Naš mali dnevnik

Pola sata sedim i razmišljam koliko sam toga ostavila na Zidu koliko ne mogu bez Vas i našeg Zida
Umela sam da nađem temu i da se izjadam, umela sam i umem da se radujem sa Vama kao malo dete, a sve Vas mogu da rodim,sem onog Maleta koji može mene da rodi
Lepi su ovo dani moji, lep je i današnji dan, jelo se pilo, svi smo kuću danas Volim Prvi januar, vole i moji iako dođu sa dočeka pijani ili pripiti, pa su mamurni danas, ali generalno baš volimo svi prvi dan u Novoj godini
Sinoć sam ih ispratila, otišli su svo četvoro u naku kafanu.Vilotić i ja smo bili sami do ponoći, a od ponoći imali smo goste.To su uvek isti gosti koji dolaze svake godine posle ponoći.
Pila sam bambus, malo me uhvatilo, pa je baš bilo veselo
Pre ponoći, tačnije čim su klinci otišli, napravila sam im dečije paktiće.Uživala sam dok sam pakovala sve te sitnice, slatkiše, po neku igračku i naravno kinder jaje Vilotić mi se smejao, jer misli da oni nisu za takve paketiće i ja znam da je u pravu, ali eto, ja isto znam da će taj baš dečiji paketić da ih obraduje možda više nego neki duks..
Dečaci su dobilo novogodišnji paketić i plavoj kesi sa Deda mrazom i plavom mašnicom, a devojčice isti takav samo u roze kesi i sa roze mašnicom.
Danas sam imala goste i uvek je Prvog januara tako. To je neka tradicija, koju sam ponela iz Miloševca. U Miloševcu je dolazila familija, a kod nas oduvek dolazi društvo.
Kad smo bili mladi Vilotić i ja, mnogi mladi su dolazili kod nas, kako Prvog, tako tokom cele godine, jer on i ja smo bili sami, nije bilo starijih.
Vremenom se društvo nekako ospipalo, ostali su par ljudi sa kojima se viđamo, kako ovde, tako i kod njih, jer oni više nisu zavisni od roditelja.
Zanimljivo da nas se svi sete i svi nam čestitaju Novu, a retko se viđamo ili se ne viđamo, zbog ovog ili onog, ma nije bitno, bitno je da bar znamo gde je ko i kako je.
Mislim da će i klinci moji isto imati goste, oni ih već imaju Prvog januara, ali to je uveče, recimo sada se sedi i priča, smeje, sluša neka muzika, jede, pije i veselo je.Volim kad čujem smeh uz njivove sobe i zaista često se čuje smeh.
Razmišljam (sada) da l im nije tesno tamo, jer dnevna je dosta prostrana,a njihove sobe su manje, Pitala sam klinca, da se skupe ovde, jer mislim da im je udobnije, nije hteo, kaže da ne može muziku da prenosi i ne znam šta sve i da im je tamo super i da ne razmišljam o tome, već da legnem i spavam Meni se ne spava, razmišljam neki film da gledam. Sad dal ću na netu gledati ili na tv-u, ne znam, jer Vilotić je zauzeo tv a on uvek gleda ono što mene zamara ili mi hrče i mislim da to radi iz inata meni što sam ga i pitala jednom dok je spavao, odgovorio mi "ahaaaa" i prestao istog momenta da hrče da bi posle nastavio
I da završim sa prvim dnevnikom u ovoj Novoj godini, gde nema ničega ružnog i gde je sve veselo lepo i nasmejano

Jos uvijek se trzam na svako zvono telefona. Oci se automatski zasuze, a srce pocne jace da lupa.
Brat i ja imamo neki nepisani dogovor sa tatom da se zovemo samo kad je nesto vrlo vazno. Za ostalo koristimo Skype. Prosli petak cijeli dan sam imala neki los predosjecaj, sanjala sam lose, da me otac zove da mi kaze kako ne zna gdje mu je mladji sin. I onda navece, dok smo sjedili na veceri sa prijateljima tata je nazvao brata i rekao mu da je deda imao srcani udar i da je u bolnici. Stanje je ozbiljno, doktori ne vjeruju da ce prezivjeti. Nastupila je neka tisina. Brat i ja smo se zbili jedno uz drugo, tjeseci se da je deda borac, prezivio je dva rata, ranjavanje, nekoliko srcanih, kad ga je udarilo auto i slomio kuk... Mora prezivjeti i ovo. Tata je rekao da ce nazvati ako bude ono najgore, a da ce nam napisati cim bude znao nesto vise. Tu noc sam slabo spavala, a i narednih. Momku sam otkazala da se vidimo u subotu, jer sam htjela biti uz brata u slucaju losih vijesti. U subotu se situacija malo poboljsala, pa smo se malo opustili. Ipak, eto, jos uvijek skacem na svaku zvonjavu telefona.
Znam da je dedi 85, ali je to moj deda, osoba sa kojom sam zivjela skoro 19 godina. Koja me je podizala kad nije imao ko drugi i kojem sam i dalje omiljena unuka, njegov Prvenac Sad je jos poceo i taj prokleti mjesec januar, pa sam jos vise uznemirena. Stanje se stabilizovalo, on se kao i uvijek bori, ali tvrdoglav je to magarac. Vec je pokusao da pobjegne doktorima, optuzujuci ih da nemaju pojma.

Ne sećam se kad sam ovako rano pisala dnevnik.
Danas je Badnji dan, pa sam ustala pre zore.Već uveliko sam u kuhinji.
Danas su i Oci.Napisla sam to na Zidu, samo da bi podsetila decu kako su nekada vezivali očeve ili možda ih sad vežu
Ovih dana sam imala jednu brigu, opet Vilotić nije kući.
pred Novu godinu Sandrica je napipala neki čvorić na grudima. U petak je bila na UZ, mlečna neka žlezda, kontrola za šest meseci.
Dok je ona bila na UZ (izašla sa posla) ja sam u grču gledala neki film i čekala da mi se javi.Nije mi dozvolila da idem sa njom.
Toliko mi je ona zdr osetljiva, da sam stalno pod brigom oko nje.
Sve je počelo od onda kad je su joj za deset dana od napipanog čvora odsranili štitnu žlezdu.Više ja nisam ista, a ni ona.
Lepo su nas ozračili za vreme bombardovanja, a sad jedemo hranu koja ni malo nije zdrava.Nikada nije bilo ovoliko mladog sveta bolesno.Sećam se ja kad sam bila njenih godina, imala sam samo problema sa grlom i ništa više, a ovo sada sve nešto ozbiljno.
Verovatno što se sa svim tim suočava, kako ona, tako i ja,nisam se mnogo bunila za to kučence.
Iznenadila se kako mi je trebalo malo vremena da prihvatim to.
Sad spavaju, Marko u sobi sam, a ona sa kučetom.Kaže da ima pelenu i da neće da joj se upiški u krevet.
Kučence je lepo, malo kao trun i veselo.Sinoć ga je nosila u lokalni kafić, strašno, stavila ga u jaknu i otišla,. tamo se skupilo njeno društvo i kad sam joj ja javila da ću da ga vežem za radijator, oni su se smejali i kažu da ono poraste samo 20cm, tako i piše na netu.
Još samo da sačekam Vilotića, koji neće pred njom da kaže šta će joj to, a meni će pitati što sam dozvolila.
E što me to nervira kod njega

