Naš mali dnevnik

I pored mnogih divnih osobina koje moja mama ima katkada me zna zaista iznervirati i ubiti u pojam. Jedna od tih situacija desila se i prilikom ove posjete njoj.

Već odavno volim da joj samo dam novac kad dodjem i izbjegnem kupovinu bilo čega osim eventualno nekih lijekova jer svemu što joj čovjek ponudi nalazi neku manu i često i sasvim odbije da to uzme. Zimus me je, medjutim, zamolila da joj potražim i kupim vuneni poluver u Engleskoj. Tražila sam svuda i na kraju uspjela naći dva u butiku Ralfa Lorena. Bili su papreno skupi mada su bili sniženi, ali su mi se dopali i nadala sam se da ću možda uspjeti da joj dam nešto što će za promjenu znati cijeniti. Donijela sam ih kao poklon i dala joj ih čim smo ispratile goste. Prvo joj je trebao čitav dan da ih proba. Zatim mi nije rekla da ih je probala, niti šta misli o njima. Kada sam insistirala rekla mi je da joj je jedan mali. Natjerala sam je da proba da se i sama u to uvjerim. Poluver joj je dobro stajao. Medjutim, ona je rekla da ona nosi duge poluvere, te joj je ovaj kratak, a onda dodala da je onaj drugi previše živih boja (tamno plavi sa diskretnim šarama). Ponudila sam da ih dam nekom drugom, što je ona odbila, osim ako ih ona da bratovoj ćerki. Na kraju ih je zadržala, da bi na zadnji dan mog boravka kod nje ponovo potegnula pitanje da li su oni za nju ili da se daju nekom drugom. Bez oklijevanja sam rekla da ću ih dati svekrvi ako ih ona neće. Opet ih je probala, kolebala se i na kraju ih ipak uzela.

Ono što me je toliko razljutilo i uznemirilo je da mi ni u jednom trenutku nije rekla hvala, ni za poklon ni za novac, i da me uspjela izmanipulisati da na kraju ja nju ubjedjujem da prihvati poklon kao da ona meni tim čini uslugu, a ne ja njoj. To je samo nastavak dugogodišnje tradicije potpunog nedostatka bilo kakve zahvalnosti sa njene strane za bilo šta što ja učinim. Mislim da mi u životu nije rekla hvala, a godinama sam usisavala, prala sudje, nekad peglala, prala prozore, kupatilo...

Hvala mi nije rekla, ali da voli svoje unuke više nego svoju djecu jeste, i da bi, kada bi ikako mogla, sve svoje ostavila unucima, a nama ne. To me baš oduševljava. Kada sam ja bila dijete nije znala šta znači raznježiti se prema djetetu, a sad kad vidi sliku unuka pobudali.

Žao mi je što moja majka nije kao moja svekrva koja cijeni sve što dobije od nas. Žao mi je što nemam hrabrosti da joj u lice prigovorim zbog svega. Žao mi je što dopustim da me sve ovo uzruja i drži budnom do sitnih sati. Ne vjerujem da će me više ikada i crni djavo nagovoriti da joj više išta kupim. Dobije pare, pa nek ide i bira na pijaci kao što je od rata naovamo navikla. Sigurna sam da će tamo pronaći mnogo bolju garderobu od bilo čega što bih ja mogla da joj ponudim.

Ne želim da se prisećam prošlosti.Ne želim da sanjam po danu i utopljavam se u fantazije.Ne želim da skačem ispred sebe, da hranim snovima um.Da živim u nekom lažnoj slici sveta.Želim da se ne nadam.Želim da vidim goli život, onakav kakav jeste.Želim istinu od koje svi beže.Postoji samo ovo-ovde-sada.
A to je strašno.Zakoračiti u sadašnjost, u bljutavost.Svi govore da će sutra biti bolje,a  niko ne misli o današnjem danu, o tome kako je sada, baš sada živi pakao.Već maštaju o raju koji nikada neće doći, ignorišući pakao koji je sada u njima i oko njih.

Napustite me snovi, napusite me fantazije.Napustite me iluzije i očekivanja...želim samo da živim u trenutku.

Danas me je opet zaskočila memljiva nedelja. Uvek teška, troma, zagušljiva.

Osećam se kao da sam sam na svetu, bez igde ikoga. Bez ičega. A imam kome da se obratim i koga da pozovem da mi pravi društvo. Samo bi mi jedno društvo prijalo, a on ne zaslužuje da bude ponižen tako i pozvan da mi izigrava animatora dok sam otrovan. Zato sam se odlučio za najgoru opciju - ostao sam sam. U nedelju.

Zahladnelo je. Baš zagrize s vremena na vreme. Dolazi doba kad nema ničeg lepšeg nego prigrliti nekoga u krevetu i zagrejati se. I zaspati tako, bezbrižno.

Prokleta nedelja.

Volim jesen. Sve zri i sve umire. Nikad nisam prestala da je volim. Volim i kišu, mokre ulice i svetiljke što se ogledaju u barama. Volim prolaznike u mantilima sa kišobranima i negodovanjem na licu. Za mene je to najčarobnije doba, bez euforije, mirno kao pred pogreb. Ali ga volim. I volim taj osećaj ušuškanosti u topli dom kad je napolju hladno, neki kutak za predah i miran san. Nažalost godinama to nemam. Ne pamtim kad sam to osetila. Mislim da sam se u sebi zavetovala da i neću više.

Dan je bio dug i cini se da sve sto me je moglo iznervirati, me je i iznerviralo.

Umjesto vozaca, na dogovorenom mjestu me je kupio brat. On je, naravno, po svom obicaju kasnio. Guzva u saobracaju. No, nekako sam navikla na to, pa nisam ni zurila. Taman sam imala vremena da svratim u veliku samoposlugu, te danm kupim neke krofne za dorucak i sebi sok, posto sam malo prehladjena. U ta doba (7:45), samo su dvije kase bile otvorene. Htjela sam izbjeci dezurnog namcora na jednoj, no onda je ova druga uzela pauzu. Taj dezurni namcor je tu svako jutro, ljut na cijeli svijet i na to sto mu zivot ne ispunjava ocekivanja. Njen zadnji iskreni osmjeh njeni najblizi pamte, vjerovatno nekad iz perioda kad je Jugoslavija oplakivala Tita. Svako jutro joj nesto smeta i svako jutro se istresa na nekog svojim zlobnim komentarima. Musterijama nikad ne kaze ni dobar dan, ni dovidjenja, samo uzdahne umorno u stilu "samo si mi ti jos falio". Danas sam sva u zurbi spustila stvari kod nje i cekala da doticna krene otkucavati. Pogledom mi je dala znak da primaknem stvari, mada je ona mogla samo malo pruziti ruku i dohvatila bi i one najdalje. Primakla sam joj stvari i nazvala dobro jutro. Nije otpozdravila ali je prokomentarisala nesto u stilu "Zar ne vidite da nema pokretne trake, necu ja dohvacati stvari!". Nisam se obazirala na komentar samo sam zatrazila jednu kesu, uz ono obavezno molim. Napravila se da nije cula i pocela je otkucavati i drsko bacati stvari. Tek kad je otkucala zadnju stvar, dodala je i kesu i cim sam joj platila presla je na drugu musteriju, mada poslije njega nije bio vise niko, bacajuci njegove stvari pored mojih. prvi put sam otisla iz samoposluge bez da sam rekla hvala i dovidjenja. Cula sam samo da je tom kupcu iza mene prigovorila, jer joj kod nije mogao, kao da je njegova krivica.

