iduce godine dodju sa ciljem. Maceha je odlucila tjerati inat i upisati sina na fakultet sad, nek bude po tatinom (valjda da tata ispadne negativac koji tjera sina da studira). Kokolo je odlucio malo se uozbiljiti, poceti citati vise, jer se osjeca glupo sto je preskocio tolike lektire i uglavnom pustiti da oni odluce za njegovo studiranje. Maceha je imala jos par nebuloza vezano za fakultet gdje bi mogao studirati, a ja sam pohvalila malo Kokola. Rekla sam da je u ovih 20-ak dana ili koliko je vec kod mene pokazao da je znatno poboljsao svoj engleski, da odlicno komunicira na engleskom jeziku, da se odlicno sam snalazi u gradu i da kad mu se kaze rado pomogne.

Onda smo napokon ostali sami Kokolo i ja. Tu sam mu rekla jos par stvari. Rekla sam mu da bi se trebao malo odvojiti od majke i ne kriti se stalno pod njenom suknjom. Da treba ocu da pokaze da je aktivan, odgovoran, da pokaze zanimaciju za nesto sto nije izlazenje svaki dan u 18 i dolazenje kuci oko 23. Da ako i ne bude studirao ove godine bi trebao sebi naci zanimaciju koja ne ukljucuje igranje igrica po cijeli dan i kafe sa prijateljima, jer ce u suprotonom vrlo lako pasti u depresiju. Ostalo smo mu sve vec rekli, mislimo da grijesi, ali ga niko ni na sta nece prisiljavati. Klimnuo je i priznao da se koleba. Svi mu govore da pravi gresku jer ostaje u Sarajevu i vjeruje nam da smo u pravu, te da ce mozda iduce godine zaista doci u Prag i studirati. Rekao je i da zna da mu niko ne zeli nista lose i da svi govorimo za njegovo dobro, te da mu je odlicno bilo ovih 20 dana, da se prvi put snasao i da je osjetio kako bi se mozda mogao i uklopiti ovdje. Lijepo je zvucalo to sto je rekao i vratilo je neku nadu, no plasim se da ce sutra kad bude pricao sam s majkom promijeniti stav i da cemo opet svi mi ostali biti negativci, a svi nasi argumenti ce pasti u vodu.

Za kraj sam nazvala brata u Grcku i sve mu ispricala.

Slusala sam danas pjesmu “Kad si sretan”. Malo me je podsjetila na rat, koji je i obiljezio moje djetinjstvo. Mi, djeca iz istog haustora, priblizno istih godina bi na svojim stolicama sjedili u podrumu i pjevali ovu pjesmu. Umjesto ono “Ura”, nama je fazon bio da pjevamo “Struja”. I uvijek bi se nasao neki dekica ili bakica, koja bi se na to trgla, misleci da je dosla struja i da se treba vracati u stan i usisavati dok ponovo ne nestane. Nama su njihove reakcije bile smijesne, dok su nasi roditelji razlicito reagovali. Neki bi se ljutili, nekima je to bilo simpaticno. Danas mi to sve izgleda prilicno zalosno, pjesma koja se zove “Kad si sretan” mene podsjeca na rat.

Ne znam zasto sam se odjednom sjetila rata i svih tih dogadjaja. Tad mi je sve to izgledalo mnogo bolje, nego sad kao odrasloj osobi. Tad sam bila kao klinac u Benignijevom filmu, vecinom je sve izgledalo kao igra. Ja sam za razliku od tog klinca bila starija, pa sam povremeno i razumjela da nije to igra.

Imam potrebu da sa nekim pricam o tim sjecanjima, ali nemam s kim. Brat je bio mali i ne sjeca se mnogo toga. Drugi se rodio poslije rata. Tata i maceha imaju trauma, kao i svi odrasli, koji su ostali i njima se rat spomene u jednoj recenici. Mogla sam s bakom, ali nje vise nema, a ranije ja nisam htjela, jer sam se zbog neceg plasilatih sjecanja.