Citam danas, svi u nekom praznicnom raspolozenju, spremaju se za Bozic. Kod mene je uglavnom u vidu pakovanja i selidbe. Prijateljica dolazi danas da prenesemo nesto stvari kod nje. Nemam pojma gdje cu sve to potrpati. Drago mi je da je selidba dosla bas u ovom trenutku da mi malo okupira misli.

Malom bratu je sutra rodjendan. Ne mogu da vjerujem da ce tom klincu biti 17 godina. No, nije nimalo veselo zbog dede, koji je opet u kriticnom stanju. Tata mi je sinoc rekao da su mu bubrezi otkazali i da je stanje jako ozbiljno. I baka mu je isla u posjetu, ona koja ne pamtim kad je zadnji put izasla iz kuce. Razgovor nije trajao ni minutu. Ucinilo mi se da ce tata zaplakati. A nisam znala sta bih mu rekla. Da mu kazem da ce mu otac biti dobro, izgledalo mi je kao laz. Da podjelim sa ocem kako je izgubiti roditelja, sta bih mu rekla, da prolazi? Ali ne prolazi... Gledala sam brata i davala mu znak da nesto kaze. Slegnuo je ramenima, ni on nije znao sta reci i samo otisao preko vrata.
Poslije smo pricali kako bi trebali pitati sefa za par slobodnih dana da odemo do Sarajeva. Stvarno bi trebali da odemo sto prije. Jedino sto bi ipak mozda trebali biti tu u cetvrtak na sahrani prijateljicinog oca. A mozda ipak ne, kako joj mozemo pomoci? Otac joj je umro prvog dana u ovoj godini od raka.

Ma stvarno mrzim prokleti januar...

Ne volim pisati post za postom, ali treba mi neki izduvni ventil.
Imam osjecaj da sam danas na rubu nekog histericnog placa. Sve od proslih dana se nakupilo danas. U ponedjeljak, na rodjendan svog najmladjeg unuka, deda je umro. Tata nas je zvao na posao i saopstio nam cim su i njega obavijestili. Poslije smo se culi na Skype i dogovorili oko glavnih stvari (da nema popa i da sahrana bude u njegovom selu). Ostatak dana je prosao u zivkanju sefa i uzimanju slobodnih dana, kupovini karata, biranju crnine, pakovanju... Nisam puno spavala tu noc. Drugi dan je bilo putovanje i kao takvo ono mi je zaokupilo misli. Upoznali smo neke ljude, sa njima pricali i njima okupirali svoje misli. Stigli smo u Sarajevo rano ujutro u srijedu. Kad sam usla u kucu, baka je cekala na svojoj stolici u hodniku da nas pozdravi. Kad sam je pozdravila, po navici sam posla lijevo prema njihovoj sobi. Deda je obicno stajao u hodniku do njihove sobe ili bi bio u svojoj sobi, samo da ne smeta gostima pri izuvanju. Shvatih u trenutku da ga tamo nema, pa nastavih pravo dok neko nije prozreo sta sam posla.
Nisam se uspjela odmoriti, vrlo rano su poceli/nastavili dolaziti gosti na saucesce. Samo su se izmjenjivali do kasno navece. U jednom trenutku svi smo nesto pricali smijali se i prodje mi korz glavu da neko fali. Deda! Zar mu niko nije rekao da mu je necaka dosla sa djecom? I onda se naglo vratih u realnost.
U cetvrtak je bila sahrana. Nisam ocekivala puno ljudi, jer je bila daleko od Sarajeva i jer smo kasno javili u novine. Bilo ih je puno. Meni uglavnom nepoznati ljudi. Drzala sam se uz baku, koja taj dan, nije prestajala plakati. Plasila sam se da ce se srusiti, pa sam je stegla pod ruku. Padala je kisa, pa sam stalno gledala da ne kisne, da me neko u svoj toj guzvi ne gurne i da baka sva pokisne. Par puta sam htjela zaplakati, ali me je pogled na tatu sprijecio. Braca su cinila isto. Deda nije volio suze, pogotovo nije podnosio mukse. Napominjali smo na to njegovu bracu, ali uzalud.
Poslije je baki bilo bolje, a meni je prilazilo brdo neke rodbine i predstavljalo mi se. Nisam pamtila, ali su mi bar opet zaokupili misli. Kad smo se vratili kuci odlucih prostrijeti ves (ma sta god, samo da sam uvijek zauzeta necim). Kao za inat, u masini su bile samo njegove stvari. U trenutku sam mislila da cu briznuti u plac, no baka je bila pored mene i postarah se da ona ne primijeti sta vadim i udjoh u neku pricu sa njom. Ne znam da li se pravila da ne vidi ili stvarno nije primijetila. U svemu ovom najvise me iznenadila njena snaga.
U petak su nastavila saucesca, a ja sam se pocela pakovati za natrag. Kad sam raspremala sudje pao mi je pogled na crvenu soljicu. Deda je insistirao da pije samo iz crvene, komunisticke solje. I na njoj nije nista drugo smjelo biti. Sjecam se, kako smo jednom obisli pola Praga da je nadjemo. Razmisljala sam da je uzmem, za uspomenu, no onda je baka pocela piti iz nje. Neka joj. Bakine necake su zvale nekoliko puta i plakale. Obozavale su mog dedu, koji im u krvnom srodstvu nije bio nista, ali su obje bile sprijecene da dodju. Baka ih je tjesila i govorila da ne placu.
U subotu smo opet putovali.
Danas sam mislila sebi zaokupiti misli selidbom, ali se razbolih. Odjednom mi skoci temperatura, grlo pocelo da boli i odlucih da ostanem u krevetu. Naravno, onda su se misli pocele skupljati. Znam da zvuci glupo, ali za baku i dedu sam mislila da su neunistivi, da ce zivjeti jos dugo, dugo. Deda je bio moj oslonac, cvrsta ruka, onaj koji se svadjao sa uciteljem zbog mene, sto me je uvijek cekao ispred skole, neko na kog sam uvijek mogla racunati. Kad bih se vracala kuci kasno, on bi me gledao sa balkona i ja bih se osjecala sigurnom. Divila sam se njegovoj hrabrosti, tome sto se nikad nije zalio. Dan pred smrt kad su ga pitali kako je digao je palac u znak da je ok. Kad su ga nudili pitom, rekao je da mu nahrane brata, jer je omrsavio.
Pricala bih sad o njemu na dugo i na siroko, ali ne zelim nikog da opterecujem. Voljela bih da samo jos jednom poviri na vrata djecije sobe i samo kaze "Komunisti samo znaju", a mi, njegovi unuci odgovorimo "...da narodu pravo daju".