Na poslu sam bila sat vremena i onda sam isla u drugi grad zbog vize. Vozac me je odvezao tamo sat ranije, jer je isao po moju kolegicu s posla. Predlagala sam mu da vidi s njom moze li me sacekati pola sata, pa da se ne mora vracati po mene. No, gospodja nije mogla sacekati, mada svi znamo da joj se nigdje nije zurilo, jer i tako nista ne radi. Ali, ona zahtjeva da se po nju dolazi ispred kuce kad se njoj prohtije i da bude sama u autu. Moze joj se, kuma je glavnog direktora. Vozaca mi je bilo zao, jer je onda kasnije dosao opet po mene, da bi dva sata kasnije vozio drugog kolegu isto za vizu. Ja sam imala zakazano u 10:30, a kolega u 14:00. Gospodja je vozacu kasnije komentarisala kako smo kolega i ja neorganizovani, da smo mogli fino zajedno u isti termin ici po vizu. Vozac joj je objasnio da mi ne odredjujemo vrijeme odlaska na policiju, vec oni nama.
Na kraju sam se vratila na posao iza 11 i najprije sam morala zavrsiti sa svojim sefom neke stvari vezane za HR (sto je, usput receno, pozicija doticne, ali se sve uvijek vezano za to rjesava bez nje). U medjuvremenu je izbio problemcic, pa se ovo oduzilo, tako da sam tek oko dva posla prema njenoj kancelariji da zavrsimo konacno nesto sto je vec davno trebalo biti zavrseno. Poljubila sam vrata, gospodja je otisla prije dva s posla. Iznervirah se, jer je to znacilo ponovno odgadjanje. No, ipak, ostatak dana sam iskoristila da nadoknadim neke stvari i mislim da sam konacno zavrsila sve zaostatke koji su se nagomilali tokom mog odmora vezani za HR. Ostala sam na poslu do skoro 19.

Dosla sam kuci mrtva gladna, posto nisam nista jela od 11. Momak je podgrijao rucak od juce, a ja sam mu pokazala kako se pravi pasta U medjuvremenu sam natjerala macku da jede. Kako smo se vratili s mora njegov macak je cudan: jedva jede i hoce da se mazi!!! Dozvoljava mi da ga nosam, mogu ga milovati koliko hocu, bas je cudan. No, slabo jede. Mislili smo da su ga razmazili mokov brat i njegova familija davajuci mu frisko meso, pa sad nece nista drugo, ali nije to. Danas sam dosla do njega, malo ga pomazila i donijela mu zdjelicu s hranom, koju je prije toga odbio, pod nos. Pojeo je skoro sve, a meni je ruka pri tom zamalo otpala

Momku sam za vecerom kratko ispricala danasnja desavanja i nakon toga sam pobjegla u spavacu sobu za racunar. Zeljela sam malo mira za jedan duzi post na forumu

Bolesna sam. Mislim da imam šizofreniju. Nemam osećanja. Postajem jako psihotična i spremna na nasilje. Agresivna sam. Tučem se. Bijem kao grom goru gotovo svakog ko mi priđe. Zanimljivo je da, kad mi se god pomene da idem da se lečim, nešto se u meni dodatno jazjari i postanem jača. Zenice mi se rašire, vape krv. To je jedna odvratna vatra i poriv. Ripim i krenem na čoveka. Ne biram ko je. Ne razaznajem. Mislim da će me u nekoj tuči neko i ubiti. Možda to radim baš zato. Imam užasnu potrebu da nerviram ljude, ali da ih nerviram jako. Prezirem psihologe i psihijatre - sve što oni umeju je da ne budu kao ja. I vi, ko zna šta ćete o meni misliti...A da li mislite da me to zanima. Više nemam emocije, mrtva sam. Kao kad ti izvade zenice pa ih provrte kroz nit nevidela, a očnu duplju ostave i onda se pogled bori sa svetlom. Takvu borbu vodim i ja. Golu, životinjsku, pogrešnu borbu. Zanimljivo je da se to ponavlja. Učestalo je i s primesama nesnosnih krika. Kad se proderem jače udarim. Nikako da mi neko pusti krv. Rvem se s nečim oko sebe a ne znam ni šta je to. Liči na ljude. Ja sam neki demon, verovatno. Uživam da kasapim moralne i društvene norme. Jedan oboleo um poput mene ne bi trebao da je ovde zar ne? Iza rešetaka je prava lokacija. Hm. Možda i odem da vidim šta u bajboku radi ostala smeša, nadrogirane kreature i pišljivi smrdljivi psi koji bazde na mokraću i rakiju, rođeni da budu večno pijani. I odigram partiju karata sa njima. Mislim da samoubistvo nije rešenje. Počela sam da mislim da, ako ubijem nekog drugog, mogu dobiti nekakvo priznanje. Pa i mog tatu su ubili. Do dan danas to niko nije platio, niti je ma šta i ma gde odgovarao. U jednoj bezakonskoj državi trebala bih nabaviti pogodno oružje i krenuti redom. Smrdi moj kvart. Bazdi i zaudara od ništavnih pajaca. Pajac je i više nego uzvišen termin za takve nakaradne likove. Sve bih to potamanila bez trunke griže savesti. Opala, pa ja je i nemam. Psihopata. Postala sam psihopata. Trebali bi me se bojati, forumaši.

Danas sam bijesna! Moj sef je jednom projekt menadzeru propustio zaposljavanje novog pisca tehnicke dokumentacije. Kandidate je trebalo testirati, najbolje medju njima pozvati na intervju i izabrati jednog. Prijavilo se njih 25. Projekt idiot (ispricavam se, ali me je danas bas naljutio) je veliki protivnik bilo kakvog testiranja kandidata. On smatra da testing task neko nekom moze uraditi i da je dovoljno nekog zaposliti vidjevsi da ima fakultetsko obrazovanje. Ja ne smatram da nekog treba zaposliti na osnovu testing taska, ali smatram da treba kandidate i testirati i u kombinaciji s njihovom biografijom i nekim opcim dojmom izabrati najboljeg. S toga sam mu svojevremeno predlozila da posaljem testni zadatak svim kandidatima, pregledam i izaberem najbolja rjesenja, posaljem mu ih i on izabere koga ce pozvati na intervju. Odbio je i prilicno grubo mi je rekao da mu se ne mijesam, te da ce mi se obratiti kad me bude trebao. Obratio mi se nesto kasnije, trazivsi da testiram odredjenu kandidatkinju. Pretpostavila sam da ga je moj sef nagovorio da ipak nekog testira. Posaljem joj zadatak i ona mi vrati rjesenje. Rjesenje je bilo lose. Na naslovnoj stranici je napravila nekoliko gresaka: Logo firme je lose kopirala i rastegao joj se, tako da to ni na sta ne lici. Task je radjen (kako je zahtjevano) na engleskom, a ona je napisala „September“ malim slovom, iza 2014 je stavila tacku, a napisala je i „tehnical reporrt“. Da, upravo ovako. Za osobu koja bi trebala da pise dokumentaciju od 200-300 stranica, a nije u stanju ni da tacno napise naslovnu stranicu u zadatku koji ima samo 6 stranica ili da bar ukljuci spelling check je to katastrofalno! Ja vise puta provjerim neki mail koji posaljem, a saljem ih 20-30 dnevno, nego ona svoj zadatak. I poslije se izjedam zbog neke greske, koju uocim tek kad posaljem mail. Kako bilo, posto mi je receno da se ne mijesam, rjesenje sam samo proslijedila. Projekt idiot ju je nakon toga pozvao na intervju. Nisam bila tu, ali mi je kolegica prenijela da je djevojka dosla sa momkom i ispred firme se „zvalila“ s njim 5 minuta. Dobro, hajde, ja licno to ne volim, ali mislim da mi to ne bi imalo uticaja na odabir kandidata. Kolegica je rekla i da je gospodjica dosla „klosarski obucena“, sva rascupana, kao da spava ispod nekog mosta. Ja razumijem da neko nema para, ali bi se neka ozbiljnost prilikom intervjua morala pokazati. Projekt idiot ju je odlucio zaposliti i poslao je zahtjev mom sefu i direktoru. Oni su, valjda odobrili i od iduce sedmice djevojka pocinje sa radom. Racunala sam na to da ce moj sef po obicaju pogledati rjesenje zadatka i odmah se usprotiviti, ali nije reagovao. Mozda nije imao vremena, a mozda zna o kom je rijec. Brat mi kaze i uopce ne znam kako mi samoj to nije palo napamet, da ocigledno dolazi po vezi. Pogledala sam malo njenu biografiju, studira za bakalara vec 11 godina, sem davanja instrukcija nema radnog iskustva.

