Re: Naš mali dnevnik

od **ces@ric@** Pet Jul 19, 2013 3:03 am

Iznervirali su me. Moja braca su prelila casu ovaj put. Naravno, krivicu naseg sukoba su obojica prebacila na mene. Ponekad zaista mrzim biti ona najstarija. Toliko puta sam samo cula, pa mladji su, pa to je normalno za njihove godine. Zasto ja nisam bila takva u tim njihovim godinama? Stariji je samo godinu i po mladji od mene, ali se uvijek ponasao kao da je bar 10 godina mladji? Mladji iduce godine postaje punoljetan, ali se ponekad ponasa kao da mu je 13. Ovom starijem se stalno tolerisalo, uozbiljice se, mali je jos. Stizao je on moje godine, ali njegovo ponasanje se nije mijenjalo. I nije ni cudno, jer smo se svi poceli ponasati shodno tome. Sinoc sam priznala cimerki da mi se ponekad cini kao da se brinem o kakvom retardiranom djetetu: budim ga ujutro da ide na posao, napominjem ga na rodjendane bliskih nam osoba, pitam je li platio racune, zvocam mu zbog marihuane, napominjem koliko jos slobodnih dana moze uzeti, vodim u shopping i objasnjavam mu sta mu treba od odjece i obuce... Cimerka je u pravu, ja kao da nemam brata, vec punoljetnog razmazenog sina.

Sad mi je malo tesko toga se osloboditi. Jednostavno je preslo u naviku. I kod njega je isti slucaj, pa nadje za pravo da mene optuzi ako kasni na posao, jer sam ga ja zaboravila nazvati ujutro i probuditi. Planiram da se iz svega iskljucim. Njegovi racuni, njegova briga, nek se sam sjeti. Nek konacno shvati da je odrastao i da mora na vrijeme ustati na posao, da ga niko nece buditi. Optuzice me kako nikad necu da mu pomognem, ali sta mogu.

Sad me najvise nervira mladji brat, koji jednostavno ne zna misliti svojom glavom. Kad je s bratom, samo klima, odjednom ni on ne voli shopping i nigdje mu se ne ide. Kad je u SA, onda razmislja glavom svoje majke. Nemocna sam. Toliko planova napravim, a oni bi samo navece se opijali, spavali do 14, pa igrali igrica i onda malo izasli (jer oko 16 mom dragom bratu padne na pamet da bi mogao i koji racun platiti). Ne znam, mozda su u pravu, preozbiljna sam. Tata mi je rekao da pricam sa starijim, da ne uzima vise slobodnih dana i da dovedem koji put mladjeg u firmu i dam mu sta da radi. Ako to samo predlozim ovom klincu, ja cu opet biti zli Gargamel, a njegov brat ce biti svetac, koji uzima slobodne dane da bi bio s bratom.

Danas sam ih obojicu poslala u jednu stvar. Predlozila sam im da dodju u moj kvart poslije posla, da pogledaju dvije prodavnice gdje ima povoljne muske garderobe, odu do mene, skuham im nesto, napravim slatko, pogledamo kakav film, pijuckamo nesto... Oni su od svega prihvatili veceru. Dosli bi i bili dva sata maksimalno, jeli i razgulili u zivot, shopping ih ne zanima. Ma dovidjenja, najrodjeniji moji! Jedite negdje drugo. Veceras ce onda biti moje i samo moje vece. Preumorna sam za izlaske i ostajanja do jutra. Skuhacu, samo samoj sebi, jer to volim, olesit se slatkim kolacima i pijuckati vino. Natociti kadu i uzivati. Veceras cu biti samo ja bitna

od **MaskedStranger** Sre Jul 24, 2013 12:06 am

Ziveo sam zivot kao i vecina ljudi, zavrsio skolu, nasao posao, dane provodio sa drustvom, izlazio vikendima do ranog jutra, uzivao sam u zivotu i mislio sam da zivot ne moze biti savrseniji. Ali duboko u sebi imao sam prazninu, zeleo sam pravu ljubav, osobu s kojom cu da se poklopim i koja ce da me upotpuni.

Jednog dana, pre par godina dogodilo se i to, ali sam dobio vise nego sto sam trazio, dobio sam savrsenstvo, pronasao sam osobu koju jedino rec savrsenstvo moze da opise, i nekim meni neshvatljivim cudom ta osoba je u meni videla onog pravog. Zivot je postao raj na zemlji, nisam mogao da zamislim da bih mogao da budem srecniji. Proslo je neko vreme i ja sam nosen iluzijom da ce savrsenstvo zauvek ostati moje prestao da cenim dosta stvari, prestao da pokazujem koliko sam zahvalan sto je pored mene. Sve je to dovelo do svadja, koje su postale ucestale zbog mojeg glupog razmisljanja da sam samo ja u pravu. I onda, kada shvatim da ce svemu doci kraj ja se setim da pokazem sva osecanja i da obecam da ce biti bolje. Nisam shvatao tada da mogu vrlo lako izgubiti sve. Imali smo losih dana, dobrih dana, prekide, pomirenja, i nakon svega toga moje savrsenstvo je i dalje pored mene posle vise od dve godine. Ali pod uticajem svega iz proslosti moje svrsenstvo vise nema sjaj u ocima kada me pogleda. Na pitanje zasto je jos uvek sa mnom pored svega sto sam uradio dobijem odgovor "nada".

Truncice poverenja koje su ostale i nada da ce biti bolje daje i meni snage da se borim. Nakon svega, shvatio sam da ne mogu sebe da zamislim da budem sa drugom osobom, da sam nasao srodnu dusu, moja osecanja su ista kao i na pocetku, volim beskrajno, topim se u zagrljaju i ne zelim da se zavrsi dan kada te imam pored sebe. Jos uvek kada pogledam te plave oci budem hipnotisan i izgubim se u njima.

Strah me je da iskazem sva osecanja i da kazem "volim te" jer mislim da necu dobiti te reci nazad. Samo mi ostaje da se nadam da cu jednog dana opet videti sjaj u ocima. Boricu se jer zasluzuje da se borim.

Bez mog savrsenstva od mene ostaje samo ljustura od coveka, srecan vise nikada necu biti ukoliko ode od mene...

od **ces@ric@** Pet Jul 26, 2013 7:43 am

Nisam sigurna kako sam se nasla u ovakvoj situaciji. Poslije raskida sa bivsim ponovo sam se okrenula onoj stranici gdje sam i njega upoznala i pocela sa dopisivati sa raznim momcima. Jedan se izdvojio. Potpuna je suprotnost mom bivsem, vrlo emotivan, zainteresovan, porodicna osoba, koja ne bi mogla zamisliti zivot bez djece. Na prvi pogled savrsen za mene. No, nesto mu ipak fali. Znam, preizbirljiva sam, ali jednostavno znam da nije za mene. Imam osjecaj da nema svoje ja i da je uzasno, iritantno pokoran. No, bio je tu po raskidu, pricali smo dosta, ja sam malo praktikovala svoj ceski i preslo nam je u naviku da se svaki dan dopisujemo preko Skypea. Odavno smo se vec dogovorili da cemo izaci, ali to je uglavnom mojom krivicom odgadjano. Najprije je on bio bolestan, pa sam ja otisla na odmor, pa je meni dosao brat i sad ne stizem od posla. No, ruku na srce, mogla sam vec odavno naci vremena, ali me nesto koci. Jednostavno nisam zainteresovana za njega i postao mi je prenaporan. Kad mi posalje onaj tuzni, placni smajlic kad kazem da nemam vremena, gadjala bih ga istim samo da je kako od metala. I ti komentari u smislu „Jadan ja, tako sam se nadao da cemo napokon otici na pice. No, dobro, radicu nesto drugo

„ Osjecam se tako glupo, hladno. Zar je moguce da me to toliko iritira?

Odmah na pocetku naseg dopisivanja sam mu rekla da nisam zainteresovana za novu vezu. Lagala sam. Nisam zainteresovana za vezu s njim. No, kako me je brat i upozoravao, taj lik nije to shvatio ozbiljno i ulozio je sve nade u mogucu vezu.

Tako me odjednom danas pita je li moj kolega s posla samo drugar ili ima nesto vise medju nama. Vidio je neke slike nase na Facebooku i to da smo bili juce na sushiu. Nisam htjela biti direktna, pa sam mu rekla da se radi o novom kolegi i da je dobar momak, te da trenutno radimo dosta skupa i samim tim provodimo puno vremena zajedno. No TRENUTNO nema nista drugo izmedju nas. E sad, bilo je glupo s moje strane reci mu da nemam vremena za izlaske, a onda potvrditi zahtjev i objaviti na zidu da sam otisla na sushi sa kolegom. Istinu govoreci, novi kolega mi se prilicno dopada, a ocigledno i ja njemu. Prosle sedmice smo se stalno vracali skupa s posla, a cesto i dolazili zajedno. U petak smo uslikali jedno drugo kako sjedimo na cesti (dosadno nam bilo dok smo cekali autobus) i to je on objavio na Facebooku. Brat, koji vise radi s njim, mi je odmah na pocetku rekao da se ovaj raspitivao za mene cim je dosao. Ja sam tad jos bila u vezi, bio mi je simpatican, ali nisam ulazila u dublje price s njim. Juce kad nas je vozio kuci (od ove sedmice ne idemo vise busom, jeee!) rekla sam da cu i ja do centra, da idem na sushi. Ponovio je „ides na sushi?“, a ja sam potvrdila i pitala ga da li mozda hoce sa mnom. Brat me je pogledao kao „mooooolim??“ sto je izazvalo smijeh i zadirkivanje kod drugog kolege, te je nalozio u sali da me vozi kuci, da pricam gluposti, cuj da nas dvoje sami izadjemo negdje. Htjela sam zadaviti brata! Ne kontam, zasto je tako postupio, jesam li bila prenapadna ako sam rekla „hoces da mi se pridruzis?“ i cemu ta reakcija, ako sam ga sat prije toga obavijestila o svojim namjerama? Osim toga, taj kolega i ja smo vec ranije pricali o sushiju i sam se pozvao da ide sa mnom iduci put kad krenem. Ja to nikad ne bih napravila svom bratu da znam da se njemu neka djevojka dopada. Otisli smo na taj sushi i fino se zezali, ali me je to ipak vratilo korak nazad. Je li mi treba takva jedna zezancija na poslu? Da nas onda zavitlavaju svi kao i moj dragi brat?