Zbog toga sam zeljela da napisem scenario za film. Znam, vec je previse filmova o istom i izgleda da se u BiH ne moze ni napraviti film, a da ne govori o tom prokletom ratu. Bila bi to prica o jednoj porodici, koja nije pripadala nijednoj strain i koja je pocinila najvecu mogucu gresku, nije otisla kad je mogla. Prica bi se zvala “Ostali”. Svi mi Ostali, koji nemamo vjeru i necemo da nas strpaju u neki tor. Svi mi koji bi rado bili samo Bosanci I Hercegovci, ali nam to ne daju. Svi mi koji smo se morali opredjeliti bar jednom u zivotu I to smo mrzili iz dna duse. Imam pocetak, imam glavne dogadjaje, drame, tragediju, more crnog humora, ali nemam kraj. Fali mi zakljucak te price. Da zavrsim novim ratom i time da se historija ponavlja? Ili neki srecniji kraj, kao ukidanje podjela i mogucnost izjasnjavanja kao Bosanci i Hercegovci? Samo da postoji neki kraj, neki zakljucak, da nije ovo kako je sad…

Recite mi gde je Daleko? Jer srce u meni vapi za tim prostorom. Svake noći, pre sna, izatkam jedan budnosan od želje i prva bude da odem negde daleko, daleko.
Recite mi gde je Još Dalje? I da li se tamo plaća boravišna taksa; sme li se spavati na klupi? Smeju li se gledati zvezde sa te iste klupe?
Ima li tamo uopšte neba? I da li ima mora i obala? Ima li duge i snega, i da li ima jesenjeg sunca? Ima li dečije graje i nepomućenog smeha?
Jer čeznem za Dalekim, i tako, čeznući - venem.
Želim da se probudim Daleko, daleko od stvarnosti.

Neko je jednom rekao Ko se u mrklom mraku uputi prema svome cilju svetlost nosi u srcu. Danas je nešto u meni poželelo da se promeni i imam utisak da ga je ostali deo mene dočekao spremno, onako kako se dočekuje oblik nepoznatog sav u nagoveštaju.
Nekako, probudila sam se. Osetila da nešto moram da menjam, da ovako dalje ne mogu, da je neizdrživo i sva se vatra u meni pobunom izdigla do preseka. Prevagnula je dobra šansa u mojoj viziji koju bi valajlo pogodno iskoristiti i umaći sivim silama, možda jednom za svagda. Ja nisam neko ko svoj život želi da provede umočen u patetiku, levitirajući nad svojim usmrćenim i pre rođenja delima, vapeći svagda ka nebu i nepomućenim vedrinama, a noseći na srcu teret s kojim se ne rastaje ni u grobu. Nisam neko ko suzdržava osmehe da ne razgale i sunce i ko se od sveta brani u čami i četiri zida. Nisam nedruštvena, usamljena, sama, poderana misao na vetru koju svako njiše kako stigne vrbujući je da prati smer koji joj je namenjen i ka kome je upravljena. Ja sam život sam, i ne želim da se zatočim u kulu straha i neznanja. Zidine nisu za mene, za mene koja sam sva od srca i dišem za najmanje dvoje ljudi. Stvorena sam da volim, da radim koliko mogu i da se pružam kao nit sunčeva ka radostima života i silama od kojih se po licu crtaju dražesne bore smejalice. Stvorena sam kao i svako biće - da se potrudim da pružim ljubav svemu svetu, i da je u sebe upijem koliko mogu. Jedino tako imaću mir i biti svoj na svome. Ove mračne četvorozidne ćelije u koje se zavlačim bežeći od sveta i proklinjući sebe, a sa sobom i sve ostalo, nisu moje boravište. Ne želim da sebe sputavam i tamničim; ako sam prestupe i načinila ma koje ovo nije ceh koji treba da platim. I zato se samovoljno oslobađam ove kazne u kojoj dugo već živim.
Nisam žrtva, nisam izvor žaljenja i okajanja, samo sam duša koja je shvatila da život bez cilja nema smisao, nema boje koje su tako zaljubljene u postojanje, i nema zvezde u njemu koju s večeri čezneš da vidiš na nebu. Sve ostalo je čista praznina.
Volim ovaj dan, volim i sutra mada ga ne poznajem. A juče ostavljam da počiva tamo gde korača večnost.
Jednom sam rekla da je život najbolji način da potrošimo deo večnosti. Želim da moj deo večnosti ostavi trag vredan smrti.