Mozda grijesim, mozda je djevojka jednostavno bila nervozna i mozda se pokaze odlicnom za ovaj posao. No, zao mi je zbog drugih kandidata, kojima uopce nije pruzena sansa. Ja sam dosad uvijek odgovarala svima koji apliciraju kod nas. Nekako mi je to bilo fer. Desavalo mi se i da neko pita zasto nije primljen, pa sam i na to odgovarala. Smatrala sam da tako treba. I ja bih na njihovom mjestu htjela i sansu i odgovor. Projekt idiot je rekao da ih uopce ne obavjestavam da nisu primljeni. Ljuta sam, ali i nemocna. Iskreno se nadam da ce ga ta arogancija doci glave i da ce vrlo brzo shvatiti koga je zaposlio i s kim treba da radi. To me sad jedino smiruje, on ce raditi s njom, ne ja.

Radim u osnovnoj školi već nešto više od mjesec dana i tek mi se danas dogodila neugodnost; takva da nisam uopće stigla odmah reagirati.

Inače predajem 6. i 7. razredu, a škola je mala, ima malo učenika pa manje-više poznajem i one kojima ne predajem. Tu je i jedan dečko koji sad po drugi put ide u 5. razred, a trebao bi ići u 7. Skoro svi nastavnici imaju problema s njim, a i učenici. Ono što sam u ovih mjesec dana shvatila jest to da je on onakav kakvi su i oni prema njemu, tj. inati se. Pa ako ga djeca zadirkuju, rugaju mu se, onda on isto radi i njima, s tim što se voli i potući da pokaže da je jači, da je u pravu ili već nešto treće. Prema nastavnicima koji ga stalno grde, kojima je on dežurni krivac, bezobrazan je i na jedno uho mu uđe, na drugo izađe.

Mene je do sada uvijek lijepo pozdravio kada bismo se sreli na hodniku ili kada bi došao u knjižnicu, a i ja sam bila ljubazna prema njemu, nisam vikala, nisam se istresala. Jučer sam prvi put putovala autobusom u školu i kući i kad smo išli kući bilo nas je svega desetak (jer su ostali samo učenici koji su bili na dramskoj i na zboru). Među njima je bio i on i primijetila sam da je na ružan način pokušao privući moju pozornost, dok sam ga ja ignorirala tih nekoliko minuta koliko putujem od škole do svog sela.

Danas sam išla biciklom i krenula sam kući taman kad je zvonilo za početak 4. sata. Izašla sam iz škole, a on je dotrčao za mnom, otvorio vrata i viknuo mi doviđenja. Pozdravila sam i ja njega i krenula svojim putem, da bih čula da je za mnom još doviknuo: dobre butkice! Toliko sam se šokirala da sam samo nastavila dalje. Ispalo je da sam ga ignorirala, možda sad misli da ga nisam ni čula. Ali čut će me u četvrtak! Jasno je meni da ga puca pubertet i ajde ako o tome razgovara s prijateljima, ali direktno tako nešto dobaciti nastavniku... e pa neće moći!

Pokušat ću i dalje s njim na lijep način, neću ga tužakati razrednici, pedagoginji ili ravnatelju, ali neću dopustiti ni da se tako odnosi prema meni.

Sad točno (na primjerima) vidim koliko se sve promijenilo od vremena kada sam ja bila u tim godinama. Mi smo se bojali domara, o nastavnicima da ni ne pričam. Ako smo svašta i mislili o njima, bar smo ih poštovali. Ovo sada je cirkus. Jednoj kolegici je učenik prije nekoliko godina na satu pokazao srednjak. A nemoćan si u tom trenutku - ni smiješ ga ošamariti, ne smiješ ga izbaciti sa sata. Od razgovora uglavnom nema ništa, od loših ocjena isto tako (njima je svejedno hoće dobiti jedinicu, neki su čak i face ako imaju preko deset jedinica). Roditelji većinom brane svoju djecu i na kraju smo mi krivi. Eto dokle smo došli...

Ovu Novu godinu sam bila sa bratom. Sa svojim partnerima smo proveli tri dana skupa. Bilo je sve samo ne opusteno i iskreno. Razgovori su bili nekako isforsirani i dobila sam dojam da su brat i njegova djevojka dosli preko svoje volje. Brat sa mnom inace nije neiskren, uvijek pricamo o svemu i sve kazemo jedno drugom. Sad je to, naravno, smanjeno zbog limitiranog vremena koje mozemo provesti sami (citaj: pus pauze na poslu ukoliko nam se niko ne pridruzi), pa neke dogadjaje i neka razmisljanja ne stignemo reci. Ipak, u ovom drustvu nasih partnera, on mi se cinio kao sasvim druga osoba. Pretvarao se. Prepoznala sam mnoge fraze, koje govore ljudi cisto iz kulture onima koje su tek upoznali. To me je malo pogodilo. Ucinilo mi se da umisljam, a onda mi je momak rekao kako ima osjecaj da moj brat prema njemu nije iskren i da nikad ne kaze ako mu je nesto zasmetalo, vec samo ono sto se od njega ocekuje. Branila sam brata da je samo kulturan i da mu je neugodno zbog mene, no onda sam shvatila da je u zadnje vrijeme stalno takav. Naucio je da njoj presuti stvari, da ne izaziva taj temperament i da joj se samo smjeska. Sad je to preslo i na druge.

Onda smo igrali Mafije. Igra se svodi na to da je jedan od nas Mafija i kad "ubije" ili "pokusa da ubije" nekog, ostali igraci (nas je bilo 7) treba da otkriju ko je ubica. Normalno, moj brat bi uzivao u ovoj igri, ali ovaj put mu je i to bilo mrsko, i radio je preko svoje volje. Da stvar bude gora, par puta su on i moj momak izbacili mene, optuzujuci me da sam mafija, kad sam bila neduzna, par puta smo njegova djevojka i ja zajedno izbacile njega ili mog momka, ali on nikad nju nije optuzio da je Mafija. U obicnoj igri se ocigledno plasio njene reakcije.

Igrali smo i Una, playstationa, gledali clipove, isli u muzej vostanih figura i muzej torture, setali gradom, pili koktele... ali njega nista nije zadovoljilo, dojmilo. Depresivan je. Da, to je istina, samo moj zakljucak, ali ja odlicno poznajem svog brata. Ranije kad bi gledao nesto smijesno, on bi se iskreno smijao i poslije klipa ponavljao neku smijesnu recenicu. U muzeju torture bi mogao biti satima, proucavati svaki detalj, s obzirom da ga historija prilicno zanima. Ovaj put je samo prosao kroz muzej, zastavsi mozda tri puta kod neceg. Njegovu djevojku historija ne zanima i ne zna o tome nista. Grad su prosli razocarani sto me i nije puno iznenadilo. Meni je gradic prekrasan, ali ja volim putovati i razgledati. Moj brat smatra da su putovanja bacanje para, a njegova djevojka putuje samo sa vecim drustvom i vise je zanima nocni zivot tog grada od arhitekture. Ipak, njih dvoje su prvi ljudi koje znam, a da nisu bili impresionirani ovim gradom. Jedino sto nas je oboje nasmijalo bilo je kad su pocele petarde i vatrometi, okrenuo se meni glumeci paniku i viknuo na nasem: "Na zemlju, ne mrdaj!", asociravsi time sarkasticno na rat, na koji nas podsjeca zvuk istih.