Da stvari budu jos vise zbunjujuce u mom zivotu, nastavila sam druzenje sa svojim bivsim. Zasad jednom sedmicno odemo na veceru i poslije kod njega da pogledamo epizodu Dextera. Posto to nije dovoljno neobicno za nekog ko je relativno nedavno raskinuo, on redovno skine farmerke i u majici i gacama legne na kauc pored mene. Ja sam nezainteresovana, on nista ne pokusava, samo gledamo seriju, jedino sto je on u gacama. Cimerka me pocela zezati kad gledamo neki film skupa, da sam previse obucena. Braca su mi se samo smijala kad sam im rekla, ali niko mi nije dao nikakvo objasnjenje. Mozda je to i normalno, ne znam, sva sam zbunjena.

od **Troja** Sre Jul 31, 2013 8:32 pm

Juce sam imala najgori dan u zadnjih nekoliko godina. Citav dan sam cekala majstora iz gradskog vodovoda da dodje i to se ipak nije desilo. Necu ni pricati koliko sam se nervirala dok sam zvala vodovod u osam i devet navece, niti kako me nervira da je posjeta otkazana za sledecu srijedu kada se moze ponoviti slicna propast od dana. Da se utjesim otisla sam malo na Facebook. To je samo pogorsalo stvar, jer su me postovi moje dvije drugarice u potpunosti razocarali. Jedna od njih izjavljuje da je 10 godina mladja nego sto jeste, a druga prica o sunecenju princa Dzordza i njeni se debilni prijatelji tome smiju kao da je rekla nesto duhovito. Da je neki hriscanin izjavio slicno za sina nekog arapskog emira bilo bi poziva na dzihad, prica o tome kako hriscani pljuju po islamu i poziva na ubistva uz obecanje raja onome ko ubije krivca. Je li juce bio medjunarodni dan debila za koji mi niko nije rekao?

Jutros sam u kancelariji otkrila da glavni direktor izgleda ne zna da ja ne radim srijedom (kako je i mogao primijetiti, pa ne radim srijedom samo zadnjih sest godina!), pa mi je juce poslao gomilu instrukcija sta treba hitno platiti i kada ja iz sasvim logicnog razloga nisam odgovorila (to jest, nisam ni bila u kancelariji) proslijedio je poruku ostalim direktorima da me opomene. Jos sam mu jutros morala slati poruku sa objasnjenjem, da ne ispadne poslije kako se ja ne obazirem na njegova uputstva za rad.

Nadam se da ce ovaj teski period proci sto prije i da cu opet uspjeti pronaci svoj dusevni mir i prestati imati razloga da se nerviram. Stvarno pokusavam da pronadjem nesto pozitivno u svemu, ali mi jucerasnji dan nije pruzio ni najmanju sansu za tako necim.

od **ces@ric@** Sre Avg 07, 2013 1:06 pm

Danas sam najprije poludjela na poslu. Sef mi je zadao puno zadataka i naravno ocekuje da se svi zavrse sad i odmah. Pri tom je zaboravio da mi je uvalio i neki prevod (posto jos nismo zaposlili prevodioca) za koji je isto rekao da je hitno. No, glavna frka je nastala zbog toga sto meni Skype nije radio kako treba. Kako je moj sef u Banja Luci trenutno, a ja u Pragu, komuniciramo uglavnom preko Skypea i maila. On me je kontaktirao i trazio da nesto hitno uradim, ali ja sam tu poruku dobila sat i po kasnije. Malo prije nego sto cu je dobiti, kontaktirao je mog brata i pitao ga jesam li ja uopce u kancelariji, gdje sam (a malo prije toga smo se culi na Skypeu). Objasnila sam mu problem, ali ne znam koliko ce to dugo tolerisati. Onda je poludio jer je intervjuisao kandidata za posao, koji nije ispunjavao skoro nijedan uslov, pa je time izgubio svoje dragocjeno vrijeme. Vjerovatno sam mu ja kriva, jer je moj zadatak bio da pregledam kandidate i da ih pozovem na intervju. Samo, zaboravio je da je dogovor da developere pregleda on licno, jer on bolje zna sta nam treba. Pa da je pogledao malo bolje tu biografiju, ne bi ni zvao na intervju. Nisam nista rekla, samo sam napisala "ok" i upisala u evidenciju. Onda je odlucio da ja u potpunosti preuzmem oglase za posao, pa da trazim od kolegice iz BL username i sifru. Od doticne sam to trazila i napisala u ime koga trazim, ali me je ona glatko odbila, jer zaboga moj sef nije i njen sef, a ona slusa samo svog sefa. Glupaca, ne zna da je ovaj iznad njega.

U medjuvremenu sam se pokusala dogovoriti sa prijateljicom iz srednje da se nadjemo. Ona je dosla u Prag bez mobitela, na dva dana. Komunicirale smo preko maila, ali je ona sporo odgovarala, tako da se nismo uspjele dogovoriti. U jednom trenutku me je nazvala sa nekog telefona i pitala da li za pola sata mogu biti na nekom mjestu. Rekla sam da ne mogu, da se upravo nalazim sa svojima, koji stizu svaki cas, te da cu je kontaktirati kasnije, da bar odemo na pice. Kontaktirala je jesam, ali prekasno mi je odgovorila. No, bar je priznala da je ovo bila njena krivica i njena glupost.

Na kraju, kao vrhunac dana, dosli su tata i maceha. Odlucili su me pokupiti sa jednog mjesta i dovesti kuci, jer su nosili uglavnom moje stvari. Tata je poludio jer ja nisam znala kako se autom dolazi do mene. Rekla sam mu da ne znam, zapisala upute sa interneta, ali je on odlucio da ih ne prati. Ja inace idem metroom, nisam vozac i nemam pojma kako se do mene dolazi autom. On je vristao, psovao, urlao. Potom je trebalo ici od mog stana do bratovog, posto su odlucili odsjesti kod njega. Tu je jos vise zivcanio, jer smo tu skroz zalutali, mada je on imao isprintanu mapu. Mene i macehu nije htio slusati, samo je vikao na nas i psovao sve zivo. Kad smo stigli napokon kod brata sapnula sam macehi da ga hitno treba poceti kljukati kakvim tabletama za smirenje, jer ovo nije normalno. Insistirao je da odmah odemo do starog stana. E, onda su 22:00 odlucili da imaju puno energije i da ce odmah krenuti sa sredjivanjem i selekcijom. Nisam htjela ponijeti sa sobom neka tri sapuna, pa je ponovo vikao i dramio, te me poslao kuci. Onda su se vratili po auto kod brata gdje je tek nastala drama, kojoj srecom nisam prisustvovala. Tata je tek tad primijetio dvije ikone kod brata i pitao ga odakle mu i zasto ce tu. Brat mu je mirno naglasio kako se on ove godine krstio u Rusiji. Tata je skocio kako on to nije znao, njemu niko nista nije rekao! A receno mu je, svi znamo odlicno da je znao! Pa je onda pitao svog starijeg sina zar se on tu nista nije pitao, zar nije trebao prvo sa njim prodiskutovati tu odluku? Brat mu je odgovorio da je pokusao (ziva istina, opet smo svi bili svjedoci), ali mu je tad tata rekao da mu tu temu vise ne spominje. Osim toga, on je odrastao covjek, sam donosi svoje odluke. Tata je poludio, pokupio svoje stvari, rekao macehi da ako hoce, moze sa njim. Ona se kao i obicno pokorila i krenula sa njim. Sa sinom se nije htio ni pozdraviti, niti ga je vise pogledao u oci. Otisli su u nepoznatom pravcu, ili u stari stan ili nazad za Sarajevo... nemamo pojma. Brat je napisao macehi poruku podrske i priznao joj je da se uprkos tome sto ga se otac odrekao vec par puta do veceras nije osjecao kao siroce. Ja sam joj htjela napisati da ostavi tu budalu i dodje kod mene dok on malo ne ohladi glavu, no brat mi je rekao da sacekam. Ne znam vise, i grizem se, ali zaista jedva cekam da se vrate za Sarajevo.

od **Liza_N.** Čet Avg 15, 2013 7:56 pm

Savršeno jutro uz kafu i podnošljivu temperaturu... Slušam radio i dešava se sledeće: voditelji Indeks radija su dobili molbu nekog mladića da pomire njega i curu, jer se ona naljutila na njega. I oni je zovu mobilnim. I sad traje ubeđivanje i prenemaganje i ja ne mogu da verujem šta mi je upropastilo jutro.
Mislim, svaka njemu čast na ideji (ali viđeno u Prijateljima, kada je Ros tražio pesmu za Rejčel, pa je Rejčel zvala voditeljku, objasnila šta je Ros uradio, i voditeljka ga lepo isprozivala i prekinula pesmu), ali šta MENE briga za svađu tamo nekog Paje i Milke?? Ne zanima me, ne zanimaju me tuđi životi, šta je ko pomislio, rekao, uradio. A mislim da ni ovoj curi nije bilo prijatno. Prosto ne mogu da zamislim da se meni nešto slično desi - iskoristila bih svu svoju slobodu govora obezbeđenu mi Ustavom, celokupno iskustvo dugogodišnjeg konzumenta psovki bih sažela u tri sekunde (koliko bi me pustili u program!).

Uspeli su da uvedu reality i na radio, mašala!

od **ces@ric@** Čet Avg 15, 2013 11:21 pm

Moja nesigurnost me ubija u zadnje vrijeme. Brat kaze da je tome najvise kriv nas otac, za kojeg je sve sto napravimo pogresno. Mozda je i u pravu, ja zaista imam veliki strah da napravim gresku. Zbog toga sam cesto (da ne kazem uvijek) neodlucna i stalno pitam za savjet. Najcesce brata.

Sef mi predaje sve vise odgovornosti, sto je u neku ruku super, ali meni samo sto ne izaziva nesanicu, jer sve cesce moram da donosim neke odluke. Rekao mi je brat da cu svakako jednom napraviti gresku, ali da ni tad nije smak svijeta, ispravice se.

Juce je nastao jos jedan sukob sa kolegama iz BiH. Losa komunikacija i to sto ne zele da shvate kako je moj sef, sef i njihovom sefu i da ovaj mora da ga slusa. Najprije sam mislila da sam ja nesto pogrijesila i bila spremna da se ispricam, ali sam onda kratko razgovarala (ponovo) sa bratom, da bi mi rasvijetlio da sam uradila sve sto mi je sef rekao i da nisam nista pogrijesila. Da samo trebam reci kako cu odsad raditi tako kako je sef iz BiH preporucio i gotovo, da se oko toga ne trebam nervirati. Kasnije sam se cula sa svojim sefom, nije nista komentarisao, samo je nastavio tamo gdje smo stali. Nasmijao me na kraju nekim svojim komentarima (tipicni Rus, bez pardona i lazne suzdrzanosti – kaze direktno sta misli).