Ne mogu da verujem šta me sve snašlo danas
Dan mi nije počeo lepo, ali se završava relativno lepo samo sa jednom malom brigom.
Najpre mi nisu mi uspele dve vrste kolača, kao da ih prvi put pravim Mnogo sam se iznervirala oko toga, jer ne volim kad mi se to bukvalno desi!
Onda sam morala sve da prekinem i nosim kucu kod veterinara. Tamo me čekala Sandrica, koja je umislila da joj kuče bolesno
Kad smo završile to, došle smo kući, gde nas čekao nakostrešeni Vilotić (morao je sam da sebi postavi)Rekao nam je da nam je bitnije kuče nego on da bi se posle igrao sa kučetom i raspitivao se o svemu, pa i o računu.Rekli smo mu pola računa, nikako ne sme da zna koliki je bio račun u apoteci
No sve je to i nije toliko važno,koliko sam se šokirala kad je ovaj Mali došao s posla.
Obavestio ga je šef da on dobija dupli bonus, a kolegi se skida bonus i to mu je rekao kad je polazio kući.
Zanemeo je i došao pravo kući.
Jasno mu je da zaslužuje veću platu, ali da nekome skinu bonus pa daju njemu to mu nikako nije jasno.
Tako da je rešio da sutra porazgovara sa šefom i da mu se zahvali na tome i odbije to.Ako hoće nek mu poveća platu,a ne da nekome skida bonus (jer manje radi, neodgovoran je) i tako tog kažnjava, a njega nagrađuje sa nečijom kaznom.
Ne kapiram te šefove kao ni takve ljude!

Juce je dragom bio rodjendan. Konacno neka svijetla tacka ovog januara. To mi je zaista najmrzi mjesec. Razmisljala sam sta bih mu uzela za rodjendan, ali sam se na kraju odlucila na kombinaciju glupog pokloncica i vecere. Vrlo je izbirljiv i kao i ja uostalom voli da sam sebi bira odjecu, obucu, pa mi i nije ostavio puno izbora. Cimerka mi je dala vrlo glup prijedlog, ali mi je bio asocijacija na poklon koji sam na kraju odabrala. Ona je predlozila da mu poklonim svoju fotografiju, sto je meni bilo van svake pameti. Toliko narcisoidna ipak nisam. I ne mogu vjerovati da neko to stvarno radi? Bratovi prijedlozi su mi bili ok, medjitim on je uglavnom predlagao ono sto bi se njemu svidjelo, ali ovaj moj ima sasvim drukciji ukus i karakter od mog brata. Na kraju se odlucih da photoshopiram jednu njegovu fotografiju i stavim ga uz Gregory Housea Poslala sam da tu fotografiju stave na bijelu majicu i ispod napisu nesto sto ovaj moj cesto govori. Slika ce biti uokvirena sa escajgom, s obzirom da se radi o velikom gurmanu. S obzirom da sam ovako rastresena tek prosle sedmice smisljala poklon, malo ce kasniti. Prvi dio, veceru, je dobio sinoc, na svoj rodjendan. Odvela sam ga u srpski restoran na pljeskavice i cevape Bili su dobri, odmah ih je preporucio prijateljima Kao predjelo smo imali paprike punjene kajmakom koje su ga posebno odusevile. Meni je to dalo ideju da nadjem onaj recept za domaci kajmak i pokusam isto napraviti ovih dana. Kako nam na poslu nije rijesen problem ruckova, ocigledno cu morati nositi od kuce, pa cu i cesce kuhati nesto za sta ne treba puno vremena. Nekako se i radujem tome, jer uzivam u kuhanju.
Mada, cijela situacija na poslu me prilicno nervira. Ne mogu da vjerujem da su nam ukinuli home office, poslali nas Bogu iza nogu, a nisu rijesili problem prevoza.
Danas me oraspolozila kupovina. Bilo je oko -12 i to nam je bila jedina opcija da izadjemo, a da nam ne bude hladno. Iz metroa do trznog centra. Ne mogu da vjerujem sta sve ljudi smatraju lijepim i modernim. Neke stvari su preskupe, a ja ih ne bih uzela ni da su besplatne. ne razumijem ko nosi svijetlo rozu kosulju sa cvjeticima (muska kosulja)? Ili kariranu kosulju, a preko vuneni prsluk? Bilo nam je tesko naci nesto pristojno, a normalne cijene. Priznajem, iznenadio me je pitanjem za moje misljenje i to da ga je zaista uvazavao. Obicno je svojeglav. Prilicno sam zadovoljna tim sta je kupio i jedva cekam da ga vidim u tom. Ja jos cekam da mi legne plata, pa da napravim i kupovinu za sebe. Necu ga sigurno voditi, jer sam naucila da muskarce ne treba voditi u kupovinu, sem ako ne idem da pomognem pri izboru. To mi je u zadnje vrijeme postala praksa, posto pored njega imam jos tri muske osobe s kojima idem u kupovinu.