Depresivan je, kazem. Njegov zivot se sveo oko nje i toga sta ona zeli da radi. On radi do 17-18, poslije cega, ako je s autom ide po nju na fakultet. Onda zajedno idu u kupovinu namirnica. Potom kuhaju skupa (da se ona ne bi osjecala zapostavljenom, mada ima znatno vise slobodnog vremena od njega), jedu, igraju igrica koje ona razumije, gledaju filmove koje ona voli. On ne pamti kad je igrao fudbal na racunaru ili pogledao film koji nju ne zanima. Fudbal, koji je ranije igrao svake sedmice, sad igra jednom u 2-3 mjeseca. Kad izlazi sa svojim drustvom, sto je vrlo limitovano, uvijek vodi nju, inace kad izlaze, izlaze uglavnom sa njenim drustvom. U kuci ne smije da pusi. Hajde to razumijem, ali je to ipak stvar u kojoj je ranije uzivao jako, sad ide na balkon na -10. Ona ne jede svinjetinu, pa ni on ne smije i sve sto kupe ne smije biti svinjetina. Samo on zaradjuje, i od te zarade placa rentu, hranu, njen fakultet, zajednicek izlaske. Njegova ideja da ce ustediti i kupiti playstation je docekana sa "Kupi, ja cu ga baciti kroz prozor". Ranije smo jednom u dvije sedmice poslije posla sjeli nas dvoje u kafic, pojeli po kolac i ispricali se. Toga vec neko vrijeme nema, jer kao nema vremena. Da, sada ide na sva snizenja cipela...

Ranije sam govorila sebi da je ok, ona ga cini sretnim ma kakvo moje misljenje o njoj bilo. Sad sam posmatrala, ne cini ga sretnim. U tri dana se nije nijednom iskreno nasmijao, umoran je i bezvoljan. Recicu mu svoje misljenje, jer je to ono kako smo oduvijek komunicirali, a i nemam sta izgubiti. Necu nista ni postici, osim sto cu osjecati da mu ne krijem iza ledja svoje misljenje.

Danas su se navrsile dvije godine od dedine smrti. Tuzno je kako vrijeme samo tako leti, a jos tuznije kako ne mijenja puno. Dobro, nestalo je stanje soka, ali sama pomisao... jednako boli... Nema onog koga sam smatrala neunistivim osloncem.

Tata je i ove godine sa mojom macehom i malim bratom otisao u drugi grad da posjeti ocev grob. Ovaj put mu nisam nista rekla, drugi brat jeste. Rekao mu je da treba ipak da se posveti rodjendanu svog najmladjeg sina. Da, mom malom bratu je danas rodjendan. I inace sedmi januar i dalje smatram njegovim danom. Nije da se ne sjetim dede, naprotiv, sigurna sam da bi i on zelio da dan bude posvecen njegovom unuku, a ne njemu. Mali ne kaze nista, pomiri se s tim da se njegov rodjendan od strane oca ignorise.

Ni ovaj rodjendan nisam sa malim bratom, ali nisam ni na groblju. Kako god to zvucalo bilo kome, jednostavno zelim da ovaj mjesec sto prije prodje...

Danas sam razmišljala koliko je tužno i tragično što ljudska pohlepa nadjačava ljudsku dobrotu i razum. Na razmišljanje me podstaknuo moj problem sa pušenjem. Nekada je to bilo moderno i nije se znalo za štetnost duvana. Odavno su, medjutim, ljudi shvatili da je pušenje pogubno po zdravlje. Razum bi nalagao da se nakon otkrivanja toga čitava svjetska javnost udružila da iskorijeni to zlo. Ne bi to bilo teško. Dovoljno bi bilo da se sve države udruže, da se zabrani proizvodnja i prodaja cigareta. Pušači bi se možda i bunili jedno vrijeme, možda bi privremeno postojala crna berza tog proizvoda, ali bi sa manjom dostupnosti nezadovoljstvo ubrzo bilo zamijenjeno prestankom pušenja i mnogo zdravijim čovječanstvom.

Medjutim, ljudska pohlepa preovladjuje. Duvan se proizvodi i prodaje za skupe pare, i čak mu se sada pridružuju u takmičenju za zaradu i proizvodjači alternativnih proizvoda - elektronskih cigareta, nikotinskih žvaka, tableta, sprejeva. Dok vlade kritikuju pušače i stalno povećavaju cijene ovih proizvoda pod izgovorom da će tako biti nedostupnije potrošačima, s druge strane niko neće da se odrekne zarade od ove unosne industrije. Broj zaposlenih i porez koji se ubire važniji su od bilo kakvih moralnih i humanih argumenata. Žalosno.

Danas sam otišla iz kancelarije kući. Isuviše sam zaokupljena razmišljanjem o smislu života i odnosu boga i njegove kreacije da bih željela posvetiti vrijeme ukucavanju brojeva na kompjuter. Ne samo to, nego na neki način nisam ni sposobna da se koncentrišem, ili bolje reći trenutno nisam tako programirana. Nisam nesretna zbog toga. Umjesto da ukucavam brojeve slušam prekrasna muzička ostvarenja koja su mi poznata iz djetinjstva. Tako je mnogo toga što je genijalno. Teško je shvatiti i prihvatiti da je isti genij stvorio i sve to čemu se divim i sve ono što me čini strašno nesretnom. Savršeni um je može biti i savršeno okrutan kada god to poželi.

Treći dan, treći napad. Užasni napadi. To što se akumulira u meni nesvesno kada isplovi napravi buru koja ponese i samu mene i svojim vrtlogom me totalno obezglavi, baci na pod, čini da molim, da se savijam, da kričem, da me boli, da - boli bezmerno. Počinje od pupka - krene kao blagi bol u želudcu i poprimi takve razmere ludila koje ne mogu da kontorlišem. Ne znam zbog čega mi se to dešava... Nije razlog što sam gra srela, ne... On je inače, za mene nebitan. Iako ne znam zašto ga iznova srećem kad god nekud krenem. To ne umem sebi bistro da razjasnim. Naopako. Zlo i naopako. Mama se brine kad prebledim i povraćam. Prekjuče sam povratila na ulici... par momenata nakon što sam ga videla. Da li to ime veze sa mojojm poludelom glavom? NEMA. To neotesano nabilodovano lepo plavo derle sa uvijenim trepavicama meni ništa ne znači! AMA baš ništa. Što bi rekli dragi mi Turci BIR JOK! ASLA! 
Zato ništa ne razumem. Silo, silo ogoromna ti od koje sam načeta - pomozi mi da shvatim sve ovo, i daj mi mir koji nemam poslednjih par dana... nemir me rasipa, razlama. Čini da brinem majku, da brinem voljene. Otrgni mi ovo bledilo s lica, bila sam tako dobro. Tako j...no dobro je...e!

Opet se vrtim u krug, a tako sam ga lepo prepoznala i obećala sebi da ću definitivno nešto promeniti, nešto što će mi izmeniti oblik putanje. Ja se tu, kao, nešto i trudim, ali moje promene se svode na promenu boje laka na noktima.
Sinoć sam opet imala jake bolove, koji su se i sada pojavili iz istih razloga kao i prvi put: neuredan život, nepravilna ishrana (presečena sa kojim "zdravim" obrokom), a o relacijama sa prijateljima, rodbinom i dečkom da i ne govorim... Prvog puta sam rekla sebi: saseći sve u korenu. To sam rekla i drugi put. Sad već ne znam čime da se ohrabrim. U stvari, znam šta bi trebalo - samo ne razumem zašto uvek te proklete kočnice koje mi ne daju da kažem i uradim to što je očigledno.

Nazva me neki dan žena koja mi je poznata kao ujna. Divna žena, bila je nekada tako lijepa i fina. Ovaj put nije imala ni jednog zuba u glavi, čekala je protezu. Ne mogu opisati užas koji sam osjetila kada sam to vidjela. Nadam se da ću umrijeti prije nego što takvo nešto doživim i lično.

Suprug mi reče da su ga kontaktirali iz moje kancelarije. To me više ubija u pojam, nego što me raduje. Ja se ovih dana najčešće jedva probudim u pola jedan, a snage jedva imam da napravim ručak i ponekad prohodam desetak minuta. Mada mi je bila velika želja da prestanem pušiti, nisam uspjela da to i ostvarim, ali sada bar koristim samo elektronsku cigaretu i to svo vrijeme.