Bivsi momak me je juce iznenadio pozivom da idem s njim, njegovim bratom i bratovom djevojkom u Pariz. Odlicno zna da je to grad koji zaista zelim posjetiti, zna i da sam mu nudila da tamo idemo dok smo bili skupa, smatrajuci taj grad romanticnim. Tad je odbio, rekavis da imam iluziju o tom gradu, da je bio tamo par puta i da mu je dosadno. I sad kad nismo skupa, sad bi tamo trebali ici? Cijena je fenomenalna, ali ipak mi je sve bilo cudno, pa sam mu tako i rekla i odbila njegovu ponudu. Ovaj put je cak napisao kako bi sve troje jako voljeli da idem s njima. To nikad prije ne bi rekao. I priznajem, dvoumila sam se, velika je moja zelja da posjetim taj grad, ali opet... precudno. Cak sam se u jednom trenutku zapitala je li on uopce zna da smo mi raskinuli? Ili sam ja toliko blentava da sam mu zaboravila reci? Primijetila sam da njegovi prijatelji nemaju pojma, nije im rekao. No, na njegovu zalost, nisam ja toliko naivna, kakvom se mozda cinim. Znaci on bi da raskine, da nema vise obaveza, ali hajde da bude sve po starom, radimo iste stvari (koje njemu pasu, naravno), a kad mu treba partnerka da ne izigrava svijecu bratu i curi, ja cu uskociti. Njemu je to normalno, a evo kaze i njegovom bratu (jer brat zna da smo raskinuli) – malo cudna familija, ako mene pitas, ali meni je to ipak precudno. Sta znam, mozda sam prezatvorena.

Ne prestaje me iznenadjivati, dok sam ovo pisala, poslao mi je mail sa pozivom da sutra odemo gledati gay paradu?

od **ces@ric@** Sub Sep 07, 2013 12:52 pm

Jos jedna sedmica se blizi kraju. Drago mi je, bila je prilicno stresna.
U cetvrtak smo prvi put spavale u novom stanu. Tad sam imala samo svoj krevet tu i ono najpotrebnije. Danas sam uspjela presloziti vecinu stvari. Sutra (odnosno danas) me ceka ostatak i pranje prozora i poda. Kuhinju jos nemamo, sto me prilicno nervira, ali se trudim da ne gundjam. Nisam bila od neke pomoci prilikom selidbe. Spakovala sam svoje stvari i odnijela par torbi. Cimerka i njeni su prenijeli sve. Sve troje su preko 185 i preko 110 kila. No, ipak, osjecala sam se kao debil, jer im nisam mogla pomoci.

Ovo sa vizom me je psihicki jako umorilo. Imam osjecaj da ce mi na kraju odbiti ovu vizu na 10 godina na koju sam stekla sva prava, ali nemam snage da se oko toga sekiram. Najprije su me namucili sa prikupljanjem dokumenata, pa onda cekanjem i cekanjem, zatim su mi banuli u kontrolu stana, da bi me sad zvali na to ispitivanje. Jos u meni postoji mala nada da ce sve biti uredu, no iskustvo pokazuje da kod mene ako nesto moze poci po zlu, pocice.

U cetvrtak sam odbila 40 kandidata za posao. Sef misli da sam preemotivna, ali ja misim da grijesi. Dosta hladno sam to obavila, jer sam nekako misljenja da to mora tako biti i da na kraju nismo izabrali kanididata po simpaticnosti, vec po znanju. Bilo mi je malo zao djevojke koja kod kuce ima tesko bolesnu majku i momka koji je upravo postao otac, ali nema posla, no sta ja mogu. Ipak, najteze mi je palo odbijanje mog favorita. I dalje sam misljenja da je ta zenska trebala dobiti posao, da ima odlicno znanje i da se cini simpaticnom.

Mladji brat je rekao starijem da nije spreman da dodje da studira ovdje. Zeli ostati u Sarajevu. Navodno ga je strah promjene, da bude sam. Drugi brat je jako razocaran, ali i ljut. Rekao mi je da je u razgovoru sa Kokolom prepoznao njegovu majku. Nasa draga maceha je opet izmanipulisala svojim sinom. Ne razumijem, je li stvarno misli da ako sin ode od nje da ce joj otici jedina veza sa mojim ocem? A mene je optuzila kad sam ga samo pitala sta zeli da studira da manipulisem s njim i da ga hocu natjerati na nesto. Poslije me je optuzila pred tatom i bratom da ja uopce ne zelim mladjeg brata kod sebe. Igra prljavo, jedino mi nije sasvim jasno zasto. Ja opet, Kokola ne zelim ni na sta tjerati, mada vjerujem da grijesi. Sigurna sam da je razlog za ostanak i njegova djevojka i to nekako i postujem. Vise me nerviraju njegovi roditelji. Njegova majka, koja ne znam kako ne vidi situaciju u BiH i koja mi je jednostavno nerazumna i nas otac, koji vidi i zeli sina vani, ali ne cini nista. Moj "zadatak" je trenutno da pritisnem oca da se ukljuci u sve ovo i da provjeri sta mu je sa ljepsom polovinom...

od **enigma_** Pon Sep 09, 2013 2:52 am

Vikednidma se svi raduju, a ja u poslednje vreme ne.
I ovaj vikend mi bio ružan.
Povredili su me.
Verovatno ne bi me toliko povredili da je Vilotić kući. No on nije, već je otišao kod majke da spremi drva i nije kući već 5-6 dana.
Jedva čekam da dođe.

Petak.
Došla mi prijateljica iz detinjstva, moja Žak givenheart

uz nju sam spremila gala večeru, sredila Markovu sobu onako kako voli njegova devojka, ostavila na stolu slatkiše itd..
Došli su veseli, ušli u stan i mala Mrvica se kao i uvek radovala, da bi je šutnula Markova devojka.
Zacvilelo je kuca, ja sam se sagla uzela je i počela da je mazim, nisam ništa rekla.
Marko je vikao na nu, ćutala sam, ona se smejala i rekla mu da nije normalan zašto se nervira to je samo kuče, nije mu mamu šutnula.
Kad sam to čula, šokirana sam bila, oduzela sam se i nisam reč rekla.On je bukvalno oterao u sobu, došao kod nas u dnevnu i rekao mi da se ne nerviram da će on sve rešiti.Meni samo nije jasno šta ima tu da se rešava, jasno je da nije problem kučence, već ja. I da je to bezobrazluk, kao i da će mo on i ja ozbiljno razgovarati.
Dosta je više bilo!
Ne znamima me njegova devojka, neću da imam više obaveze kad ona dolazi, imaju hotele pa neka idu, a ne da im ja budem kuvarica (koja ne zna da l će da se jede to što ja spremim, a savetovano mi da uvek imam spremno beat

)neću da im budem spremačica koja se ne čuje da je tu, koja se sklanja i to maksimalno, koja ne pita ništa i sad vidim da nije problem u kučetu, problem je u meni, ja smetam.
E kad je tako, ovog vikenda nisu imali ručak, nisam izlazila iz svoje sobe, žao mi Sandrice koja je bukvalno sve preuzela na sebe i pokušava da zameni mene i što me ne sluša, jer i ja sam sve to radila zbog Marka,a ne zbog njegove devojke.
Glup je moj Marko i bezobrazan.Ne vidi dalje od nosa.
Danas ili sutra (zavisno kad dođe sa posla) popričaću s njim.Neće me kupiti što se izvinjava u devojkino ime i rećiću mu da neću da je vidim u dnevnoj gde ja boravim, ako mu se ne sviđa nek plaća hotel i viknede nek provode tamo.Ne zniama me više.
Ovo traje tri godine, on je sve to dozvolio.Njeno nisko ponašanje nije uspeo da ispravi i nije mi jasno šta vidi u njoj sem lepote.
Besna sam na sebe, što nisam urlala na oboje u petak veče, a ne ja kao potčinjena uzela kucu i pokupila se sa prijateljicom u sobu.
Njegovo izvinjnje me ne zanima,kao ni njegova devojka.

od **polly88** Sub Sep 21, 2013 7:18 am

Zadnjih nekoliko dana imam obveza preko glave, po čitav dan jurcam po kući i ne znam što bih prije. Zbog svega sam i dosta živčana, neki bi rekli nepotrebno, ali ne volim toliku neizvjesnost i neorganiziranost jer osjećam da ništa nemam pod kontrolom. Uz sve to su me još i ujak i ujna strašno naljutili. Zapravo, sve se to godinama kupilo u meni, a sad me je preko mjere počelo živcirati.

Iako je ujak stariji od moje mame, oženio se i dobio djecu dosta kasno, tako da je njegov stariji sin mlađi od mene 14 godina, a mlađi čak 19. Kada sam se doselila u Hrvatsku, nekoliko smo mjeseci živjeli u istoj kući. Stariji bratić tada je imao 3 godine i ja sam ga čuvala po čitave dane. I kad smo se mi odselili u drugu kuću vrlo često sam ga čuvala. Roditelji i bake su ga razmazili, bilo je trenutaka kada ga nisu mogli kontrolirati, ali kod mene su se uvijek znala pravila i nikada nisam dopustila da prijeđe granicu i postane bezobrazan. Mislim da zato i danas voli dolaziti kod nas u kuću. Atmosfera je opuštena, nitko ga recimo ne tjera da stalno jede (kao baka

) i točno zna što smije, a što ne smije napraviti. Isto tako odnosim se i prema njegovom mlađem bratu.

Nikad nisam ulazila u to kako ih roditelji odgajaju, nije moje da se miješam. No godine su učinile svoje, u roku keks se i ujak i ujna naživciraju, i to zbog sitnica, deru se na djecu, a zbog njih su djeca takva kakva jesu - razmažena, imaju sve što hoće i vrte ih oko malog prsta. S jedne strane, meni to uopće ne smeta jer se kod mene i dalje ponašaju sasvim normalno, onako kako sam ih ja naučila. Zna se da se prije obroka ne jedu slatkiši, da se jede ono što je na stolu (tko ne želi jesti, ostat će gladan), da se poslije korištenja toaleta peru ruke, da se ne smije čitav dan provesti za računalom, da se ne skače po krevetima... To što se oni tako ne ponašaju kući, nije moja briga. Ali s druge strane, smeta mi to što im roditelji ne posvećuju dovoljno vremena i što onda osjećam da je na meni da ih naučim i da im pomognem.

Prije nekoliko dana bio mi je stariji bratić da mu pomognem oko hrvatskog. Krenuo je u 5. razred pa sam rekla ujaku da ga slobodno pošalje ako mu bude nešto trebalo pokazati, ne samo oko hrvatskog, nego i oko drugih predmeta. Ipak je meni sve to gradivo svježije i imam više strpljenja. Kući je napisao sastavak pa sam ja trebala ispraviti. Iskreno sam mu rekla da mu rad sadržajno nije za visoku ocjenu, ali nisam ništa htjela mijenjati jer nije moje da pišem radove. Osim toga, nastavnica bi sigurno vidjela kada bi mu radovi bili neujednačeni pa bolje da tekst ostane njegov, kakav god da je. Potrudila sam se jedino da mu ukažem na gramatičke i pravopisne pogreške tako što sam ga navodila da sam zaključi gdje je pogriješio i kako bi nešto trebalo pravilno napisati. Mali je inače odlikaš, ali zapanjilo me je neznanje i njegova izjava kako je učiteljici do sada sve bilo dobro i da je uvijek dobijao petice iz sastavaka. Dobro, neke greške su opravdane. Recimo, sasvim logički je razmišljao kada je napisao da su 'stvari poslagali po deci', umjesto po deki, ali izjelo mi je oči kada sam pročitala 'poslje' umjesto poslije. To je dosta česta riječ i sigurno ju je sto puta do sada i pročitao i napisao. No ajde, možda nije ni razmišljao. Zatim je trebao izdvojiti neke citate iz lektire, a ja sam trebala nadgledati, ali tu su nas omeli ujak i ujna. Naljutilo me je to što nisu imali ni 5 minuta vremena bar da se bratić i ja dogovorimo i da mu dam neke savjete kad već nisam mogla biti s njim dok piše lektiru. Tako bude svaki put kad dođu - za sekundu djeca moraju biti spremna i u autu jer onda svi postaju živčani kao da će nešto bitno propustiti.