Brat je dobio dobru ponudu za posao. Problem je to sto bi trebao bar pola godine neprekidno biti u Sarajevu. Imao bi dobru poziciju koja bi kasnije bila odlicna u njegovom CV-u, dobre dnevnice, a vjerovatno bi mu obezbjedili i stan, pa ne bi bio sa nasima. No, njegova sloboda je ovdje. Ne voli Sarajevo, ne osjeca se sigurnim (pogotovo odkad su ga opljackali). No, voli novac. Pitao me je za misljenje, rekla sam da necu da se mijesam u njegovu odluku, ponuda je dobra, no ja ni u kom slucaju ne bih mogla vise u Sarajevu, ali za njega ne znam. Klimnuo je kao da sam u pravu, jer je jedva izdrzao 40 dana zadnji put, mislio je da ce totalno poludjeti. Ipak, on je tati rekao kako sam ja kategoricno protiv negovog odlaska u Sarajevo. Ne cudim se, treba mu neko da ga krivi ako ipak ne ode. Koliko god se ja zalila kako tesko odlucujem, on je jos tezi slucaj. On, zapravo i ne odlucuje, sve odluke svede na mene i onda kad krene po zlu, moja odluka – moja krivica.

Cimerka je preksinoc izasla sa nekim likom kog je upoznala na netu, neki polu-Arap, sa bradom, dugom kosom. Bar ga je tako opisala, posto sliku nije htjela pokazati. Bila sam zabrinuta. Izasla je oko 9 i kad sam isla u krevet, jos se nije vratila, mada je drugo jutro ranila na posao. Pocela mi je raditi masta, niko o njemu nista ne zna, zna ga sa neta... I ja sam tako upoznavala ljude, ali sam onda uvijek zakazivala ranije, u centru, po danu i uvijek ostavljala bratu sve potrebne podatke (ime, broj telefona, sliku...). Kaze da im je bilo super, pa ce mozda i ona nakon 2 godine biti u vezi. A to znaci da me onda ceka ono staro, prepucavanje cija je veza bolja, kvalitetnija. Zadnji put je bila puuna savjeta i opaski na moju vezu da nije ni vidjela kad se njena raspala, pa joj je raskid dosao kao totalni sok. Ne razumijem to dokazivanje, odmah cu otvoreno reci da moja veza nije savrsena, ali da radim na njoj.

Sutra ce biti tacno mjesec dana kako dede nema. Svaki dan me bar jedna stvar podsjeti na njega, onako u naletima, neocekivano i rastuzim se. Za razliku od mame i babuske, na njega se ne mogu ljutiti, mada... Imala sam taj neki san, kao sjedimo opet svi mi u dnevnom boravku, on u onoj fotelji, smije se, rumenih obraza, a ja ljutito nekom komentarisem „i tebi zaista izgleda kao da ce sad umrijeti?!“ Ne znam odkud mi to.
Opet sam se raspisala, a cini mi se da bih mogla jos bar 5 stranica. Mozda je cimerka u pravu, trebala bih da pisem dnevnik. Ako nista, manje bih zamarala ljude.

22:55'

Već danima sam baš bzv, depresivna sam i nažalost uvek sam ovakva u "onim" danima. Na sve te ženske probleme, kojih jedva čekam da se rešim, jer mislim da ženama u menopauzi je lakše! Bespotrebno brinem oko klinca, koji je otputovao.
Ne kapiram to putovanje na par dana u gradove van bivše Jugoslavije?!
Ovo mu nije prvi put, ide on tako, čas uplati i ode da vidi neki grad. do sada se bar javljao da je stigao, a sada ne i nije dostupan!
Jutros sam zvala agenciju, da vidim da l su stigli i dobila sam informaciju da jesu.Ne bih zvala da se mladi "gospodin" javio samo sa dve reči!
Vilotić uvek nađe neko opravdanje,da l pokušava da mi smanji brigu ili je zadovoljan sa tom informacijom iz agencije, ne znam.
Ma On je takav, mislim da mu je lakše nego meni. Recimo ni malo se nije nasekirao što mu sestrić(klinac 20 godina) pokušavao da se zaposli u rudnik I što njegova sestra je jurila vezu za takav posao
Njima su samo cifre u glavi, a što zdravlje se gubi to nema veze To kad mu kažem uvek dobijam isti odgovor,a to je da se na svakom poslu gubi zdravlje I da čak i oni koji ne rade isto gube zdravlja (verovatno misli na mene )
Jednostavno ne zanima ga, kaže što nije učio (taj mali) i da on nije mali i da u Aleksincu je super plata 40 000 i ako je posao rudara..Malo smo diskutovali oko toga, umešala se i deca, koja kažu u da nikada ne bi to radili ni za koje pare, ali ne vredi njemu objašnjavati.Jer on kaže da oni ne moraju imaju zaleđinu,a taj mali nema(nema oca to dete)i da se od njega očekuje da izdržava majku sestru, plati račune i ko zna šta sve ?Pa je jedino rešenje da se zaposli u rudnik, jer tamo će imati veću platu nego u prodavnici.
Ne znam, ustvari znam, obesila bih bi tu majku i Vilotića ovog momenta!

Danas je bila guzva na poslu, dosla su nam oba direktora. Pravili su neke izmjene, posto ce se zaposliti jos ljudi, a nema vise mjesta. Iskreno strah me da ce me prebaciti u drugu kancelariju. Ovdje sjedim sa bratom, sefom i jos jednim likom i sto je najvaznije, topolo je. Izolovani smo, po rijecima naseg sefa kao u akvarijumu. Kad zatvorimo vrata (sve samo staklo) niko nas sa vanjske strane ne cuje Ne bih voljela da brata i mene prebace sa developerima, ovako ipak imam svoj mir. No, zasad su mi samo rekli pozitivne vijesti: dobicu laptop! Dosad sam koristila svoj, no prosle sedmice sam se potuzila i slozili su se i eto dobicu neki zapravo, trebala bih sama da odaberem.