Na poslu to ne bih mogla raditi. To bi izazvalo ogromnu nervozu, a kakvu bi tek nervozu izazvao haos koji bi me dočekao o tome da i ne govorim. Mogu zamisliti šta se tamo dešava ako nisu unajmili nekoga da radi moj posao dok mene nema. O svom strahu šta bi se desilo sa mojim zdravljem, izgledom i ostalim da i ne govorim.

Ne znam šta i kako će se desiti. Sve je, kao i uvijek, u božijim rukama (s tim što ja najčešće nisam bila svjesna toga).

Dragi dnevniče, danas sam malodušniji nego prehodnih nedelja. Svaka nedelja mi je malodušna. Ova je najgora. Puno duše, malo svega.

Nedostajao si mi danas. I prošle nedelje. I pretprošle nedelje. I u ponedeljak. U utorak nisi. Lažem.

Nedostajala si mi danas. I prošle nedelje. Pretprošle nisi. Ne lažem, zaboravio sam. Zaboravi se.

Nedostajali ste mi svi danas. I cele prethodne sedmice. One tamo niste. Niste stigli.

Iskra, iskra mi treba, žar, opekotina, plamen! Vreme i reči! Osećaj, osećanje! I vreme! I reči! I iskra!

Danas sam plakao. Jesam, pa šta! I on je sinoć plakao. I zagrlio sam ga. I ako je plakao. Neka pusti, neka bude čovek. Neka je! Što je greh to?

Glava me je bolela do 8. Drhtao sam u apoteci kao narkoman. U 9 sam počeo da pijem. Pivo, šta bih drugo.

Sutra opet radim. Opet. Ne znam zašto i ne znam za koga. Za sebe i sebi ne.

Nisam čitao danas, glava me je bolela. Nisam odgledao film, nisam imao vremena. Nisam se iskreno smejao danas. A ni juče. Ni prekjuče. Nisam se radovao ničemu. Samo sam treperio. I disao.

Sve češće mi sve deluje kao jedan veliki besmisao. Beskrajni besmisao u kome svi tapkamo u mraku tražeći iskre ili se zavaravajući da nismo u mraku.

Pogledam čoveka u oči i prvo što vidim je strah. U početku beše strah. Do kraja osta strah.

Počela sam izlaziti u grad i duge šetnje u koje sam i prije išla. Mislila sam da neću moći izdržati da hodam više od 20 minuta, ali to srećom nije tačno. Počinjem se buditi u devet ujutru, kao dio mojih priprema da idem na posao. Ne ide lako, nekada otkunjam još sat vremena poslije doručka, ali polako se pokušavam naviknuti.

Suprug je pričao sa koleginicom iz kancelarije koja je pitala mogu li mi kako olakšati povratak na posao. On je predložio da mi daju moju kancelariju ili me bar smjeste negdje gdje neću biti okrenuta ledjima prema vratima. Ovo je rekao samoinicijativno, da mene nije ni pitao za mišljenje, a bazirano na mojim nakadašnjim žalbama. Fino od njega, ali sumnjam da će uroditi nekim plodom. Zapravo, ja bih najviše voljela da mi zvanično odobre pušenje elektronske cigarete. Drugi problem - ustajanje u šest ujutru, ne znam ni sama kako riješiti. Ono što sam godinama radila bez velikih problema sada mi se čini neostvarivo. Nadam se da će vrijeme biti veliki iscjelitelj, te da ću se nekako vremenom ponovo uklopiti u taj život koji znam da će me polako samljeti.

Na poslu je prva dva i pol mjeseca bilo odlično: nije bilo problema ni s djecom, ni s kolegama, ni s mentoricom, sve sam svoje obveze obavljala najbolje što sam mogla i uvijek sam bila spremna pomoći svima kojima je nešto trebalo. A onda je ravnatelj počeo izmišljati, jer mu se moglo...

Glavni problem je taj što se on i moja mentorica ne podnose, ali nekako se trpe već godinama. No valjda im se s vremenom nakupe sve negativnosti pa se onda dogodi da puknu i jedno drugome svašta kažu. I to bi bilo donekle ok, da se sve to u posljednjih nekoliko mjeseci nije lomilo preko mene, ni krive ni dužne.

Ravnatelj je, naime, dobio ideju da ja, uz sve ono što inače trebam obavljati prema ugovoru i planu i programu rada, budem još i asistentica jednom problematičnom učeniku. Za asistenta sam inače prekvalificirana, ali i premalo plaćena. Na to mjesto primaju se ljudi sa završenom srednjom školom koji su odslušali predmete kao što su psihologija i sociologija, ili apsolventi koji studiraju na nastavničkom smjeru ili studiraju pedagogiju, psihologiju i sl. Druga stvar, od mene se tražilo da obavljam dva posla (pripravnik + asistent), a da budem plaćena samo za jedan. Mene se, u čitavoj toj priči, zapravo ništa nije ni pitalo, nego je ravnatelj svoju ideju izložio mojoj mentorici. Ona se, naravno, usprotivila i navela je vrlo logične i razumne argumente. Jedan je bio i da je to protiv zakona, na što se ravnatelj jako uvrijedio i tu je nastala grozna svađa. Na tome je ostalo nekoliko dana pa me je ravnatelj nakon toga uhvatio samu i zaprijetio mi da on može raskinuti ugovor sa mnom ako ne budem htjela raditi sve ono što on kaže. Naravno da mi nije bilo svejedno, ali nisam mu se usprotivila, da mi ne bi bilo još gore. Ionako sam znala da u školi ostajem samo godinu dana i da ću sve nekako izdržati. On se u međuvremenu ipak malo smirio nakon što je razgovarao s pravnikom i s gospođom iz Zavoda za zapošljavanje jer je uvidio da je u krivu, a ja sam opet zamolila mentoricu da se ne kači s njim jer mi stvarno može raskinuti ugovor i kasnije mi ne dati pozitivne preporuke za posao.

Nakon toga počela su ogovaranja, koja su meni bila smiješna. Jednom prilikom skupljao je po školi potpise za kandidata za predsjednika RH (što je inače protiv zakona raditi u školi) i ja nisam htjela potpisati pa sam naknadno čula da me je nazvao ograničenom. Djevojka koja je u to vrijeme radila u računovodstvu (inače moja kolegica iz srednje škole) u povjerenju mi je rekla da je ravnatelj izjavio kako ja nikada neću raditi u ovoj školi dok je on ravnatelj.

U međuvremenu je onaj učenik dobio svoju asistenticu pa je ravnatelj trebao potražili novi razlog da me muči. Pozvao je na razgovor mentoricu i mene i zamjerio mi što odlazim iz škole nakon 2. ili 3. sata, a u školi bih trebala ostajati bar do kraja 4. sata. To, opet, nema nikakve logike, jer ja u školi moram biti sa svojom mentoricom i obavljati sve one poslove koje i ona obavlja. Tako nekada u školi ostajemo do kraja 7. sata, a nekada do kraja 3. Što je u konačnici opet onoliko sati koliko zapravo trebamo odraditi, a često i više. Još mi je napomenuo da mu se svaki dan trebam javljati prije nego što odem kući. I stvarno sam tako radila, dok mi nakon nekoliko dana nije rekao da mu se rugam i jel ja nisam shvatila da mu se moram javljati samo ako mislim prije otići kući. Ostala sam zapanjena jer uopće nije tako rekao prvi put, no opet sam pregrizla jezik. Uporno me pravio budalom...

Inače nas je sada u školi 4 pripravnika i ravnatelj skoro uvijek iskoristi priliku da pred svima njima prokomentira da nemaju svi rodbinu u školi. Meni je moja mentorica inače tetka, ali na ovo radno mjesto nisam došla preko nikakve rodbinske veze i to ravnatelj jako dobro zna. Kada sam došla pitati primaju li u školu pripravnike, prvo sam otišla k njemu, a on je, od tri nastavnice hrvatskog, pozvao upravo moju tetku. Ona je u tom trenutku već imala jednu pripravnicu kod sebe, dok druge dvije nisu. Znači, mogao mi je dodijeliti i neku drugu, a sad meni to prebacuje...