Tu dolazim do onoga što se danas događalo. Zbog toga što nikad nemaju vremena i što su uvijek u nekoj žurbi, mlađi bratić sa 6 godina još uvijek ne zna sam obuti patike, obući jaknu i zakopčati ju. Sreća i za njih i za njega što ovdje vrtić nije obvezan, inače bi svi propali na živce dok bi ga naučili. Doduše, bratić je i danas poludio, ali bila sam uporna i sve je naučio u jednom danu. U jednom trenutku skoro se rasplakao jer mu nije išlo, no nisam htjela odustati. Kasnije sam ga odvela do bake i kad je trebao ići kući htio je pokazati kako sam zna obuti patike, no ovi su opet poludjeli jer nije to mogao napraviti za pola sekunde pa su mu dobacili papuče uz riječi 'nemamo mi vremena tebe čekati'. E tu je malo nedostajalo da puknem :ej bre

Opet, nije to moja stvar, meni dosta što sam ga naučila, a i dalje ću ga tjerati da kod mene sve to radi sam pa makar ga čekala i pola sata. Nadam se da radim dobro. A oni neka ga i dalje tretiraju kao bebu. Da i ne spominjem to što još uvijek ne zna voziti bicikl Rolling Eyes

***

Još me je nešto naljutilo danas.

Otkad smo se doselili ovdje, kao da su nas svi prijatelji i rodbina zaboravili. Ne mislim tu na sebe, sasvim mi je jasno da život ide dalje i vjerujem da se ne bih družila s ljudima iz osnovne i da sam ostala živjeti u Srbiji. Mislim na svoje roditelje, prije svega na tatu čije je čitavo društvo ostalo tamo. To su ljudi s kojima je odrastao i koji su uvijek bili tu negdje, a sad se ne udostoje ni nazvati. Nekad krivim i tatu jer ni on njih ne zove, iako je u početku znao nazvati neke od njih.

Zabolilo me je to što nam nisu javili da je umrla tatina tetka. Nije to ne znam koliko daleka rodbina, to je rođena sestra njegove mame. I da se baš nitko nije sjetio javiti. Malo prije smo slučajno saznali da je danas sahranjena.

I prije nekih 7 godina dogodilo se nešto što me je isto toliko pogodilo. Išla sam u srednju školu, sjećam se da sam poslije nastave otišla na kavu jer nisam odmah imala prijevoz kući. Stigao mi je sms od sestrične da mi je umro stric. I to onako čisto informativno: 'Umro je čika J'. Naravno da sam odmah počela plakati. Nije mi bilo jasno kako to da ama baš nitko od starijih nije mogao nazvati na kućni telefon i reći tati što se dogodilo. Nego se od mene očekivalo da javljam svojima, a isto tako i od sestrične (koja je moja generacija) da tako nešto javlja porukom. Tata je ipak otišao na sahranu, no da sam ja bila na njegovom mjestu, sigurno ne bih otišla.

Bitno da nas se sjete kada im treba pomoći. Stricu je nedavno trebalo da prijavi boravak u Hrvatskoj jer se tu zaposlio pa je moj tata izgubio čitav dan na poslu da bi išao s njim srediti sve papire. I sad svi moramo glumiti da on zapravo živi s nama ako policija dođe provjeravati. Ne kažem da ne treba pomoći, vjerojatno bi i on isto učinio nama da nam treba, ali taj isti stric u ovih nas 8 godina nikada nije nazvao, nikada nije došao, nikada nije pitao kako smo... A nekada smo bili dosta bliski.

***

Imam osjećaj da smo svi otuđeni do krajnjih granica. Je li to donio ovaj užurbani način života, ne znam. Toliko se toga unaprijedilo što bi nam kao trebalo olakšati život, a mi smo i dalje nezadovoljni i nemamo vremena ni za što. Sjećam se da su se svi više družili kad sam bila mala. Bar dvaput tjedno išli smo u posjete rođacima i prijateljima, i isto su tako oni dolazili k nama. Neki čak nisu imali ni telefone. Samo bi sjeli u auto i pojavili se na vratima. I nikad ništa nisu prekidali, za sve se imalo vremena. Ili se ja toga samo tako sjećam jer sam bila dijete. Danas samo posao i obitelj. Nekad se ni za obitelj nema vremena. Ne bih htjela tako živjeti, ali izgleda da me upravo to čeka.

od **Liza_N.** Ned Sep 29, 2013 7:52 am

Da napravim rezime dešavanja tokom vikenda:
u petak sam jedva ustala, specijalno teško, a onda shvatila da sam otišla na 1. čas umesto na 2. Dobro, bolje i to, nego da je bilo obrnuto.
Uveče smo, iznenada, nas petoro otišli u Smederevo na koncert Kerbera. Sjajno sam se provela, oduševila se gradom, atmosferom, Kerberom - i užasnula kad sam shvatila gde moram da se vratim...
U subotu sam, kao i svaka domaćica koju znam, pravila generalno spremanje stana. Stigla sam dotle da ne znam gde su mi stvari, a sada sam ih skoro sve pronašla.
Uveče smo otišli do kafića na svirku, i osetila sam se tako suvišno. Bilo je puno mojih učenika i njihovih vršnjaka - bilo je i starijih ljudi, ali meni smeta da viđam svoje učenike, kao što i njima smeta da viđaju mene. Još jednom sam uzdahnula za Smederevom...
Nedelja kišovita, dosadna. Odgledala sam neki ljubić, napravila klot pilav koji je, naravno, zagoreo (moj osobeni pečat svakom jelu...), posetila prijateljicu, igrala Zumu posle 10000000 godina, iščitala neku dramu za pozorište, videla saobraćajni udes, došla kući da problejim i legnem da odspavam.
Sutra opet u mašinu.

od **ces@ric@** Čet Okt 10, 2013 10:14 pm

Moj bivsi dragi me je ponovo uspio iznenadiditi. U subotu smo isli u shopping da bi on kupio odredjene cipele. Po tom pitanju je gori od mene. Odredio je tip cipela koji zeli, marku i sve i sad je trebalo pornaci ih u njegovoj velicini. Obisli smo 4 trzna centra da bi on na kraju ipak kupio jedan par (namjeravao je dva). Proveli smo 7 sati u shopping, a ja sebi nisam kupila nista. Nisam ni namjeravala, razgledala sam dosta i dan mi je bio odlican. Jos smo ga na kraju „zacinili“ sa odlicnom vecerom u meksickom restoranu.

No, ono sto me iznenadilo bilo je kad smo se tek nasli u prvom shopping centru. Rekao je da ako vidim usput nesto sto mi se dopada da mu kazem, pa da mi kupi kao poklon za rodjendan, jer pretpostavlja da ne zelim skupe vecere. Iznendaila sam se! U dvije godine veze sam mu pokusala reci da bi mi bilo milion puta draze kad bi mi kupio mali poklon nego kad me izvede na skupu veceru. Nije se obazirao, samo bi rezervisao neku veceru. I sad je konacno shvatio? Nekad mislim da zaista zeli da me isprovocira, najprije Pariz, sad ovo. No, kako bilo, daleko bolje funkcionisemo ovako nego kad smo bili skupa.

Jos uvijek ne znam tacno objasniti sta se desilo izmedju Francuza i mene, pa smo tako naglo prekinuli kontakte i ohladili. Sve se odvijalo odlicno, izasli smo tri puta, proveli se odlicno. Satima bi pricali, odavno me neko nije toliko nasmijao. Jedini problem mi je bio njegov francuski naglasak, pa ga je koji put bilo jako tesko razumjeti. No, sve ostalo je bilo odlicno, slicni pogledi na razlictie teme. Izmedju tih izlazaka smo se dopisivali svaki dan. Cesto bi me pitao kakva mi je bio dan i pokazivao je veliko interesovanje za svaki moj „problem“. Pokusala sam uzvratiti. I onda su najprije moji dolazili, pa nismo mogli izaci, a onda je i on bio prezauzet izlascima sa prijateljima. Zasmetalo mi je, nisam nista rekla, samo sam postala hladnija. On je uzvratio kracim odgovorima i time sto je jos manje bio online. Na kraju se svelo na to da svaka 3 dana razmjenimo po dvije-tri recenice, a niko nije ni spomenuo bilo kakav izlazak.

Poslije toga sam se pocela dopisivati sa novim likom. Vec dvije sedmice, skoro svako vece pred spavanje drobimo nesto na Internetu. Dogovorili smo se upoznati za nekih 7 dana kad on bude u Pragu. Moram priznati da mu ne vjerujem pretjerano. Dobro, slabo bilo kom sa Interneta vjerujem, ali njemu bas posebno. I imam neki osjecaj da ce biti lakse protumaciti koliko je iskren kad ga upoznam. Razgovor ne ide tako lako kao sa Francuzom, ali to je vjerovatno zbog te moje nepovjerljivosti, a i zbog njegovih privatnih briga (otac mu je trenutno u komi).

Moji bi trebali doci za moj rodjendan. Tata je rekao da ce doci i moj mali brat. Skepticno sam mu odgovorila da ne vjerujem. Kokolo je skocio kako sam tako negativna i nazvao me! Brzo smo se posvadjali, jer sam mu otvoreno rekla da mi je preko glave toga da tata kaze da ce i on doci, ja se obradujem, a onda on i njegova draga mama smisle najgluplji moguci razlog da ne dodje (a pravi razlog je jednostavan – ima 17,5 godina i stan samo za sebe kad roditelji negdje odu). Ne smeta mi toliko sto ne dolazi, koliko sto me laze za razloge. Pricala bih sad jos dosta na tu temu, ali ovaj dnevnik se i tako vec rastegao. Usput me je tata izazvao da se kladimo: ako Kokolo dodje sa njima, ja placam veceru za 5, a ako ne dodje on. Pa bas da vidimo ko ce pobijediti.

od **polly88** Ned Okt 27, 2013 9:08 am

U ponedjeljak sam bila u trgovini i nazvala mamu da joj kažem kakve su cijene namještaja pa da se dogovorimo da kupim ili ne. Na kraju razgovora rekla mi je da je umro bratić iz Srbije. Imao je samo 34 godine. U tom sam trenutku ostala bez zraka, prekinula sam razgovor i istrčala van da se smirim. Nisam ni suzu pustila, iako mi je bilo teško i jedva sam se suzdržavala. Kada su moji došli kući s posla, saznala sam da je samo tata dobio slobodno da ide na sahranu; pitao me da idem s njim, ali rekla sam da mi se ne ide. Sahrane su mi previše stresne situacije i mislila sam da će mi biti zlo kada odem. No tu sam noć sanjala i bratića i sahranu i prvo što sam napravila ujutro kad sam ustala bilo je da sam javila mami da ću ipak ići s tatom.