Sa dragim je u zadnje vrijeme bilo super, ali ocigledno nije moglo trajati. Vidjali smo se cesce, pravili planove, izlazili... No, sinoc mi pise da bi otkazao planove za nedjelju. Njegov prijatelj ide u Francusku za vikend na neki Festival vina. Trebao je ici sa drugim prijateljem, ali se ovaj razbolio, pa je pitao ovog mog da mu pomogne sa svim tim vinom. Navodno je pitao ima li u autu mjesta i za mene, ali kaze da ce sve drugo biti za vina. Odgovorio je da ce ici samo ako ima moju punu podrsku i pitao me da li da otkazuje veceru za nedjelju ili ne. Poludjela sam najprije, ali nisam htjela biti od onih cura koje svom momku nesto brane. Pustila sam da me prodje ta velika ljutnja i nakon sat i nesto mu odgovorila da dok god bude tu za Valentinovo, donese jednu bocu vina samo za mene i jednu ruzu iz Francuske (posto ipak ide u romanticnu zemlju) ima moju potpunu podrsku da ide i otkazuje nasu veceru. Vino mozemo iskoristiti iduce sedmice kad budemo isporobavali sireve. Poslije sam se smirila, skontavsi da sam i tako htjela jedan vikend za sebe i prijateljice. No, onda mi danas pise kako misli da moze vecinu toga ispuniti, te da nije siguran da ce poslije svog tog vina i svih sireva u Francuskoj zeljeti jos i iduce sedmice. Opet mi je digao pritisak sa tim. Odgovorila sam da podrsku ima samo ako sve ispuni i nakon toga zakazala kod frizera. Dvoumila sam se, naime, da pustam opet kosu, posto on tako zeli da imam dugu kosu, ali sam odustala. Kraca mi i tako bolje stoji i vise je volim. Pa kad zelis da provociras, budi spreman da odgovorim na svoj nacin I budi sretan sto to ovaj put nece biti flertovanje sa nekim likom.

Tek sad sam sela da odmorim od svih.
Jutros je Vilotić otišao za Miloševac i ostavio me sa ovom Njegovom decom.
Mlađi Vilotiću je došla devojka još sinoć, a mala Vilotićka s' posla došla oko osam sati (uveče)a trebala je u četiri, i to nije došla sama.
Nekog dečkića ponekad dovodi, bude tu par sati i ode.
Znam tog momka najpre iz priče, a od pre par meseci ponekad svrati,
Evo sad je tu, gledaju film i verovatno se čeka da ja zaspim.
Pitala sam (sms) malu Vilotićku kad ide taj njen drug,a ona mi je odgovorila kako nikada ne pitam kad joj bratu dođe društvo kad odlazi.
Naravno, istog momenta sam joj poslala sms da ću da joj zovem oca i da tom dečku je poslednji bus u 01 i 10.
Nije ništa na to rekla, no ja sam se snašla i ispekla im palačinke i tako otišla u sobu. Pristojno sede, gledaju nešto na netu, smeju se i tu je jedna mala koju ja baš nešto ne podnosim, iako je dete, mala je opasna.
Da je Marko kući bilo bi mi lakše, (a i on baš sad morao da ide) jer bi bio sa njima u sobi, bar je tako do sada bilo, skupe se i budu svi zajedno.
Pričala sam sa prijateljicom i požalila joj se kako je taj tu.Bolje da nisam, jer me napravila na ništa.Možda zaista grešim i treba da je poslušam i ćutim,a ne ponašam se ispitivački kao da ima 15 godina.Meni je samo krivo što ne kaže da joj je to dečko,nema potrebe da laže da joj drug.Da znam kako da se postavim. Jer ovo je prvi njen "drug" ovakve prirode, koji dolazi kod nas i to samo kad joj otac nije kući.
Iz priče znam da je odavde i da je na FON-u poslednja godina i deluje mi da je ok dečko.Doduše do sada ni jednog njenog momka, nisam upoznala,a neke drugare jesam i to zaista jesu joj drugari.No ovo nije samo drug, vidi se iz aviona.
Sad ću lepo da skuvam kafu (da bi bila budna) i da gledam neki film, jer imam osećaj da čekaju da ja zaspim,Već me pitala "mala" što ne spavam
Odgovorila sam joj da mi se ne spava,a ona se snašla pa mi rekla da me najverovatnije često muči migrena jer ne legnem na vreme.
To je rekla onako usput i zašla iz dnevne.
Planiram da je sutra ispitam sve oko tog dečka, jer taj momak dolazi već treći ili četvrti put kod nje, do sada je bilo preko dana, a sad ga dovela uveče.