U to vrijeme nekako su počele i moje mučnine ujutro, kao i bolovi u želucu. Pretpostavljam da je to sve bilo povezano, da se radilo o nervozi na koju nisam mogla utjecati. Kako su prestale njegove prozivke, tako su prestale i moje muke.

Sada je već neko vrijeme mir i idem na posao s osmjehom na licu. Prošli tjedan imala sam dva komisijska sata, a u komisiji na jednom satu bio je i ravnatelj. Nakon sata došao je do mene i pohvalio me, rekao da je sat bio odličan i da je uživao, da se nije nadao da sam tako dobar predavač i da ću biti tako opuštena pred komisijom. To mi je puno značilo, da sam mu dokazala da sam tijekom ovih nekoliko mjeseci stvarno puno radila i da se to sada vidi.

Ostaje mi još 4 mjeseca da odradim pripravnički i nadam se da neće biti nikakvih problema.

S djecom inače uživam raditi i drago mi je što sam shvatila da ipak nisam promašila zanimanje.

Već neko vreme razmišljam o načinu života kojim živim. Postoje momenti uspona i padova, različitih osećanja i situacija, a kada sve saberem shvatam da je upravo to život. Shvatio sam da sam najsrećniji u situacijama koje sam sebi nametnem, uključivale one društvo ili ne. Na kraju dana svako ostane sam, ma koliko čudno to delovalo. Znaš ono, dođe ti društvo, sedite, smejete se, društvo ode. Dodje ti ljubav, delite je, volite se, ljubav ti ode. Tako sve u krug u nedogled. Zato čovek mora biti svestan da je samoća deo njega čak i kada nije sam. Da bi uspeo, čovek često mora biti i sebičan. U suprotnom neuspeh je najčešće zagarantovan. Život nikoga ne mazi, potrebna je sposobnost i snaga, ambicija i upornost, čvrst stav i jasna vizija sebe. Da, da, promenio sam se. Daleko sam od one naivne osobe koja sam nekada bio. Dovoljno sam sebe poklanjao drugima.
Umem da volim, umem da praštam, umem da pomognem ali ništa od toga ne zavisi samo od mene. Uvek sam sebe smatrao animatorom i pokretačem i sebi i drugima. Isti sam ali drugačiji.

Brat mog momka je trenutno kod nas. Ne mogu opisati koliko mi je zao tog covjeka. Prije nesto vise od 20 godina ozenio je kucku od zene. Sa tom zenom je dobio dva sina koji sad imaju 22 i 18 godina i potpuno su nesposobni za zivot.

Problem je nastao u nedjelju, kad je P. bio sa tom svojom zenom i djecom na vikendici, koja je 2 i po sata autom udaljena od Praga (oni inace skoro nigdje ne idu odvojeno, djeca jos uvijek ljetuju sa njima). Prethodno danima nije spavao zbog obaveza oko sinova, poslovnih obaveza i silnih problema. Mozak mu je radio punom brzinom 24/7. Pokusao je zeni reci da se ne osjeca najbolje i trazio joj je da mu pomogne oko nekih stvari. Odbila je, mada je nezaposlena (cijeli zivot). I onda je u nedjelju „pukao“. Bipolarni poremecaj. Najprije je mahnito kupovao stvari koje mu ne trebaju, onda je svakih pola sata mijenjao raspolozenje. Uz pomoc mog momka (koji je zvao njegovog psihijatra, doktore i sve ostale, posto su P.-ova supruga i sinovi nesposobni) su dosli do tableta, koje su trebale da ga smire. Medjutim, P. nije htio da ih uzme. Supruga je odmah u startu odustala od samog pokusaja da ga nagovori, pa ga je moj dragi preko telefona nagovarao do 3 ujutro. I taman se cinilo da ce ga ubijediti kad je u sobu usla P.-ova supruga i pocela da histerise. Posto nije preostalo nista drugo, morali su pozvati ambulantu. Oko 3 ujutro, ambulanta je dosla i odvezla ga. Supruga i djeca nisu isli sa njim, samo su otisli u krevet. Dok je moj momak ujutro zvao brata i doktore, pricao s njim, njegova supruga i djeca su spavali do 13. Onda su oko 13 najprije pokusali nagovoriti da se po njih dodje i da ih se odveze u Prag. I supruga i stariji sin imaju polozen vozacki, ali ne voze inace, pa im se ucinilo najpametnijim da sura i stric ode s posla i doveze ih u Prag. To se ipak nije desilo, vratili su se sami u Prag, ne svrativsi do bolnice („jer se slabo orijentisu“), koja im je bila na 20 min (od Praga je 2 sata). Onda je moj momak otisao po stvari za brata kod njih (opet logika: zasto da ona nosi stvari za muza do nas kad moze fino biti kuci i prebacivati s guza na guz, kad moze sura doci poslije posla kod njih i to pokupiti, mada mu nije nimalo usput). Juce ujutro moj dragi je stvari odnio bratu. Djeca i zena nisu izrazili zelju da krenu sa njima i posjete P-a.

P. nije zelio ostati u bolnici i doktori ga po zakonu nisu mogli natjerati i zadrzati. Pala je odluka da ce biti koji dan kod roditelja, posto majka ima strpljenja i zna sa njim. Moj dragi je na kraju uzeo slobodan dan i odvezao brata kad njihovih roditelja. Brat ni tamo nije htio ostati, sto mi je ipak i razumljivo zbog depresivne atmosfere tamo. Htio je kuci, ali je njegova zena to odmah odbila zaprijetivsi da ce u tom slucaju pozvati policiju i reci im da ih je napao nozem (mada ni u jednoj fazi P. nije bio agresivan, sto je i sama ranije priznala). U tom slucaju bi ga zatvorili i ko zna kad pustili. Momak i ja smo se onda dogovorili da je najbolje da bude kod nas.

Ja sam dosla kuci oko 20:30, pola sata prije njih, na brzinu pocistila sta je trebalo i sakrila zilete. Momak je potom opet isao kod bratove supruge po jos neke stvari za njega. Rekao mi je da ne brinem, da je P. u mirnoj fazi i da ce samo gledati hokej. Ja sam (glupaca) nekako razumjela bila da je P. prijetio nozem zeni i da mu zato ne da u kucu i tih sat vremena dok sam bila sama s njim sam bila u velikom strahu. Zaboravila sam sakriti nozeve! On, naprotiv, bio je miran, pricao mi je o obavezama, problemima, pozalio se kako mu djeca i zena ne pomazu, kako im je rekao da je umoran, da nije dobro, ali ga nisu htjeli slusati. Sinovi mu se cijeli dan nisu htjeli javiti na telefon. Potom mi je rekao kako je njegov mladji sin veliki fan hokeja i kako inace ove utakmice skupa gledaju. Poceo je da place. Mislim da bih se bolje znala snaci da me je napao nozem, u mojoj porodici niko ne place i ja se ne znam postaviti prema osobi koja place. Valjda bi trebalo zagrliti uplakanog, ali to nije moj stil. Samari su palili na malom bratu, ali on je bio samo razmazen, ne i tuzan i zaista to nije bilo rjesenje sinoc. Odlucila sam da se necu obazirati i okrenula sam pricu na drugu stranu. Kao da je upalilo, samo je pobrisao suze i nastavili smo pricati. Izasao je u haustor na balkon da zapali. Palo mi je napamet da ce pobjeci, pa sam mu rekla da ostavi otvorena vrata. No, ja sam morala zatvoriti zbog macke dnevni boravak. Napravila sam se kao da nesto moram do spavace sobe, do toaleta, tako da sam stalno provjeravala da je jos na balkonu. Moje prokleto nepovjerenje, vjerovatno sam mu izgledala kao budala.
Pozalio se kako nikako nije mogao spavati ni na vikendici, ni u bolnici, uvijek neka buka, pa sam se dogovorila sa momkom da mu ustupimo spavacu u kojoj je mir, a da mi razvucemo kauc u dnevnom boravku. I sem tog placa i neke depresije, nije bilo niceg strasnog ili neobicnog. A ko ne bi bio depresivan kad ucini sve za nekog, a taj neko mu okrene ledja? Sjetih se onog citata: "Before you diagnose yourself with depression or low self-esteem, first make sure that you are not, in fact, just surrounded by assholes.".