Dobro sam se držala sve dok nisam ugledala uplakane rođake ispred kapele. Suze su same krenule i samo sam ih sve zagrlila. Tih sat i pol u kapeli i na groblju trajalo je kao vječnost. U čitavoj toj gužvi, prilazile su mi kojekakve bakice da pitaju za mamu i brata, kako sam, što studiram, gdje živim i još trista čudesa, a meni zbilja nije bilo ni do čega, najmanje mi se dalo odgovarati na ta besmislena pitanja dok pokušavam zadržati suze.

Loše sam se osjećala i na karminama. Kao da je nakon sahrane svima pao kamen sa srca pa su se odjednom u sali svi počeli šaliti, galamiti, prežderavati, a mene je to živciralo do krajnjih granica i malo je nedostajalo da opet zaplačem.

Prošlo je skoro tjedan dana, no i dalje se ne osjećam dobro. Ne mogu se skoncentrirati ni na što, samo bauljam po kući, živčana sam i uopće mi nije do razgovora. Ne sjećam se da me je nečija smrt toliko pogodila.

Mislila sam da će mi biti lakše kad sve zapišem, da će se jedan dio tuge otkinuti, ali čini se da to ne ide tako lako...

od **ces@ric@** Čet Nov 14, 2013 3:56 am

Prijateljica mi je nedavno rekla kako joj je njena ucenica prijavila kako moj mali brat pusi. Nisam se, iskreno, puno iznenadila, ali sam je zamolila da se raspita vise. Kokola sam sinoc uhvatila na Facebooku i rekla mu da je vidjen kako pusi i pita la ga je li istina. Pokusao me je slagati kako se radi o malom djetetu, te da je on samo nasao u haoustoru praznu kutiju, posao je baciti, pa je dijete pomislilo da on pusi. Najprije sam poludjela, zar on stvarno misli da cu u to povjerovati?! No, nisam nista rekla, izbrojala sam u sebi par sekundi, a onda mu mirno napisala. Rekla sam mu da mi je potpuno svejedno da li pusi ili ne i da nemam apsolutno nikakvu namjeru reci bilo sta njegovim roditeljima. On ce uskoro biti punoljetan i nek radi sta hoce, mene se ne tice. Ali da mu necu oprostiti ako me laze, jer lazi ne prastam. Te ga jos jednom (naglasivsi da je to i poslijednji put i poslijednja sansa) pitam: da li pusi ili ne? Na moje iznenadjenje tu se odjednom otvorio, priznao da pusi i da ima tome vec neko vrijeme. Trenutno pusi po 10-ak cigareta dnevno. Namrstila sam se, htjela sam ga pitati pa sta ti se desilo, ti sportas? Od pete godine igras fudbal, zasto to hoces da upropastis? Umjesto toga, rekla sam sebi da bih tako samo nepotrebno dramila, pa sta je toliko lose u tome sto pusi? To je njegov zivot! Zato sam ga samo mirno nastavila pitati o detaljima odkad pusi, koliko, ko zna... Odgovarao je mirno i brzo, sto me je ponovo iznenadilo. Sa njim je bilo lakse razgovarati o cigaretama nego o bilo cemu drugom. Sjetila sam se Stillovog plana kako bi odgovorio nekog mladog da se zeni, te taktike i izgledalo mi je da upravo to radim. No, nemam nikakav plan. Jednostavno mi je postalo svejedno, kao da sam konacno utuvila sebi u glavu da on nije moja briga. Ima oba roditelja, koja su ga pustila da radi sta hoce, a i sam ce uskoro biti potpuno odrasla osoba. Uzor mu je njegov stariji brat, koji pusi vec odavno. Jos ne zna sta ce studirati, mada ima jos svega par mjeseci da se odluci, zna samo da ce ostati u Sarajevu i biti sa tom djevojkom sa kojom je i sa kojom se planira za neke 3 godine ozeniti.

Odlucila sam da cu na njegov zivot gledati ruzicastim naocalama i minimalno se nervirati. On je dakle zreo momak, dosao je u fazu kad treba isprobati neke stvari, pa sad proba alkohol i cigarete i vjerovatno i marihuanu, ali to ce ga proci cim upise faklutet, onaj fini perspektivan, koji je odabrao jos davno, ali hoce da nas iznenadi pa se pretvara da jos uvijek ne zna sta ce studirati. Zavrsit ce taj fakultet u roku sa najboljim ocjenama, a sve uz svoju djevojku, koja mu je ljubav zivota. Uz ovako glediste stvari izgledaju odlicno! I ko zna, mozda upravo tako i bude...

od **Liza_N.** Pon Nov 18, 2013 6:39 am

Od avgusta traje jedna čudna pojava u maminoj kući, a to je da se gosti smenjuju kao na pokretnoj traci. Baš smo danas pričale o tome, pošto nam je otišla još jedna gošća.
Svi ljudi koji su dolazili su poznanici, prijatelji, neki su se zadržali jedan dan, neki celu nedelju, ali je činjenica da mama i ja nismo imale mira. A da ne spominjem da to sve košta.
Nemam ništa protiv da mi prijatelji dođu i odsednu u kući. I ja sam bila u frci skoro, kad sam u N. Sadu polagala ispit za licencu i morala da prenoćim kod prijateljice, u dva navrata. Pozvala sam je, pitala da li bi bio problem, da li smetam, rekla kada dolazim, kad ću otići.
Ono što mi najviše smeta kod svih koji su ,,gostovali" kod nas (ali, svi odreda su se isto ponašali) jeste to što su se najavljivali danas za sutra. Prijateljica me pita kada da dođe - ja joj kažem da trenutno imam gošću koja odlazi u sredu, pa da onda može doći - u sredu. Moja prijateljica je došla u nedelju (pre te srede, da ne bude zabune). Svi bi da ti pomognu nekako u kući, ali ne ono što im kažeš, već kako sami namisle - tako smo ostale bez par tanjira, šoljica i ko zna čega. Sve na šta smo zamolile da obrate pažnju (npr. struja u kući je slaba, loše su instalacije, pa ne smemo da uključujemo više jakih potrošača istovremeno) nisu ispoštovali, kao da su namerno to radili. Ne mogu da razumem da, ako nekome kažeš: nemoj to, on baš to će da uradi. A kao ti je neki prijatelj... A odsela je i jedna cura iz Bg-a koja radi projekat sa našim lokalnim pozorištem. Njoj su rekli ovi iz Bg-a, koji učestvuju u projektu i poznaju moju majku, da može slobodno da odsedne kod moje majke (?!), pošto je ona tako fina i sigurno će pomoći. Ta cura je sedela dva dana u našoj kući, mojoj majci nije persirala, slobodno je preturala po mojim knjigama i stvarima i nije se ni jednom od tad javila.

Ja ne znam šta je sa ljudima, ili sa mnom i mojom mamom. Jesmo li nas dve lude? Hoćeš da pomogneš, ili ugodiš, pa stvarno bude ono: daj prst, tražiće ti šaku.

od **ces@ric@** Sre Dec 25, 2013 3:42 am

Dans u Pragu nista ne radi. Shopping centri i superkmarketi su zatvoreni jos od juce u podne. Svi se negdje razbjezali: cimerka je kod roditelja, brat je u Grckoj, on je kod svojih roditelja, "moji Bosanci" su otisli kuci za praznike, a moj bivsi dragi je kuci, u suncanoj Kaliforniji.
A ja uzivam, jer sam konacno dobila malo samoce

Maceha kaze za mene da imam crve u guzici, koji mi ne daju da se malo smirim i uzivam. Mozda i ima pravo, jer evo cijeli dan nisam izasla nigdje, oprala sam i preslozila sve sto se imalo, ali sad me izludjuje to sto nisam izasla nigdje. Kozmeticarka mi kaze da se ne znam opustiti i u pravu je. Imam toliko toga na umu...

Pocnimo od brata. Nedavno sam se na njega izvikala jer se tri sedmice nismo kako treba culi. Najprije je ponavljao kako je radio do ponoci, nije imao vremena, ali mu je izletjelo da spomene kako se neprekidno dopisuje sa svojom Mrvicom i kako se redovno svaki dan cuju bar sat vremena. Kasnije se pokusao iskupiti, pa smo neprekidno pricali i druzili se dok nije otisao. Sto je najcudnije, uglavnom je on pricao. Zanimljivo je kako i dalje pokusava biti hladan, cool sto se tice nje, govori o raskidu, a odjednom prica i o djeci (u kojoj religiji ce ih odgajati ako ih budu imali) i tome kako bi najvjerovatnije zivjeli skupa kad bi ona nasla posao u Pragu. Zvuci zanimljivo. Cimerka mi je ponudila da se kladimo, da cu za 9 mjeseci biti tetka. Ipak cu sacekati da vidim kako ce proci Grcka, pa da prihvatim opkladu.

Kad smo kod cimerke, ona je pred odlazak kod roditelja saznala da njen brat i njegova supruga ocekuju drugo dijete. Dok je meni to simpaticno, nju je to vidno pogodilo. Kako smo se u zadnje vrijeme zblizile, odmah sam primijetila, ali sam odlucila da joj ne nabijam na nos. Znam da joj je najveci problem to sto brat ceka drugo dijete, a ona nema nikog. Nekako mi je sve to bilo tuzno, pogotovo kad mi je jos rekla da za Novu godinu ne planira nista, da ce ostati kuci sama

Osjetila sam se krivom, trebala sam planirati nesto s njom. Ovako sam je ostavila samu, dok cu ja biti sa momkom na nekoj planini. Nas dvoje smo odlucili da je jos rano za neko vece drustvo i da se ne bi prepirali, najbolje bi bilo da proslavimo sami. Savrseno mi odgovara. Sa njim mi se i tako cini da se sve odigrava isuvise brzo i da je vrijeme da se malo uspori. Mada, ta brzina mi je nedostajala, pa sad uzivam u tom. U nedjelju smo razmjenili poklone za Bozic. Dobila sam od njega crvene nausnice i lancic. Savrseno odgovara mom ukusu

Mada, i da nije potrefio, bila bih presretna. Ja sam njemu poklonila zimski sal i solju sa fotografijama njegovog dragog macka. O da, njegov dragi macak... Najprije smo se samo gledali, plaseci se jedno drugog. U toj igri sam obicno ja pobjedjivala jer cim bih napravila korak on bi pobjegao ispod kreveta. Jednom je skocio na stol za kojim sam sjedila i ja sam pomisilila "A tako znaci izgleda srcani udar". Srecom, potrajalo je kratko odmah je pobjegao natrag pod krevet. Drugo nase vidjenje je bilo bolje. Igrala sam se s njim, on je jednom skocio u toku noci na krevet i prezivjela sam. Na kraju sam ga pozvala da se popne i gleda sa mnom film. Pogledao je cutke skoro pola "Naked Guna" i zbog toga sam mu za Bozic kupila neku igracku.