Vec koji mjesec mi misli jednostavno lete s jedne teme na drugu. Sve su to neki sitni nagomilani problemi. Toliko toga bih rekla...

Tata mi je priznao da se stalno svadja sa mojom macehom. Ne mogu se sloziti oko svog sina. I kad bolje razmislim, zaista malom bratu ne zavidim na takvom sklopu roditelje. Oboje su dvije krajnosti. Mali je odjednom promijenio stav i odjednom zeli da dodje iduce godine u Prag da studira. Kaze da smo brat i ja uticali na njega i da je sad vise nego siguran da zeli da dodje. Pozitivno sam iznenadjena, ali sam i skepticna. Do iduce godine je mnogo i svasta se u tom periodu moze izdesavati. Osim toga, maceha i mali su dokazali da im se ne moze bas vjerovati na rijec.

Razgovarala sam i sa tatom i sa malim. Tata je iskoristio to sto je maceha izasla, pa da razgovaramo preko Skypea. No, i njemu je pristup los. Naravno, vrlo brzo je poceo da vice na malog, da drami i histerise. Njega i dalje zgrozava pomisao da Kokolo ovu godinu nece studirati i nije u stanju da vidi pozitivne promjene kod svog najmladjeg sina. Kokolo je nakon godina i godina procitao knjigu, i to knjigu koju sam mu ja preporucila (Mi djeca sa Stanice Zoo), shvatio je da nema bas buducnosti u Sarajevu, da zeli da dodje u Prag i na dobrom je putu da pronadje i sta zaista zeli studirati. Tata to ne vidi. On se i dalje osjeca prevarenim, jer su mu saopcili svoje odluke kad su upisi vec zavrsili. I skeptican je (to mu dajem za pravo) da nece tako opet biti. I ja bih zbog toga zeljela da se sve to napravi sad i odmah, ali znam da je to ishitreno i da ne bi izaslo na dobro. Ovako sam predlozila da se ova godina pauzira, da Kokolo krene sa ucenjem ceskog i da se malo sredi u smislu da ne izlazi svaki dan od 18 do 24 sa drustvom, da ne spava do podne i ne provodi dane na Facebooku. Sam je priznao da to nema smisla i da zeli to da promijeni, da ce mnogo vise citati, da ce krenuti u teretanu (posto je prestao sa fudbalom nakon tolikih godina), uciti ceski, mozda ce uzeti i neki napredniji kurs engleskog...

Tati je to sve glupo, kaze da on nema snage za njega iduce godine. Ko zna ko ce biti ziv, ko ce od nas biti zaposlen iduce godine da finansira njegovo studiranje. Tata mu nudi sad, ne kasnije. Insistira da se mali upise negdje i da mu plati to studiranje. Meni je to glupo. Placati nesto sto ovaj vjerovatno nece zavoljeti, u Sarajevu, sad kad je odlucio da ce doci ovamo iduce godine?

A Kokolova draga majka? E, ona je ona druga krajnost. Ona trenutno vristi i prica nebuloze. Nisam doduse od Praga s njom pricala na tu temu, ali mi prenesu braca i otac. Kad joj je sin rekao da zeli iduce godine otici u Prag da studira ona mu je rekla da ne zna sta ce i kako ce ona bez njega. Ma cekicem bih je po glavi!

Iskreno, umorna sam od ove teme. Umorna sam od svih tih razgovora poslije radnog vremena, od tatinih poziva usred radnog vremena, od diskusija, svadjanja, vikanja, ma od samog razmisljanja o ovoj temi.

Najpozitivnija stvar u svemu ovom je pristup mog drago. I on je razgovarao sa Kokolom kad je ovaj bio tu o studiranju i pogledao par fakulteta u Pragu i preporucio mi ih. Nije rijec rekao sto je mali ostao kod nas umjesto planirana 4 dana, 20 i nesto dana. Saslusao je o mojim dilemama i planirao da iduci put kad mali dodje, da odemo sve troje negdje van Praga.