Moj otac sutra dolazi. Nisam mu nista govorila o ovome, jer mislim da bi me napao zbog situacije u kojoj sam se nasla, a ne bih naisla na njegovo razumjevanje. Na drugu stranu, plasim se da kod svog oca primjecujem vrlo slicne simptome…

Bože, kol'ko mi nedostaje tata; danas je trebao da mu bude rođendan. Mučno mi je oko srca, gušim se u suzama. Ceo dan se stežem, ali sad kad je mama legla ... Dvorište... Tišina. Emocije su grunule. Tu smo zajedno pili sok. Sinalko, kolu... Pričali o svemu, svačemu. I onda mrak. Jedna noć i kraj. Zar je moguće to? Po kojim zakonima se sve odvija??? Šta je to??? TO JE MNOGO BOLNO!!!!
Često ga jedva izdržim, preživim. Sve bih dala da te samo na tren vidim, tatice, tata. Glas da ti čujem, zagrlim... Bio si mnogo dobar, nisi to zaslužio. Nije fer!!! Nije nije nije ferrrrr!!!! Šta je u ovom životu ikad fer???!!!

Ono dvoje su opet napravili dramu. Bez razloga. Mislim na brata i njegovu djevojku. Vec sam ranije rekla bratovim najboljim prijateljima, tati i macehi par puta da ih puste na miru, da se ne mijesaju, da su to samo njihove faze. I zaista vjerujem u to. Prije nepunih mjesec dana su raskinuli, ona se odselila, poslije dva dana se vratila i bilo je kao da niceg nije bilo. Tad sam bila hladna kad mi je brat pricao o tom. Rekla sam mu da se ne nervira, pomirice se. I bila sam u pravu. No, eto, ovaj cetvrtak ponovo drama. Ne razumijem, zasto mi o tom govori? Za koji dan ce se pomiriti i kao da se nikad nije ni desilo, kao da tim pomirenjem brise sva sjecanja na ovaj period. Ja ne brisem i u tom je problem. Nekako mi se cini da bih vise voljela da ne znam nista o tom. Nekako se osjecam kao negativac u ovom.

Zao mi ga je. Zvuci jako tuzno kad pricamo, ocajan je. Trazi mi savjet. Vise sam za sarkasticne komentare, nego za davanje savjeta. Hocu mu pomoci, ali ne znam kako. Da mu kazem raskidaj vise, vidis da je ziva patnja, ne mogu, ne ide. A i sta god drugo da kazem, sto nije „Popusti malo, razumi je, pomirite se“, odmah vodi u neku svadju ili prekid razgovora. Radije se drzim suzdrzano.
Vidim da se trudi oko nje, placa joj skolu, trckara oko nje, a ona ga vrijedja i napada bez razloga. I histerise, stalno histerise! Mislim da nije najzdravija. Toliko histerije sigurno nije normalno. I toliki ispadi.

I sad se ona naljutila sto je on meni rekao za svadju? Ona je rekla cijelom drustvu sa faksa, ljudima koje zna par mjeseci. I svi do jednog su se poceli mijesati.

Zao mi je i nje. Vidim da joj nije dobro. No, opet, je li on konstantno mora biti odgovoran za nju i njene gluposti?

Place mi se. Nemocna sam. Ne volim ga vidjeti tako ocajnog. Nije to zasluzio, zaista nije. Najradije bih mu rekla, raskini, zavrsi vise to, ima drugih, bices opet zaljubljen, u neku normalnu, koja ce znati cijeniti to sto ima.

Ja treba da prelomim? Ne moze, ne ovaj put. Ovo nije moja stvar. Brat od mene uvijek ocekuje da prelomim, da donesem odluku za oboje. Ja sam prelamala za gimnaziju, ja sam prelamala za ekskurziju, za odlazak u Prag i druge manje stvari. On nije mogao. Ali one su se ticale nas oboje. Zar mu to nije jasno?

I generalno svi ocekuju da ja nesto kazem. Tata, maceha, drugi brat, bratova dva najbolja prijatelja... Realno, nema nijedna njemu bliska osoba koja misli da je ta veza dobra i da se za nju treba boriti. Kazu mi da mu kazem. Sta da mu kazem? On zna sta ja mislim. Jedino da dodjem do njegove (trenutno bivse) djevojke i kazem „Mala, dosta je, siti smo tvoje histerije, hajde ti fino tati svom u Tursku.“.

U srijedu je bio tako sretan, pricao mi je kako je divno bilo za njen rodjendan, kako joj je priredio tri poklona, kako joj je napravio tortu (on, osoba koja je zapalila kuhinju spremajuci rizu!), kako su slavili do 3 ujutru, kako je rezervisao klub za proslavu u petak. U petak je bio tako tuzan, jer ga je napala bez razloga i rekla mu da nije pozvan na proslavu rodjendana (koju je on organizovao). To me je rastuzilo, vidjeti ga takvog. Nije mu jasno sta radi pogresno. Nije ni meni.

Nista, nerviram se oko gluposti. Samo sam si ponovo isprovocirala visok pritisak i nesnosnu glavobolju. O ovom pricam samo sa momkom. Sa bratovim najboljim prijateljima, sa roditeljima sam prestala. Sto se njih tice, ovi su uvijek u sretnoj fazi.

Vec nekoliko dana osjecam bolove u dojkama, narocito desnoj. Strah me da nesto nije u redu. Kada sam isla na kontrolu grudi prije gotovo dvije godine jedva su se odlucili da mi kazu da je sve u redu nakon tri detaljna snimanja. Uobicajeno je da se vrsi samo jedno snimanje ako je sve u redu.

Jedino sto me tjesi je pomisao da su se ovi bolovi poceli javljati otkako imam vrlo malo posla u kancelariji, sto je za mene vrlo stresno, pa mislim da je to mozda samo nervozni refleks. Ne znam sta da radim. Ne znam da li da idem ljekaru. Pregledi su vrlo bolni i nakon proslog puta bila sam odlucila da vise zasigurno nikada necu otici na pregled. A po zakonu bih trebala da se pregledam svake tri godine jos ko zna koliko dugo.

Zivim u nadi da je sve ovo samo lazna uzbuna i da ce sve biti u redu. Molim te Boze da sve bude u redu i da rasprsis moje strahove isto onako naglo kako su i poceli.

Zdravo dnevniče, potrebo nesnosna i najdraža, plemenito parče svemira, moje jedino!

Toliko toga želim da ti kažem, ali ti si ugasio telefon, verovatno te više ni videti neću, pa moram negde da se istresem, ne ide da gušim u sebi ovo... Bolje ovde nego da ti pustim pa da posle bijem glavu. Da je lupamo oboje... Nemam snage. Nemam! Nemam.
Ubij me. Već to i radiš!

Misliš da se igram? Lažem? Da te ne volim? Da sam kao svi? POJMA NEMAŠ! Ne shvataš da smo istog kova, i bojim se da ćeš shvatiti kad bude i suviše kasno!

Prva poruka:

Neke sitnice i pojedinosti o meni koje bih volela da znaš, zanimalo te ili ne, čisto da bih podelila što više unutrašnje sebe sa nekim koga smatram toga vrednim. Uglavnom ni majka ne zna sve, niko me zapravo i ne zna do dna, pa ću ti dati eto neke hint kartice. Čisto prijateljski. Jer želim. I imam potrebu.

Druga poruka:

Pre toga da razjasnim samo nešto jer si totalno oprečnog mišljenja od onog što ja smatram svojom istinom pa da krenem.
Prvo - Zatvorena sam. Jako. Otvaram se ali teško. Delujem prisno, al' nisam. I sve što vidiš pa i osetiš znaj da je u samoodbrani. Neslobodna sam jer volim da robujem sebi. Znači - u jednom si bio u pravu - sputana sam, ograničena - samo sobom. Tako hoću. Bolje sebi nego svetu. Bolje sebi nego drugome. Bolje sebi nego sitnim strastima. I najslobodnija sam u okvirima svog ropstva. Kad i kako ću se osloboditi ili ne pred drugima - biram samo JA.