Na kraju sam ipak odlucila da se necu osjecati krivom za Novu godinu. Svako za sebe odgovara i svako bi trebao da radi da svoj zivot ucini ljepsim. Ja bar pokusavam...

od **ThePoet** Ned Dec 29, 2013 10:48 pm

Mislim da pravi dnevnik nisam pisao nikad u životu, ali za sve postoji prvi put. Možda je bolje da pišem ovde, nije mi ova priča za blog.

Postoji ona priča o životnom trouglu, gde su kraci - ljubav, zdravlje i novac (posao) i kaže se da uvek jedan krak pati. Izgleda da je kod mene tako. Pre godinu i po kad nisam bio ostvaren na ljubavnom planu, imao sam dovoljno novca (doduše nisam radio, tek sam počinjao studije) i bio sam manje-više zdrav. Međutim, čini mi se da kuburim s parama od kad sam srećan i ispunjen u ljubavi. Već neko vreme nije bilo dovoljno para za sve ono što sam ja želeo (pritom, to nisu nikakvi nerealni prohtevi, potpuno obični i normalni). Međutim, pre mesec dana sam se zaposlio kao profesor u jednoj privatnoj školi, koja mi je izašla u susret i koja se prilagođava mojim obavezama na fakultetu, tako da imam vremena i da radim i da studiram. Na poslu mi je divno i kad god počnem iznova da predajem, shvatim da sam rođen za to. Iako sam ja ambiciozan, pa mi je želja da predajem na fakultetu, ali o tom potom, to je i dalje samo neka vizija budućnosti. U petak sam primio prvu profesorsku platu i stabilizovao finansije koliko-toliko. Neverovatno je, ali praktično tog istog dana sam osetio da imam temperaturu. To je onaj treći krak - jedan mora da se odlomi. Da me neko ne shvati pogrešno, nije da ja u to stvarno verujem, ali verujem da nam u životu uvek nešto fali. Retki su bili trenuci kad mi u životu apsolutno ništa nije falilo. Valjda je to u čovekovoj prirodi.

Sad se oporavljam, nisam hteo da popustim temperaturi i prehladi i da ležim po ceo dan. Upravo suprotno, u petak kad je prehlada počela da se nazire, ja sam išao i radio i trudim se da budem na nogama i u pokretu, jer tako lakše oteram bolest. Već mi je bolje, ali ću još danas da osećam blage simptome, čini mi se.

Inače sam prestao da pušim pre neka dva meseca otprilike (možda i više), prestao sam da računam. Osećam se dosta bolje i nadam se da neću pokleknuti, pošto je još uvek pomalo rizično. Juče sam, recimo, imao potrebu da zapalim, ali sam odoleo. Ono što je odlično jeste to što o cigarama sve manje i manje razmišljam, skoro ne uopšte, iako sam okružen osobama koje svakodnevno puše.

Treba posle Nove godine, a oko Božića, da krenem kući na par dana, ali mi se uopšte ne ide. Ja ne osećam baš ništa lepo prema rodnom gradu, zato što sam uvek osećao da me mentalitet grada guši. I dan danas, kad odem tamo, ja se (figurativno) gušim u primitivnosti (ne želim da zvučim pretenciozno, ali zaista je tako, treba to iskusiti; sa ponekim izuzecima, naravno). Ne volim kako ljudi pričaju ni kako se ponašaju. Idem samo zbog porodice i par prijatelja. Jedva čekam da vidim sestru i mamu na prvom mestu, a onda i ostale. Nisam siguran da želim da vidim tatu, ali to je druga priča.

U svakom slučaju, hteo bih samo da 2014. godini poručim da bi mogla malo da mi pomogne da spojim sva tri kraka bar na neko vreme. Nekako je ova 2013. bila potpuno obična, mada se opet izdešavalo mnogo toga, ali uglavnom drugim ljudima. Malo više aktivnosti i lepih dešavanja.

od **ces@ric@** Ned Jan 26, 2014 10:47 am

U petak je bilo zanimljivo. Bratov kum je slavio rodjendan i pozvao je na proslavu mog brata i njegovu djevojku, koja je do nedjelje bila u Prag i mene i mog momka. Tad su se prvi put upoznali moj brat i moj momak, kao i bratova djevojka i ja.
O njoj sam cula jako puno. Zapravo, ona je jedina tema o kojoj moj brat zadnjih mjeseci uopce i prica. Svaka druga tema se zavrsi u jednoj recenici i onda se opet predje na nju i njihovu vezu. Moj brat se promijenio, sto ima i svojih negativnih i pozitivni strana. Prvi put u zivotu je kupio nesto za kucu, cak i sredstva za ciscenje. Dok je bila ovdje, sa djevojom je proveo 5 sati u shoppingu... Prije koji mjesec to bi bilo nepojmljivo za njega.

Dogovorili smo se naci ispred bratovog stana odakle ce nas on odvesti na party. Ona je jedina bila u stanu vec, dok smo svi mi dosli odnekuda. Sjeli smo i u autu je cekali 10 minuta. Ispred stana! Brat se okrenuo prema meni i u smijesak rekao kako ona obicno ne kasni, ne zna sta je. Znala sam da mi to govori, jer zna koliko ne podnosim kasnjenje i kakvo misljenje imam o osobama koje uvijek kasne, ali sam samo prokomentarisala kako nigdje ne zurimo. Poslije 10 minuta cekanja ju je nazvao da vidi u cemu je problem. Oslovio ju je sa "baby", na sto sam okrenula ocima, ali sam opet precutala. Tokom cijele noci su jedno drugo zvali "baby", sto sam ja dozivjela kao test svoje samokontrole. Nisam dovoljno zenstvena, romanticna, sta li... ne volim te nadimke razmjenjivati u javnosti. I jednostavno mi smijesno zvuce. Nije mogla naci kljuceve, pa je na kraju otisao po nju i vratili su se skupa. Onda je bio osmijeh od uha do uha i kod nje i kod mene. Da, drago nam je da smo se napokon upoznale. Pozitivno me iznenadila, izgledala je dosta ljepsa nego na slikama, koje sam vidjela. Ispricala se zbog kasnjenja, osmijehnula sam se, nema problema, u autu smo, na toplom... Onda se zahvalila na poklonu koji sam joj poslala po bratu, sal njene omiljene (idiotske) boje: pink! Naime, jos prije Nove godine ja sam bratu rekla kako bih mogla poslati kakav poklon njegovoj djevojci kad sam to ucinila sa djevojkom mladjeg brata. On, budala, joj je odmah rekao da sam joj kupila poklon. Kupila sam joj bila najprije neke nausnice, ali ih je brat vratio, nemoj to, on joj je to kupio zadnji put. Zadrzala sam nausnice za sebe, a onda sam kroz pricu saznala za njenu omiljenu boju. Uzela sam taj sal, dala ga bratu i rekla mu da joj ga, da me ne zanima da li mu se dopada ili ne, ja ne poznajem nikog drugog ko bi nosio tu glupu (da, ovaj put sam zaista rekla tako) boju i nemam ga kome dati, a ja ga sigurno necu nositi. Rekla je da joj se jako dopao, da je bas njen tip, da je odusevljena. Nisam joj pretjerano vjerovala, jer je govorila upravo ono sto sam od nje i ocekivala, no nisam se tim ni zamarala pretjerano. U voznji je bila i neka sala koju nisam shvatila kao pretjerano duhovitu. Ona je naime, svojevremno upoznala i mog mladjeg brata, koji joj se jako dopao, pa je rekla mom bratu da ce ga prevariti sa Kokolom, ako se ikad odluci da ga prevari. Zapravo, da jos nije sigurna da li je sa pravim bratom. Znam da je sala, ali mi se nije ni najmanje dopala i bilo mi je tesko ponovo precutati.

Drzala sam se podalje od nje, mada smo nas dvije bile jedine dvije djevojke na toj maloj zabavi. Sutra ce me brat, vjerovatno docekati sa tim da sam bila hladna, nezainteresovana za nju... Nisam imala volje da se pretvaram, a nisam htjela ni da nesto pogresno kazem, pa se druzenje sa drugim osobama cinilo najboljim rjesenjem.

Za razliku od nje, moj momak se mom bratu jako dopao. U sali mi je pokazivao kako mi daje pecat kao odobrenje da se nastavljam zabavljati s njim. I meni se dopalo kako se ovaj moj uklopio sa svim tim drustvom. Nije bio ni prezatvoren, ni preupadan, bas fino odmjereno

Onda me je u neka doba pozvao bratov kum da izadjemo na terasu (u stanu nije dozvoljeno pusenje) na cigaretu. Znala sam da zeli da razgovaramo i pristala. Donio mi je svoju jaknu i neke papuce i izasli smo. To je postao moj omiljeni dio veceri. Rekao je da mu se dopada moj momak, da vidi da se decko trudi. On je ocjenio moja dva bivsa momka i uvijek je imao pravo, tako da mi je ovo puno znacilo. Rekao je da bratovu djevojku mom bratu nece komentarisati. Ovaj ga je vec bio pitao za misljenje, ali mu je odgovorio da ce ipak misljenje zadrzati za sebe. Nece da se mijesa. Ni njemu se nije pretjerano dopala. On najvecim problemom smatra njenu religiju (Muslimanka je, a kum njih ne voli). Dogovorili smo se nasamo pricati drugi put o njoj vise i toj vezi i dogovorili smo se da bratu necemo nametati svoje misljenje i da se necemo mijesati sem ako ne vidimo da ga nesto vodi u totalnu propast. Onda smo presli na temu zbog koje me je izvao na terasu: njegova zena. Ona i njegova kcerka konacno dolaze u Prag i htio me je zamoliti da joj se nadjem pri ruci, da pricam sa njom, posto ovdje niog ne zna, govori samo ruski jezik i bice usamljena. Rekla sam mu da nema problema, da sam svakako to i imala u vidu (kao sto i jesam), te da kad god pozele da njih dvoje izadju negdje sami, da me zovnu, rado cu im pricuvati kcerkicu. Zahvalio se i rekao da i ne zna nikog ko bi mu za to vise odgovarao i kome vise vjeruje za to. Bio je to jedan od najljepsih komplimenata koje sam cula u sigurno zadnjih godinu dana. Dogovorii smo se vidjeti kad mu zena dodje i vratiti na zabavu, jer su se drugi vec poceli buniti, posto im kum nije dozvoljavao da nas prekidaju i dolaze na terasu.

od **Liza_N.** Ned Feb 02, 2014 12:05 am

Skorašnji događaji su me naterali da se debelo zamislim.

Najteže je s ljudima, ali, to je život, ne možeš naći ni mesto ni vreme na planeti gde nema ljudi. Važne su relacije, tolerancija, a ja shvatam kako više nemam ni trunku želje da budem trpeljiva.