ŽELIM DA UMREM.

Odbrojavam dane do odmora. Jos tacno 14 dana i Spanija, more i kupanje! Dvije sedmice bez interneta i i telefona. Bice divno! Planiram sta cu ponijeti da citam. Na more obicno nosim nesto lagano, tako da nece biti nista od Andrica, Selimovica ili ruskih pisaca. Biram nesto lagano za citanje, ali opet ne nesto preglupo. Da, po meni i knjiga moze biti glupa.

Umorna sam, najvise od posla. Trenutno ga je dosta, a moj racunar ne radi najbolje. No, najvise me nervira zaposljavanje novih. Glavni direktor je zaposlio najbolju prijateljicu svoje supruge da bude HR manager. U prvi mah sam razmisljala da je to super, jer ja to nezvanicno obavljam vec skoro dvije godine, a to uopce nema veze sa onim sto sam studirala. Njenim dolaskom, to bi znacilo da se ja mogu vise posvetiti tehnici, ali ne. Ona je tu dosla da bude sefica. Preuzima samo manji dio posla, tj. zaposljavanje u Pragu, koje i tako uglavnom ide preko direktorovih veza. Ne zna Excel, engleski i ne koristi Skype. Rekla je da racuna na moju pomoc. Dosad je to izgledalo vrlo jednostavno: Ona je sef, a ja sve radim. Naravno, uz to bi da mijenja sistem zaposljavanja koji sam ja definisala i koji je dosad odlicno funkcionisao.

Meni je generalno dosta ove pozicije. Svih tih kandidata, svih tih mailova, razgovora, jedna te ista lica koja apliciraju na svaki oglas koji objavimo i nikako da shvate da se ne kvalifikuju za tu poziciju. Nedavno sam shvatila da sam jednu te istu osobu u zadnjih godinu dana odbila pet puta na pet razlicitih pozicija. I socijalnih slucajeva. Zao mi ih je i rado bi im pomogla, ali nije u mojoj moci. I stalna pitanja, pitanja... Uvijek neko nesto pita, uvijek neko nesto hoce. I masa glupih pitanja, jer je valjda tesko pokusati nesto sam, potraziti sam odgovor ili jednostavno procitati do kraja napisani tekst.

Uz to dodajmo onu ludjakinju iz BiH. Juce je opet imala par bisera. Rekla sam joj da objavi neke oglase sto je trazio jedan projekt manager, a ona je ponovo digla frku. Pa zasto je to trazio od mene, ne od nje direktno, pa ko je on da zaposljava, on je „niko i nista“... Sto je najtuznije, navikla sam na njene ispade, pa se vise ne iznenadjujem i ne prepirem sa njom.

Kulminiralo je ipak u ponedjeljak kad smo se spremali kuci. Bilo je oko 17 i ja sam trebala poci sa bratom, on da me poveze. Odjednom je njegov sef napravio frku kako tako rano idemo s posla (ne ja, ali brat i jos neki ljudi), te kako se ponasamo kao da smo na odmoru. Trebalo bi svi da ostajemo bar do 20. S njim se slozio i sef marketinga, koji potom nije dao svojim podredjenima da idu kuci. Po njima bi svi trebali da radimo od 8 do 20, racunajuci i subote. Iskoristila sam trenutak i to sto nije bilo mog sefa i smugnula kuci, za moju platu me ne mogu drzati na poslu, daleko od centra i civilizacije vise od 9 sati. Drugi su ostali, a danas je trebao biti vanredni sastanak sa direktorima, koji bi nam trebali objasniti zasto je odlazak kuci u 17 neprihvatljiv.

Vozac me je trgao iz misli rekavsi kako me ne razumije, zasto ne idem negdje drugo, s mojom diplomom ne bi trebalo biti toliko tesko naci posao. I odtad me ne popusta ta misao. Taman i za istu platu, koja je za ove standarde mala, negdje drugo bi moglo biti bolje. Zamisli, nema nerviranja hoce li vozac doci, hoce li biti mjesta u autu, ne moram mijenjati dva metroa samo da dodjem do tog vozaca i ne treba mi preko sat do posla, nema selidbe u drugi grad, nema odgovaranja na mailove u 22 i vikendima. Posao bih zavrsavala oko 16:30 najkasnije. Nema vise milion sefova od kojih dvije trecine ne znaju ni racunar ukljuciti... Da, mozda je stvarno vrijeme da trazim novi posao...