Treća poruka:

Drugo - U komunikaciji i sa tobom i sa svima previše sam slobodna, i to mi očito ne valja, jer ljudi zloupotrebljavaju moju iskrenost i sposobnost praštanja, ali ostaću dosledna sebi. I dalje važi da imaš svu slobodu sa mnom, svu - pa i onu najokrutniju moguću.

Četvrta poruka:

Treće - O životu, bogu i ljudima i znam i ne znam svašta i ništa. Živela sam i ja intenzivno do pre osam meseci kad sam se odlučila na izolaciju jer mi je ukus života postao suviše gorak, nepodnošljiv i mučan da mi je trebao i još mi treba period pročišćenja. Ali ja o veličini preživljenog ne dižem pompu i galamu. Ćutim ga, jer mi ga je dosta jednom. I dosadašnji život ne bih da ponavljam! Ni u mislima.

Peta poruka:

Četvrto - O knjigama i učenju, učenosti i tako to ja odista ne znam NIŠTA. Imam ih, stoje, ali neke već preko dvadeset godina nisam udostojila čitanja. Verovao ili ne jedna grozna i sramotna istina o meni je da niti sam bog zna kakav čitalac, još manje učenjak, i da je većina mojih razmišljanja lično moja, a neko solidno obrazovanje stečeno na osnovu medija tipa internet, televizija, novine, i naravno života - jer smatram da se iz životnog iskustva uči ponajbolje. Majka mi je svedok koliko sam loš đak, učenik, poltron, pa makar svi drugi ne verovali. Knjige više volim da gledam nego da ih čitam, i pre će biti da ih samo kolekcioniram, retko kad otvaram. To što imam kao neki mlak i mlitav talenat za pisanje i pričanje to je urođeno, spontano i prirodno i NIČIM nadograđeno jer to radim od 9.te godine, a do tad i nisam mogla da steknem neko znanje, priznaćeš. Takođe je laž da to volim. Prezirem taj deo sebe iz dubine duše, a šugavu književnost upisala sam po nagovoru dede jer me je ubeđivao da ću tako najlakše da dođem do hleba. Da se videti da nisam izdržala, kao što ne trpim ništa što je manipulativnog karaktera, a i fakultet i uopšte mnogo toga na svetu je takvo.

Šesta poruka:

Peto - Svesna sam da sam jako teška - mnogo više po jednostavnosti nego li po ma kakvoj komplikovanosti svog bića i uma, pa tako svima tolerišem sve. Upravo jer sam jednostavna i ne zahtevam ništa. Razumem. Shvatam. Pojmim. Primam k znanju. Pružam ruku. I osmeh. Šta sve to znači? Da sam dovoljno mala da prostotu svoje duše pružim pred velikima.

Sedma poruka:

Šesto i poslednje - Što se tiče ženomrzaca, analizatora i tumača žena - slažem se. Sve što je rečeno, a da sam se susrela s tim - tačno je. S malom digresijom - ja sam samo blagi rastvor ženskog. Stav da je rešenje zagonetke žene dete, sasvim je istinit. Vrhunac životnog ciklusa prosečne žene je rađanje. Tako treba da bude. Da se ne pravim pametna i nadprosečna jer to nisam, ali ne ni sasvim glupa pa ću reći da sam ja ispod proseka što se toga tiče jer smatram da nisam sposobna da budem majka. Naravno, krivo mi je što je tako, na svoj lični način patim zbog toga, ali rešenje moje patnje ne bi bilo da stvorim nekog ko će da se muči i pati pored mene i čijega života gram neću biti dostojna, jer dete je svetinja, a ja tu svetinju ne zaslužujem niti bi umela da se nosim s njom. Tako da bi rađanje u mom slučaju bio posve sebičan čin jer nisam dovoljno kadra, JA NISAM DOVOLJNO ŽENA. Čega se stidim. Pola sam žena, pola dete; a niti je pola žene - žena, niti pola deteta - dete, tako da sam zapravo NIŠTA, NIKO. Nemam cilj, nemam svrhu, nemam metu. Živim jer su drugi to hteli. Jer su, verovatno iz nekog razloga ili pukog hira i suvišni kao ja potrebni ovom svetu.

Osma poruka:

Evo i hintova:
Boja: Sve nijanse plave i crna.
Broj: 7.
Doba: Jesen.
Doba dana: Noć.
Cvet: Jorgovan.
Igra: Šah.
Napitak: Čaj.
Muzika: Klavir.
Film: Blistav um.
Knjiga: Stepski vuk.
Pesnik: Branko Miljković, Mika Antić, Dis.
Kuhinja: Srpska i italijanska.
Element: Vatra.
Planeta: Saturn.
Grad: Istanbul.
Zemlja: Jugoslavija.
Jezik: Srpski.
Građevina: Ajfelov toranj.
Mitska ličnost: Prometej.
Sport: Plivanje.
Fetiš: Šibice.
Životinja: Mačka i vuk.
Crtani lik: Garfild.
Volim: Slobodu, mir, ljubav - a ni jedno nemam.
Mrzim: Istinu i svoju i tuđu, laž i svoju i tuđu. Dobro i zlo.
Prezirem: Izdaju, sažaljenje, osudu.
Cenim: Iskrenost, hrabrost, poštenje.
Posebno volim: Prirodu u svim njenim vidovima, najviše kišu, umereni vetar, dugu, sneg, ružičaste oblake, crveno lišće, inje, maglu, mesec, zvezde, čitav svemir. Mostove, vozove, parkove. Čudne i tihe ulice. Stare i mistične prazne kuće. Sveće, pisma, kestenje, žir, šišarke, starine - sve čega nema. Planine, šumu, reke, staze, kamenje. Miris mokre zemlje, žita, benzina, vatre, zimnice, svežeg hleba, opranog veša, knjiga, suvog trulog lišća. Krv, život, pa i ljude uprkos svemu.
Uvek sam na strani slabijih.
Opsesija: Besmrtnost.
Porok: Preterivanje.
Strah: Smrt, ludilo.
Najlepša reč: Tišina.
Najveća težnja: Beskraj.
Najljući neprijatelj: Vreme.
Najbolji prijatelj: Misao.
Moja najbolja osobina: ODANOST.
Moja najgora osobina: Impulsivnost.
Uvek i svuda prati me: SETA.

Deveta poruka:

Pre nego umreš podeli sa mnom još neke svoje sate.
Budi mi drug.
Neću ništa više. Nemoj da me voliš, neću decu, brak još manje, to nikad nisam ni htela, to je za mene zatvorena tema. Nikad nisam volela nekog tol'ko da bi htela dete s njim. To je bila njihova vizija, njihove želje. A mene pitao niko nije. To više ne postoji. I hvala nebu što me je spasilo. Izbaci iz glave to da želim da te upecam, lovim i ko zna šta. Prvo sebi to ne želim. Tebi još manje.
Nadam se da si još živ.
A ako mi u lice kažeš da odem - otići ću iz tvog života neosetno kako sam i ušla. Udostoji me bar toga.

Uh... Kiptim od svakakvih osećanja! Sve mi se meša. Ne znam ni kako da se ponašam, ni šta da radim. Mene je teško zaljubiti, pa opet, kupio si me nečim, što bi ti reko, nečim mačijim, nečim umiljatim što retko ko za moj ukus ima... I tim oštrim nepoverenjem, i tim lunatičkim ponašanjem i odbojnošću koja toliko privlači i koja je mamac... Znaš ti najbolje sve. Igra ti je fascinantno inteligentna. Ono što ne znaš je da sam mnogo jača nego što se činim. Kad sam najslabija, kad umirem - tad sam najjača. Mene čini živom to što sam umirala milijardu puta, i još ću!