Ova pozorišna predstava je donela mnogo pozitivne energije i satisfakcije, ali je i razotkrila mnogo toga. Uvek postoji onaj deo iza scene, i u pozorištu, i u životu. Bila sam izmanipulisana - srećom, ne tako da bi mi to naškodilo - ali dovoljno da se razočaram.
Osetila sam kako iskreno mrzim nekog.

Pozorište je moja strast, mislim da mi je ovo jubilarna, 10. predstava, a prva koju sam režirala; glumim od 5. razreda (sa prekidom na studijama), obožavam da se glupiram, nije mi teško da improvizujem, da se snađem (ali na sceni, u životu je obrnuto) i sada sam svečano obećala sebi da ću sve to ostaviti iza sebe i da neću više kročiti u pozorište, ovo naše, čak ni kad gostuje neka predstava.
Smučili su mi se svi.
Niko od nas, glumaca, ne dobija honorar - mi smo amateri, i radimo ovo zato što volimo, zato što je u našem gradu dosadno i nemaš kako drugačije da se razonodiš. Ali, od prodaje ulaznica (za čiju cenu smo se jedva izborili da bude 100 dinara, a ne 200 - ovo je mali grad, 50% ljudi ne radi!) trebalo je podmiriti tri, četiri strane!
Uz sve to, čitava ekipa je tretirana kao da smo preprodano roblje. Pošto se pozorište bukvalno raspada, a čišćeno je pre 30 godina, sami smo i čistili, i ribali, donosili šta je trebalo, kucali, prekrajali, da bi neko drugi samo upisao u kalendar kako je obezbedio premijeru u januaru.
Ne tražim ja, niti bilo ko iz ekipe, da nas obaspu lovorikama i padaju na kolena pred nama. Dosta nam aplauz i to što su ljudi iskreno oduševljeni i zadovoljni. Ali, ja ne bih da skidam tuđe žvake sa svoje garderobe. I ne bih da zavisim od tamo nekih urednika u kulturno-umetničkom društvu koji su po zanimanju mesari, trgovci, ili bez diplome.

Ali, pošto je sve to tako kako jeste, pošto nikada ništa neće da se izmeni, ja se lepo povlačim, dok još imam malo zdravog razuma. Ne može me niko optužiti ni za šta - ni da nisam odradila sve što mi je rečeno, ni da nisam dala maksimum, da nisam probala da promenim nešto u svom gradu, kao ni da sam uzela šta mi ne pripada.
Žao mi je, mnogo, ali koliko mi je možno, od danas postajem asocijalna.

od **ces@ric@** Čet Feb 06, 2014 11:56 am

Bratovo kumce je konacno u Pragu! TOO

U utorak smo isli kod njih kuci i upoznali se sa tom malom jednogodisnjakinjom. Mi smo se jedna drugoj odmah dopale. Dosta vremena je provela u mom krilu i svako malo mi je prilazila da se igramo. Kad ju je majka posla uzeti kako bih ja mogla na miru jesti, mala je zaplakala i ja sam rekla da je uredu, nek ostane, nek oni jedu prvo, ja cu poslije. Brat mi je na to prisapnuo na nasem da im dam dijete i da nikad ne stajem izmedju mlade majke i djeteta. Mada majka nije nicim pokazivala da joj smeta sto me njeno dijete simpatise, ja sam se od tog trenutka osjecala neugodno i posebno mi je islo na zivce to sto je prijatelj (otac male) par puta naglasio kako je nevjerovatno, da sam se maloj dopala, da joj inace treba mnogo vise... Odlucila sam se ostatak veceri posvetiti vise majci nego djetetu.

Iduci dan sam se s njim nasla u centru. Prijatelj nas je namjerno ostavio same. Njegova supruga ne govori nijedan jezik sem ruskog, a ja ruski ne govorim. Ipak nekako smo se sporazumjele. Zajedno sa malom u kolicima smo obisle par prodavnica, dok se prijatelj nije vratio. Ona je uglavnom pricala, ja sam skoro sve razumjela, ali skoro nista nisam znala reci. Osjecala sam se kao idiot!

Danas sam imala predzadnji cas ruskog. Upisala sam vec naredni nivo, koji pocinje krajem mjeseca. Opet mi je govor bio los, razumjevanje odlicno. Iduce sedmice imamo zavrsni test, ali ja apsolutno nisam spremna za to. I uopce ne znam kako cu naci vremena za ucenje. Nekako mi se cini da se stalno utrkujem sa vremenom. Na poslu pokusavam da sve zavrsim u radnom vremenu, ali zadaci odjednom samo dolaze. To je valjda taj princip kad zaposlis rodbinu i prijatelje koji bi trebali da rade na odredjenoj poziciji, a ne rade nista, pa ti moras. Nekad me to stvarno izludjuje. Uz to ove sedmice nisam nijednom dosla kuci prije devet i onda kad dodjem onda je neka trka, otusiraj se, spremi, skuhaj, operi... sad me ceka pakovanje poklona mojima za Sarajevo, pakovanje za vikend van Praga, raspremanje ovog haosa od sobe... no, ja prvo sjedoh da malo piskaram po forumu...

od **Troja** Ned Feb 23, 2014 9:19 pm

Sinoc sam provela malo mirniju noc i malo bolje spavala nego prethodnih veceri. Brine me ovo sa nogom. Ne mogu da spavam, a to bi se moglo vrlo lose odraziti na moju sposobnost da radim kako treba. I ne samo to. Ne znam kako cu moci izdrzati sve te bolove ako ne budem mogla da ih se rijesim.

Razmisljala sam cesto o tome u poslednje vrijeme. Zato nekada pocnem da te gnjavim sa svojim izlivima ljubavi koji ti se nekada cine i pretjerani. Uhvati me strah da necu moci vise da trpim sve te bolove, da cu pozeljeti da nadjem nacina da ih se rijesim zauvijek. Uhvati me strah da necu biti tu za tebe do kraja puta, pa pozelim da ti sada, dok sam tu, iskazem svu svoju ljubav, koliko mi znacis, da ti kazem i pokazem koliko si voljen kako nikada ne bi pomislio da je uzrok mog odlaska nedostatak ljubavi prema tebi.

Ne znam da li cu ikada naci hrabrosti za takvo nesto. Buducnost me brine. Ne znam cime sam ja zasluzila ovu tako losu srecu. A ni ti. Borim se sa svojim avetima i ne znam do kada cu izdrzati. A tako malo je potrebno pa da budem savrseno sretna. Tako malo pa da se onaj san nedosanjani pretvori u stvarnost, i da jos dugo, dugo koracamo zajedno i pruzamo jedno drugom podrsku i ljubav o kakvoj milioni samo sanjati mogu.

Boze, daj mi snage. Pokazi mi put ka rjesenju i ovog problema, kao sto sam nasla put iz mnogih drugih kriticnih situacija. Pa da opet budemo puni optimizma i nade, ljubavi i srece. I da sve ovo ostane samo tamna mrlja na stazi proslosti.

od **ces@ric@** Pet Feb 28, 2014 4:43 am

Ovih dana sam prilicno iziritirana ljenoscu i bezobrazlukom ljudi koji me okruzuju. Moram priznati da je moj prag tolerancije sve manji i manji. Pocelo je u nedjelju kad mi je momak poslao poruku da ce zakasniti i da ce zbog toga otici kupiti kaput sam, bez mene. Poruka nije sadrzavala „izvini“, niti ikakav razlog zasto ce kasniti, a kasnio je 2,5 sata! Poludjela sam! Napisala sam mu da je kulturno kad se vec kasni i kad se javlja 15 minuta prije dogovorenog, a pogotovo kad se javlja da ce se toliko kasniti, napisati i „izvini“. I prepirka preko poruka je pocela. U jednom trenutku sam mu htjela napisati da je mozda bolje da ide kod brata umjesto kod mene. Suzdrzala sam se, nisam mu nista odgovorila, izasla vani i smirila se malo. Kad je dosao, sisla sam mu otvoriti, nisam ga poljubila i bila sam vrlo kratka u odgovorima, da bi znao da sam i dalje ljuta. Upalilo je, dosao je za mnom u sobu, ispricao se i priznao da sam u pravu. Poslije toga je sve bilo odlicno, nismo spominjali tu prepirku.

Nastavio je kasniti i drugim danima, ali manje i uvijek se ispricao. Nekad imam osjecaj da odgajam malo dijete. Znam, mnogi to ne mogu shvatiti, ali meni je bitno, jer to izvini iskazuje postovanje. Samo zakasniti, nasmjesiti se i misliti da je nebitno je jako ruzno. Po meni.

Juce sam se zakacila i sa vozacem. Njagov bezobrazluk je prevrsio svaku mjeru. Najprije je tri dana zaredom zaboravio da me pokupi, pa se vracao i smijao se tome kako bi zaboravio da ga nisam nazvala ili da ga nije moj kolega napomenuo. Onda sam mu rekla da ce odsad morati slati mail kad ide na sluzbeni put da i mi znamo da trebamo ici autobusom. To mu je zasmetalo, zasto on da nas informise? Pa zato sto nas vozi, da znamo da trebamo otici na drugo mjesto i na autobus koji ide svako sat! Ako tome dodamo da vozi prebrzo, ulazi u krivne kao da je na trkama, jer uziva da gleda nase reakcije, prica na telefon dok vozi, da me je par puta zaboravio ostaviti na mojoj stanici, da je par puta kasnio ili je trazio da idemo ranije, jer je on odlucio u tom terminu ici kod frizera ili nesto drugo privatno zavrsavati, da svako malo trazi od nekog sa autom da poveze ostale kako bi on mogao otici kuci ranije... pa zaista mi je bilo dosta! I opet sam bila vrlo mirna, samo sam mu rekla da ce morati slati taj mail. Klimnuo je u stilu „kako da ne“ i ja sam pustila. Dao mi je zeleno svjetlo da se zalim njegovom nadredjenom. Dosad sam tolerisala, podrzavala ga, pomagala mu, bilo mi ga je zao. A on je vratio ovim ponasanjem i ismijavanjem mene i mog ceskog. Osoba koja nema ni srednju skolu zavrsenu, koja ne zna sklopiti 2 recenice na engleskom, a o drugim jezicima da ne govorim. I ono najbolje ako/kad se tuzim znam da ce me skoro svi koje on vozi podrzati. Protiv nece biti niko, samo sto ce se mozda naci neko da samo precuti i ne mijesa se. Ne volim takve p...