Ovih dana se osećam nekako mrtvo, prazno, tupo. Ne čita mi se, ne piše mi se, ne spava mi se, ne šeta mi se. Samo bih sedeo i slušao muziku. I što je najgore, vratio sam se staroj navici da slušam tužnjikave pesme. A to sam prestao da radim još pre nekoliko godina, kad sam shvatio da me to još više umrtvi. Zato dugo nisam slušao Balaševića, kojeg mnogo volim.

Prazan sam i teška mi je ta praznina. Pritiska me i smeta mi. Ništa me ne pokreće. Mislio sam da će se danas desiti nešto lepo što bi me pokrenulo, ali desilo se sasvim suprotno - sasvim me je poklopilo to čemu sam se nadao.

I ne ide mi se sutra na posao. Javio bih da sam bolestan i ostao kod kuće nekoliko dana. Ali ne mogu, jer ako nešto propustim, mogao bih da ispustim šansu koja mi se ukazala.

Pored toga, ogorčen sam na sebe što ne radim ništa pored posla. Bukvalo dolazim slomljen, bez trunke energije, živnem oko 11, zaginem do 1, sutra jedva ustanem i stalno sam bez energije. I nikako da se sastavim i isplaniram da postavim oglase po gradu i sajtovima (još mi je i kompjuter maksimalno usporio) da lekturišem sa strane.

Stalno gledam u ove nepročitane knjige na polici i osećam se krivim što nemam dovoljno mozga da im se posvetim i čitam ih sa punom pažnjom, kakvu sve one zaslužuju.

Fali mi moja najbolja drugarica. Razumem i frku i nedostatak vremena, ali bar nekoliko poruka na svaka dva dana da razmenimo. Ja ne šaljem, jer neću da pritiskam i jer i sam volim da me niko ne uznemirava kad radim na nečemu, ali kad bi to postala praksa, javljao bih se.

Večeras mi je na trenutak prijao razogovor sa jednim Jarcem, koji je isto tako ogorčeno pričao o svemu. Samo je kratko trajalo. Celu noć bih ostao sa njim, samo da je jedan od nas dvojice popustio i hteo da ode kod onog drugog.

Jedino mi je cimer neka vrsta utehe. Čovek koji trpi sve moje ispade, koji ume da iskulira kad treba, koji ume da sedne sa mnom i popriča kad treba. Za njega sam uvek siguran - mogu uvek da se oslonim na njega, mogu ruku u vatru da stavim za njega, kao i on za mene.

I priznajem da mi nedostaje. Ne samo sad, nego otkad smo se razišli. Ni sa kim mi nije bilo tako i mislim da mi ni sa kim neće biti tako. Ne kočim ništa zbog toga, ali mislim da nešto u meni podsvesno koči to. Nadam se samo da nas ovo u međuvremenu neće oskrnaviti ili osakatiti na neki način, jer znam da je obostrano. Treba mi bum. Samo ako bude bum, moći će. Ako ne bude ponovo bum (naravno, manjeg intenziteta), onda će opet biti traljavo u jednom trenutku. A ako bude bum, nećemo dozvoliti da bude traljavo i po drugi put. Dve godine ljubavi (i svega drugog) nisu malo.

Već dugo me to živcira, ali tek sam danas dobro razmislila i odlučila postaviti neke prioritete, naučiti reći ne i zauzeti se za sebe.

Naime, živcira me to što uvijek stavljam druge ispred sebe. Konkretno, trenutno se radi o novcu. Otkad znam za sebe - štedim. I to ne onako 'za crne dane', nego uvijek imam neki cilj, bilo da je to neka sitnica (odjeća, nova torba) ili nešto skuplje (posljednje što sam kupila bio je madrac koji mi je već dugo trebao, a nikako nisam imala novaca da ga kupim). Ali kako svi moji znaju da ja uvijek negdje sa strane imam novac, tako posuđivanje uzimaju zdravo za gotovo.