Nikada nisam pisala o svojoj majci. Nisam vešta u pisanju, pa ne mogu pisati blog.Osećam potrebu da napišem koju reč o toj ženi.
Retko i pričam o Njoj, jer osećam neku krivicu i bol u grudima kad samo pomislim na Nju.
Moja pokojna majka se zvala Julijana.Imala je 29 godina kad me rodila i razbolela.
Do trudnoće sa mnom, živela sa ocem i bratom u našoj kući na Zvezdari.Majka joj je umrla kad je bila dete.
Ambiciozna je bila, kao i njen brat.
Završila je Ekonomski i Pravni fakultet i kad je konkurisala da se zaposli u smederevsku Železaru, nisu hteli da je zaposle, jer imala je mnooogo veće obrazovanje od direktora.
No, snašla se Ona u ubrzo je počela da radi u opštini Zvezdara.
Kažu, da je bila duša od devojke i da je imala problema sa bratom.Brta stariji, pomalo je kasnio sa učenjem, tako da je najpre bio zavidan, a onda i zao prem,a sopstvenoj sestri.
Završio je i on i radio je najpe u Institutu Vinča, pa posle na bivšem Prirodnom matematičkom fakultetu, predvao je Nuklearnu fiziku i nikada nije spominaj sestru.Koji je odbacio jer je zanela mene.
Otac joj nije stao u zaštitu, jer je obrukala porodicu sa trudnoćom.Izbacili su je napolje, no ona je imala posao i tako sa tim "pečatom" da nosi kopile koje jako želi se borila za sebe, za svoja prava.
Nažalost nije uspela da ostane zdrava, posle porođaja je nastupio PPS.Mene su odvojili od Nje, a Ona je ubrzo bila spakovana na lečenje u nekoj psihijatrijskoj bolnici, odakle nikada nije izašla.
Ubrzo joj je oduzeta radna sposobnost, za staratelja je postavljen Njen brat, koji je podizao Njenu penziju i retko kada išao kod Nje da joj odnese šta joj treba.
Tako bolesna je stalno tražila mene, čak je par puta dovodio Njen otac da vidi gde sam, ko me čuva itd (sećam se kao juče da je bilo kad sam je čekala pred kapijom i haljinici na tufnice, nova je bila)
Tada nisam mogla da razumem šta je Njoj i zašto ja nisam sa Njom, znala sam samo da je bolesna.
Dovodili su i mene za Beograd, jer ta ženica je stalno tražila svoje dete. Par puta godišnje su me dovodili i išla sam u tu bplnicu. Par puta sam je videla vezanu.Pozli joj od isčekivanja.Par puta sam je čula kako vrišti iza nekih rešetaka, doziva me, a mene malu lažu, kako je to neka druga žene i kako se to meni čini da neko mene zove.
Kad sam malo porasla,a brzo sam sazrevala i postala ozbiljno i odgovorno dete, jednom rečju čovek u telu deteta, shvatala sam sve , kao i to da mojoj majci, ne samo što nije hteo da joj pomogne brat, već je zauvek onesposbio, čim je uspeo jako brzo da joj oduzme radnu sposobnost,
Moja mjaka je imala palve okice, crnu kosu i bila je jako lepa žena,
Kad je bila dobro, a ja kod Nje u bolnici, uvek mi je pričala da sam ja Njeno željeno dete, da je Njoj dobro tamo u bolnici, da učim i samo učim i da se čuvam ujaka.
Ujaka sam upoznala kad su me dovodili za Beograd.Pokušavao je da me zabavi, tako što me vodio u ZO vrt, pa na bazen i po neku krpicu kupi.Kao mala sam to prihvatala, kasnije ne.
Sa nekih 10 godina već sam imala sliku o tom čoveku, da bi sa 15 godina prekinula svu komunikaciju sa njim.To je bilo onda kad me doveo za Beograd, kad je i meni postao staratelj i kad me ostavio u neki dom, gde me je jednom išamarao.Posle tog šamaranja, nisam htela da ga vidim, išla sam krišom kod majke, nisam joj ništa pričala, više je Ona meni pričala, kao svaka majka koja priča detetu.
Umela je (u sred priče) sa mi kaže da odmah krenem u dom, jer se tamo strašne stvari dešavaju, da joj buše mozak i da hoće da je unište.Tada sam to pripisivala Njenom zdr stanju, koje se uvek pogoršalo kad sam ja odlazila od Nje.Odlazila sam plakajući i u strahu da me neko ne napadne od tih pacijanata, koji su se šetali kao "zombi"
Autobus 101 koji ide do tamo uvek mi je bio čudan,uvek sam imala osećaj da je Ona tu negde, posebno kad sam se vraćala od Nje.I uvek sam plakala u tom busu. Osećala bol u grudima i krivicu za sve.
Evo i sada mi pošle suze. tako da ću da skratim ovo pisanje,
Moja majka je umrla sa svoj 55 godina, a ja sam imala 24 god. dvoje dece (koje nije htela da vidi, tražila je samo slike)nikada nije htela na vikend, svesna je bila da je bolesna i da nije za kuću gde su mala deca.
Moja deca ne znaju svoju baku, tako da je i ne spominju kao sva ostala deca, spominju moju svekrvu, jer nju znaju i naravno vole.
Mislim da sam ispunila donekle obećanje majci, da ću imati porodicu, da ću čuvati porodicu, da ću paziti na sve i da se čuvam ujaka.
Nisam ispunila obećanja da ću završiti neki fakultet, no uvek je imala osmeh na licu kad je pričala o svojim unučićima koje nikada nije videla.

Onaj moj mali grof ili tzv. brat me opet iznervirao. Najprije me opet probudio u ponedjeljak ujutru sa porukom da ce doci kasnijom turom. Ja ustajem u 6:30, a on mi je poslao poruku u 6. Tih pola sata mi puno znaci i ono najznacajnije, vec sam mu rekla da to ne radi. Kasnije, kad sam se nasla sa vozacem, prenesem mu i naravno, saznam da nema druge ture, ostali ce doci drugim prevozom. No, vozac, onako fin kaze da ce doci po mog brata ipak. Napisem bratu poruku, a on mrtav hladan, kao i ocekuje se da se po njega, grofa, dolazi i kad je sam. Onda ga napadnem, ocitam mu bukvicu. Najprije, prosle sedmice je napao i ocitao lekciju kolegi iz firme, kad je ovaj trazio da vozac dodje po njega samog. Kao to se ne radi, ne moze svakako pojedinacno voditi. Ali sad je uredu, jer on se javio. Napadnem ga da izigrava grofa, nije mu se dalo ustati jutros, pa je umjesto toga napisao da ce kasnijom turom. Naravno odmah pocne kukati kako je zbog stomaka, pa ga napadnem da laze, znam ga sto godina. Da je stomak u pitanju, ne bi u 6 javio da nece doci u 7:40, sacekao bi bar da vidi kako ce biti i da me ne probudi, posto sam mu milion puta naglasila. Ali ne, vec vidim sliku – zvoni alarm, njemu se ne da, iskljucuje ga i kuca poruku. Naravno, naljutio se i sad ne prica sa mnom, kaze da ceka moje izvinjenje. Nece ga dobiti, naravno. Princ mali. Ipak, napadi su urodili plodom, nazvao je na kraju vozaca i rekao da ne treba dolaziti po njega samog, da ce doci autobusom. Sutra mu se opet nije dalo ustati rano, pa je javio da ce opet doci busom. Samo dokaz moje teorije o lazi za stomakom.

Iz njegove perspektive i iz perspektive mnogih ja sam opet ispala zlikovac. Ljudi ne shvataju da ga poznajem bolje od sebe i da mi je dosta njegovog bezobrazluka. Prosle sedmice je u ponedjeljak odlucio uzeti home office, mada zna da nije dozvoljen sem u slucaju bolesti (jer sam ja fakat pokvarila stomak i uzela home office dok sam bila na tabletama), u utorak je kasnio, cekali smo ga 10 min, u srijedu me probudila njegova poruka da ce doci kasnije („jer se opet ne osjeca dobro“), u cetvrtak i petak je ponovo kasnio. Presutjela sam sve do ovog ponedjeljka. I danas je on ljut, i on kao ima svasta za mene reci, ali suti. Bolje kao da ne pricamo i da ga ne vucem za jezik.

Naravno, nije nista od stvari koje je trebao da uradi prije odlaska u Sarajevo uradio. U nedjelju smo se ponovo zakacili, jer je dosao na ideju kako bih ipak ja trebala jedan dan uzeti od posla i sackeati u stanu da dodjue majstori i odjave struju i plin. On to ne moze napraviti ove sedmice iz milion nekih razloga, ali ustvari jedini razlog je da misli da ima robove, koji ce za njega to napraviti. Trazim mu da ih zove vec mjesec dana da ocitaju, da se raskusuramo i da zavrsim sa tim stanom. Odugovlaci, a ja kao budala placam rezije na dvije strane. Da naglasim da sam prethodno platila pola, mada me 9 i po mjeseci prosle godine nije ni bilo u tom stanu. A placala sam i sve rezije u Sarajevu, dok kad je doslo do zamjene, on je dao racune tati da mu ih plati. Necete mozda razumjeti, ali jedva cekam da se rijesim tog stana u kom smo do polovice januara zivjeli skupa, da se rijesim svih tih dugova i da se konacno odvojim od njega u potpunosti.