Sinoc sam poslije casa ruskog pitala profesoricu da li ona mozda daje privatne casove ceskog. Obradovala sam se kad mi je potvrdila i trazila joj broj telefona, rekavsi joj sa bratovu kumu koja ne zna ni engleski ni ceski i treba joj neko ko govori ruski da je nauci ceski. Jutros sam nazvala bratovog kuma i dala im broj. Zahvalili su se i rekli da ce mi javiti sta su se s njom dogovorili. Ovih dana me i oni znaju izludjeti. Razumijem, imaju malo dijete, ne stizu, zaborave, ali pokrenite se malo, ljudi! Mjesec dana ne mogu naci profesora ceskog, a kao traze intenzivno! Pocnu traziti kad ih ja pitam jesu li nasli. I sad ce im vjerovatno trebati 10 dana da kontaktiraju ovu zenu. U utorak sam bratovom kumu poslala naziv i link jedne firme koja trazi poznavanje ruskog jezika, gradjevinska firma (on gradjevinac, trenutno bez posla). Moj dragi je upravo dobio posao u toj firmi i sam od sebe se raspitao za bratovog kuma i javio mi. Bratov kum se zahvalio i kao i obicno nije ni provjerio. Nezgodno mi da ga pitam opet...

od **ces@ric@** Sre Mar 19, 2014 12:21 am

Ovih dana sam u fazi koju nazivam “Mislim, sta reci?”. To je ona faza kad te drugi iznenade nekom svojom gluposcu, na koju ne znas kako odgovoriti, pa samo predjes preko toga. Uglavnom u tom prednjace muskarci, mada tesko je reci, jer sam ja uglavnom i okruzena muskim drustvom. Ipak, odrzavam ozbiljnost, ne nerviram se na te ispade, niti se smijem, ali ne znam koliko dugo cu to moci ako ovako nastavi.

Juce ujutro me je najprije nazvao tata da mi kaze kako mu je istekao zeleni karton prije vise od dvije sedmice, ali je to primijetio dan prije puta kad je vec sve isplanirao. Odlicno! Nisam mu nista rekla, zvala sam da vidim kad i kako mogu dobiti novi. Da se to meni desilo, on bi se izvikao, a onda svima o tome ispricao I spominjao to narednih 20 godina kad god bi mogao.

Potom sam sa kolegom otisla do ambasade da on izvadi vizu za BiH. To inace nije u mom opisu posla, ali momak koji to inace radi nije mogao. Kolega je dosao da aplicira za vizu bez pasosa! Hajde, rekoh, rastresen je od posla, necu komentarisati, samo sam ga pitala koliko mu treba do kuce.

Onda mi cimerka javlja da je majstor koji je trebao da dodje i zamjeni nove zaluzine, dosao, ali zaboravio zaluzine, koje je kupio. Ni tu nisam nista komentarisala, jer sam mogla naslutiti koliko je bijesna, s obzirom da je uzela slobodan dan da ga doceka da to napokon napravi.
I onda jutros vozac, opet se prebrojao i rekao ljudima da ima mjesta u drugom terminu. Mislim, zaista, zar je tako tesko? U auto nas moze stati maksimum 5, racunajuci i vozaca. Kako i gdje on s vremena na vrijeme u svojoj glavi smjesti nas 7, to mi nikako nije jasno! Nije bio moj termin, niti sam njegov sef, pa opet nisam napravila nikakvu reakciju.

I za kraj, kolege mi salju svoje CV-eve i jedan mi je poslao “Nemam ovu diplomu, ali nekako mi tako CV izgleda bolje kad je stavim, pa sam je stavio”. Mislim, zaista, sta na to reci?

od **polly88** Čet Mar 20, 2014 12:47 am

Ovo traženje posla me izluđuje.

U januaru sam se javila na natječaj za stručno osposobljavanje u srednjoj školi, čekala sam da me pozovu na razgovor, ali nisam dočekala. Dobro, ti natječaji se uglavnom i objavljuju na zahtjev, što znači da već unaprijed znaju koga će primiti, ali morala sam se javiti jer bih inače imala problema na Zavodu za zapošljavanje (ako se nekoliko puta za redom ne javim na natječaje koje mi predloži savjetnica, brišu me iz evidencije).

Nedavno sam se javila na još dva natječaja: jedan za profesoricu poslovnog hrvatskog jezika u srednjoj školi i jedan za novinarku. Oba su 'na neodređeno' što je plus, ali bojim se da i oni već znaju unaprijed koga će primiti i da sam bezveze slala dokumente. No jedan dio mene još uvijek se nada pozivu (ne moram ni reći kako skačem na svaku zvonjavu telefona

).

Danas mi je savjetnica javila da se moram javiti na još jedan natječaj, za nastavnicu u osnovnoj školi. Riječ je o zamjeni, i to u jednom selu, na pola sata vožnje autom. Najveći problem je u tome što ne znam kako bih uopće došla do tog sela ako kojim slučajem dobijem posao. Sad tek vidim koliko bi mi auto dobro došao (i položen vozački ispit, naravno). Ne postoji autobusna linija između tog sela i ovoga gdje živim, što znači da bih se vjerojatno morala seliti u Osijek, a i od tamo je linija slaba (npr. ako zakasnim na jedan autobus, sljedeći čekam po 3-4 sata). Ne znam koliko bi mi se sve to isplatilo, ali vjerojatno ću se javiti na natječaj pa razbijati glavu oko svega tek nakon što me pozovu (ako me uopće pozovu).

Silno mi nedostaju obveze (pritom ne mislim na kućanske poslove, šetanje psa i 'dadiljanje' rođaka) i htjela bih napokon sama zaraditi koju kunu, a ne da od mame moram tražiti da mi kupi šampon za tuširanje jer je moja ušteđevina isparila (nije potrošena na gluposti!). Ima dana kad se osjećam baš loše zato što s 25 godina živim s roditeljima i što ne znam hoću li uopće u bliskoj budućnosti napokon stati na noge.

Ali onda su tu i oni dana kada sam optimistična i kada vjerujem da će sve sjesti na svoje mjesto ako se dovoljno potrudim.

od **ces@ric@** Sub Mar 29, 2014 12:45 am

Ovih dana mi je lakse nabrojati stvari koje me ne nerviraju od onih koje me nerviraju. Skoro sve me nerivarju. Odnosno, skoro svi. Cimerka sa konstantnom negativnoscu, nista pozitivno ni o cem, ni o kom ne moze reci. U petak ima rodjendan i jos nemam pojma sta da joj kupim. Samo znam da sta god odaberem, imace primjedbu na to i nece joj se nesto dopasti. Ne znam zasto se vec jednom ne pomirim sa tim i ne nerviram se vise oko toga.
Momak je prehladjen, sto za sve muskarce u mojoj blizini znaci da je smrtno bolestan. Zbog toga je uzeo slobodne dane, u firmi u kojoj radi tek sedam dana. Zna da je moj imunitet los, da sam bila vec tri puta ove godine prehladjena (bolesna, sta li vec) po 7-10 dana, ali smatra da treba da ga posjetim i da malo rizikujem da se opet prehladim. I naravno, da se nijedna ta moja prehlada ne moze porediti sa ovom njegovom grloboljom.
Otac opet odlaze svoj dolazak u Prag iz kojekakvih razloga. Vec sam se dvaput kladila sa cimerkom kad ce on i maceha doci i oba puta izgubila, pa se ne usudjujem da se kladim i po treci put.
I brat... oh, moj dragi brat! U ponedjeljak mu je dosla djevojka i sad se svi i sve mora podrediti tome. Ja sam se pomirila sa tim da dok je ona tu, brata necu vidjeti sem na poslu. To mi je nekako bilo i logicno. No, nisam ocekivala da ce se on izolirati i od drugih i da ce se to odraziti i na njegov posao. Pocnimo od pocetka kada uzima auto firme da ode po nju na aerodrom, koji ima odlicno organizovan i gradski prevoz do centra. Naravno, to je planirao uraditi bez da pita nadredjene, no napomenuh ga da im ipak mora javiti. Kako je uzeo auto od firme, vozio je prvu turu na posao i sa posla. Sa posla je nagovorio sve nas da idemo ranije, u 16, kako bi on bio sto prije sa djevojokm. Ja par puta nisam stigla, pa smo ostali do 16:30, sto je bila drama. Posto sam odlazila ranije sa posla, onda sam sa sefom zavrsavala preko Skype neke stvari oko 20-21. On se po odlasku sa posla nije pojavljivao online. I to sad, kad zna da je sutra krajnji rok za predaju projekta na kojem radi i da svi drugi rade do kasnih sati. U cetvrtak je dosao na posao iza 10, ali je opet otisao u 16:30, a pri tom je imao i pauzu za rucak u trajanju od jednog sata. U petak je prespavao, pa nas nije pokupio na vrijeme, zbog cega je moj kolega zakasnio na vazan sastanak. Izgovor mu je bio da nije cuo alarm i da smo ga mi trebali zvati da ga probudimo. Onda je kao i tokom cijele sedmice, uglavnom piskarao sa djevojkom, umjesto da radi na tom projektu. Danas je trebao da radi i da ima sastanak sa svojim sefom, ali se nije ni pojavio na poslu. Djevojka mu je tu, on ovu subotu ne radi. Jedan od direktora mu je trazio da putuje, ali se on posvadjao sa njim, rekavis mu da je vec odavno najavio da hoce da bude u pragu ovu sedmicu kad mu djevojka dodje. Direktoru se nije dopao bas njegov odgovor, pa je spomenuo da ce vidjeti sa njegovim sefom, mozda i nije toliko potreban na ovom projektu. Brat se nije uplasio, smatra da je nezamjenjiv.

A njegova djevojka i ta veza je posebna prica. Prije nego sto ce doci rekao mi je kako ce vjerovatno raskinuti, jer ona previse izlazi za njegov ukus, sad razmjene po jednu-dvije poruke dnevno, a on bi htio da se dopisuju po cijeli dan i da govore jedno drugom sta u kom trenutku rade. Pored toga, smatra da veza nema buducnost, razlicte su religije (moj brat je za razliku od mene religiozan), njeni ga nikad nece prihvatiti, ne zive u istoj zemlji... Kako sam pretpostavila, svi ti problemi su nestali kad je ona dosla. Imaju plan da ona upise fakultet i studira naredne dvije godine ovdje kako bi bili u istom gradu. Naravno, taj fakultet ce platiti moj brat, kao sto ce placati stan i rezije, i kao sto je platio i njenu kartu. Ona trenutno radi, ali ne zaradjuje dovoljno da ima i za svoje izlaske, nove tobice i za kartu. Da ne bih nesto rekla, izbjegavam ih i ne pozivam nigdje.
Danas cu se nalaziti sa bratovim kumovima (muz, zena i jednogodisnje dijete) i radujem se tome. Nadam se da tu nece biti i moj brat i njegova djevojka, jer znam da ce me to samo iznervirati. Ona ce nametati pricu o djeci i truditi se svim silama da pokaze kako je dobra sa djecom. Trudice se da se sprijatelji sa mnom, tako sto ce me nagovarati da zajedno provociramo mog brata. Kum ce se truditi da je odmakne malo od mog brata i da konacno, nakon dva mjeseca malo porazgovara sa prijateljem. Oni ce se drzati skupa, i gugutati "baby-baby". Ja cu se svaki put okrenuti bebi, kad budem imala potrebu da nesto zlobono prokomentarisem, kum ce ciniti isto...

od Sponsored content