Prošlo ljeto dala sam bratu čitavu ušteđevinu da može otići na more, a ja sam ostala kući. On mi je to polako vraćao (svaki mjesec po 100-200 kn, kad je koliko mogao), ali da mi je slučajno hitno trebalo više novca, ja bih bila ta koja mora posuditi jer mi on nije mogao odjednom sve vratiti. Nakon toga odlučila sam štedjeti za putovanje. Skupila sam dovoljno, ali sam zbog nekih privatnih razloga morala odgoditi putovanje. U međuvremenu mi se pokvario laptop pa sam dio ušteđevine potrošila na popravak, a dogodilo se da se odmah nakon toga pokvario i bratov laptop pa sam i njemu dala novac. Trebale su mi još neke sitnice i novac je nestao. Ništa od putovanja...

Ovo ljeto nisam planirala putovanje jer nisam uspjela uštedjeti dovoljno, ali planirala sam putovanje na zimu i već sam imala većinu novca sa strane. Kako na jesen počinjem raditi, do zime bih taman trebala skupiti dovoljno. No onda je brat odlučio otići na tjedan dana u Poljsku. Uštedio je za put, no trebao mu je novac za ostale troškove. I tko je opet uskočio, nego luda ja? Dala sam mu više od pola ušteđevine, a ono što nisam - obećala sam mami da ću joj posuditi za drva za zimu jer i oni imaju problema na poslu i nikako ne uspijeva ostaviti nešto na strani. Tako da je sad i moje zimsko putovanje pod velikim upitnikom jer ne znam kad će mi oni stići vratiti što sam im posudila, a ne znam ni koliko ću za ta 3-4 mjeseca uspjeti uštedjeti od plaće.

Kod mame je najgore to što je njoj novac potrošen na putovanje - glupo potrošen novac. Kad kažem da štedim za putovanje, ona se samo nasmije. Npr. dok sam štedjela za madrac uopće me nije pitala da joj posudim novac jer je i sama znala da mi to treba i da ga moram kupiti u skorije vrijeme. Čim spomenem da štedim za putovanje, kao da sam ju pozvala da posudi novac. Zato sad čak razmišljam o tome da kažem da štedim za novi mobitel (ovaj koji imam mogu još jedino koristiti za kratke pozive i slanje poruka jer često zablokira, ali zapravo ga rijetko koristim i ne treba mi novi) i onda na zimu okrenem priču i kažem da ću novac ipak potrošiti na putovanje.  Kao ideja mi zvuči dobro, ali znam da neću to napraviti, neću moći toliko dugo lagati.

S druge strane, nikad ne traži novac za neku glupost, nego nešto što je za kuću, što nam svima treba. I znam da joj je mrsko i neugodno što od mene traži. Ali uvijek joj kažem da ću joj radije ja posuditi, nego da mora posuditi od susjeda ili rođaka, prijatelja...

S bratom je malo drugačija priča. On nikada ne traži direktno, nego spomene nešto za što nema dosta novca i onda čeka da ja kažem da mu mogu posuditi. A uvijek kažem. Ne znam, bude mi žao i uvijek ponudim pomoć. Ovo s Poljskom prelilo je čašu, iako ovaj put uopće nije očekivao da mu posudim novac. Radio je neke studentske poslove, ali ispostavilo se da je njega i kolegu nasamario neki 'biznismen' i nije im uopće platio za posao koji su radili skoro mjesec dana. Već je bio isplanirao put, kupio kartu preko interneta i čekao da mu taj novac sjedne na račun, da bi na kraju shvatio da se to vjerojatno neće ni dogoditi. Taj čovjek stalno mu govori da će uplatiti novac, ali samo odugovlači. I eto, kad sam vidjela kako stvari stoje, samo sam mu ostavila novac na stolu i rekla da mi kupi razglednice.

No tu je kraj. Nema više posuđivanja. Čvrsto sam odlučila sljedeći put reći ne ili pregristi sebi jezik kad mi dođe da sama ponudim ušteđevinu.