Znam ja sta je u pitanu, ustvari, malo su ga spustili ove sedmice na poslu. Pokazali mu da nije nezamjenjiv, da im se ne isplati da ga toliko placaju. I da, saznao je da nece biti sam u tom stanu u Sarajevu, koji je firma iznajmila, bice bar jos dvojica sa njim. Srce slatko, mislio da ce mu firma stan iznajmiti da on bude sam i da dovodi drustvo iz Praga. Uh, kako me nervira, a onda one meni daje silent treatment!

Kazu da kad god neki muskarac rasplace neku zenu ili je jednostavno cini tuznom, uvijek postoji neko drugi da obrise njene suze i da je nasmije. Par puta sam se uvjerila u tu teoriju. I juce sam ponovo.

Juce smo umalo raskinuli. Ceka se na mene, da ja konacno prelomim, posto on to jednostavno nece. Maceha ima teoriju da je njemu jednostavno dobro i da ova veza nece zavrsiti sem ako je ja ne zavrsim. Brat misli da je tipicno musko raskidanje: Ohladi se, dopusti joj da razmislja o raskidu i kad konacno presijece, krivi nju, nametni joj osjecaj krivice da ona ne moze tebe kriviti. Dozivjela sam vec jednom takvo nesto, pa sam vise priklonjenija njegovoj teoriji.

Rekla sam mu da ja sad cekam na pomak kod njega, da ne ocekuje da cu jos jednom preko svega preci, reci sebi „ma takav je on“ i nastaviti kao da nikakvog problema nema. Osmjehnuo se samo i rekao da razumije, samo da ne zna sta mu je ciniti. Poslala sam mu pjesmu, Bruno Mars – When I was Your Man, rekla mu da me podsjetila na njega i da ce mu mozda dati neke ideje. Odgovorio je da koliko vidi on pjeva nekoj samouvjerenoj i sretnoj zeni (u kontekstu ja to nisam, pa ne vidi konekciju). Odbrusila sam mu da ne znamo mnogo o toj zeni iz pjesme, ali da vjerujem da je SAD sretna, jer dobija cvijece i paznju. Nije nista odgovorio.

Poslije njegvog komentara na pjesmu, naljutila sam se. Da, ipak je ispunio ocekivanja, posto sam mu najavila da cu mu poslati pjesmu i da ocekujem neki komentar. Eto, ipak je napisao komentar. Da, kroz salu je napomenuo kako mi je donio ruzu iz Francuske.
Otisla sam na stranicu gdje smo se upoznali, online dating. Nisam bila skoro godinu dana. I tamo me je kontaktirao taj novi, „Brisac suza“. Dopisivala sam se sa njim na samom pocetku svoje veze. Kad god bih bila ljuta ili razocarana na ovog svog tamo bih bjezala. U neka doba osjetila sam krivicu sto to radim, pa sam prestala posjecivati tu stranicu u smislu da moj dragi to ne zasluzuje, on je svoj profil izbrisao sam od sebe kad smo zapoceli vezu. No, juce sam bila bijesna i otisla sam na tu stranicu. Nije proslo mnogo i Brisac me kontaktirao, komentarisuci da me dugo nije bilo. Sad je u vezi, ali ima slican problem. Djevojka nema vremena za njega i ima veliki nedostatak empatije. Saslusao me je i ja sam njega. Rekao je da ce svojoj djevojci dati jos jednu sansu do kraja mjeseca, ako se nista ne promijeni da se smatram „ugrozenom“, jer mu se prilicno dopadam. Godilo mi je, takva paznja, razgovor... Ponadala sam se da mu nece poci za rukom i da ce do kraja mjeseca biti slobodan. O svojoj vezi nisam razmisljala, kao da sam vec bila slobodna. Tako se i osjecam.

Dragi ce napisati mail negdje navece, kao jedini vid komunikacije koji imamo, jer se osjeca glupo da posalje SMS, a pozive nijedno od nas ne voli. Bice nesto sturo, mozda malo i zlobno da mi vrati za pjesmu, ali uglavnom nista romanticno ili na bilo koji nacin prisno. Ja cu zavisno od svog raspolozenja protumaciti taj mail kao nesto lijepo (i ta zloba, bar neki osjecaj, bar mi zeli vratiti), reci da se trudi ili samo odmahnuti rukom i potraziti na sajtu svog Brisaca. Nadam se da cemo se i veceras sresti.

Vjerovala sam da se veze raspadaju jer se vise niko ne trudi da ih popravi. Pokusavala sam to i sa ovom, no izgleda da se neke stvari jednostavno ne daju popraviti. Mozda sa Brisacem nista ne bude, mozda ostane sa svojom djevojkom, no bar mi sad neko moze izvuci osmijeh na lice i znam da „ima jos ribe u vodi“

Već danima se nerviram, najpre oko krečenje, koje nije završeno.
No juče sam se šokirala.Došla mi gošća iz Miloševca na par dana, kao da nađe posao ovde i to znaju njeni, da bi ona tražila i sprema se za put na crnogorsko primorje.
Znam da je roditelji neće pustiti, a ona me moli da im ne kažem. I nisam rekla,već je Vilotić rekao njoj da pozove oca i da mu kaže, ako ne pita oca, nazvaće on.
Malopre je zvala najpre majku, pa oca (koji je na poslu) rekla im je. Naravno dobila je odgovor da se čuju ujutru.
Taman sam to nekako rešila, čeka me sledeći "problem" al samo za mene, jer se odavde šalje CV i planira da se bukvalno beži odavde.
No, nadam se da ću sutra saznati sve i da će mi biti lakše.
Sada se raspravlja i tome koliko roditelji imaju pravo da se mešaju deci u život.Opšta diskusija, skupila se neka dečurlija, kafeniše se i ogovaraju se roditelji, kao da su državni neprijatelji.
Moji su najglasniji tu. A i Vilotić me nervira, priča kako su njega mučili roditelji i kako i sad ne dozvoljava sebi da se raspravlja sa mjakom.
Najviše mrzim kad roditelj kuka na svoje detinjstvo i tako hoće da dokaže detetu da ima sve uslove, lepo detinjstvo,a eto on jadan nije imao!!!
Kao i ovo što ova dečurlija kukaju na roditelje, a ja znam da njihovi roditelji su sve uradili za njih. No, nemam živaca da im išta pričam...samo ću da ih pošaljem u sobu, neću da slušam ovo.
Bukvalno su me umorili!

Ova tema mi je sad baš legla. Evo jedne zanimljive (jučerašnje) subote:
ustala rano, oko 7 (bez poznatog razloga), otišla po ovine, doručak, pa do farbare da kupim auto - lak. Do 11 sam završila sa farbanjem stalaka koji su nam bili potrebni tog dana kao rekvizit. U 12 bila u crkvi gde sam sa horom pevala na crkvenom venčanju naše dirigentkinje. U 3 došla kući, sa užasnim bolovima u nogama. Kod kuće se odmarala, gledala film, a onda u 17.15 otišla na sastanak organizatora Noći muzeja. Od tog trenutka, do 19 č. ja sam jurcala po gradu - te do prodavnice po sokove i posluženje, te do pozorišta po rekvizite, te do kuće da se maskiram i presvučem (i po one stalke koje sam farbala), te do udruženja koje nam je ustupilo stolove i stolice... Naše pozorište je u glavnoj ulici imalo postavku sa temom: Čajanka kod Ludog Šeširdžije (heheh...), i sa kašnjenjem od sat vremena smo sve to postavili.
E, tek onda je počela žurka - pa, nemam svakog dana priliku da se glupiram na sred glavne ulice, na očigled učenika, kolega, komšija. Uz to, jednom našem članu je bio i rođendan, tako da smo mi imali dupli razlog za zabavu. Najinteresantniji detalj - video spot koji smo ,,snimali" pred bezbednosnim kamerama Alpha banke. Do ponoći, kada smo se počeli da rasklanjamo, moja stopala su već doživela svoju prvu reinkarnaciju, ali je vredelo.

Unaprijed bih se htjela ispricati adminima i ostalima, ako ovaj post bude jako dug, ali jednostavno neke stvari zelim izbaciti iz sebe...

Baka je umrla u cetvrtak, nepunih pet mjeseci nakon dede, covjeka sa kojim je provela skoro 60 godina. Tako je moj otac u prvoj polovici ove godine izgubio oba roditelja, a ja osobe koje su me odgajale i s kojim sam zivjela do 19-te godine. Sve je opet bilo nekako brzo, cak brze nego kad je deda umro. Ocekivali smo njenu smrt, bila je slaba, gubila je razum od dedine smrti i jednostavno nije imala snage za dalje.

Tata nam je javio u cetvrtak popodne, dok smo bili u autobusu, vracajuci se s posla. Rekao nam je da odmah ganjamo prevoz i to smo i ucinili. Ja sam bila slaba u to vrijeme, propuh me je uhvatio, vrat mi se bio ukocio i jako bolio, pa sam pila tablete protiv bolova, koje su mi omogucavale tek po nekoliko sati sna. Tata nije bio u Sarajevu, pa je maceha obavjestavala o dogadjajima. Pozurili su da je sahrane vec u subotu. Pokusala sam uticati na to da to pomjere, ne zbog mene i svog zdravstvenog stanja, koliko zbog tog da svi koji su je znali i poznavali budu na vrijeme obavijesteni. Maceha nije htjela cuti za to. Njoj je sasvim logican plan bio da u petak ujutro brat i ja sjednemo na autobus, da stignemo u subotu oko 6 u Sarajevo i da se odmah zaputimo 200 km na sahranu. Rekla mi je da stisnem zube i da taj bol nije nista (nije mi vjerovala). Brat i ja se nismo htjeli prepirati, pa smo samo nastavili traziti prevoz. Problem je nastao kad nije vise bilo karata za bus do Beca. Maceha je rekla da idemo na voz, voznja je nesto duza, trebalo bi prestupati na autobus, pa opet voz i onda smo konacno u Becu, odakle imamo autobus do Sarajeva, koji vozi nekih 12 sati. Srecom, kad smo vec bili na kolodvoru, uskocio je nas sef, inace tatin prijatelj, sa avionskim kartama. Nagovorio je naseg oca da prihvatimo karte (jos uvijek ne znam kako ga je nagovorio) koje ce finansirati firma. To nas je spasilo.

Znam, i evo i sad kad sam se vratila, ponavljam sebi da se ne trebam oko toga nervirati, ali moram priznati da u jednom trenutku macehu nisam mogla ocima gledati. Bila je sretna. Cinilo mi se da bi najradije sad pocela plesati i pjevati po kuci, jer je konacno bila slobodna. Nema se vise ni o kom brinuti, nikog njegovati... Nisu prosla ni 24 sata od bakine smrti, a njena i dedina soba je vec bila sredjena. Moja braca su isto nekako bila hladna. Brat je vise bio u stilu "pa dobro, ocekivali smo...". Tate mi je bilo zao. Majku je volio daleko vise od oca. Nismo ni pricali o njoj. On se dao u organizaciju sahrane, spremanju smrtovnica, obavjestavanju rodbine i prijatelja. Spas mi je donijela tetka. Ona je dosla par dana prije u Sarajevo (inace tu ne zivi vec 17 godina). Ona je kcerka bakine pokojne sestre, ali ju je vise odgajala moja baka, nego njena prava majka. Nju je bakina smrt jako pogodila, ali ono sto je za mene u tom trenutku bilo bitno je da ona nikad nije dala ikom reci ista protiv svoje tetke, moje bake. Na drugu stranu, moja maceha, za sve to vrijeme dok sam ja bila u Sarajevu nije rekla nista pozitivno o nedavno preminuloj svekrvi. Naprotiv, par puta mi je naglasila kako ju je ova dobro izmucila kad je pala na postelju, te kako ju je mucila godinama, a prijateljima i rodbini, koja je svako malo dolazila je pricala kako bi deda bio mozda jos ziv da ga baka nije toliko izmucila i da se nije toliko lomio oko nje. Malo je plakala na sahrani, valjda da bude vidjenja, dok smo moj otac, moja braca i ja izgledali kao kipovi.

Ponavljala sam sebi i jos uvijek ponavljam da maceha ima pravo. Ona je bila uz baku zadnjih dana, godina najvise. Brinula se o njoj, dok smo se mi bavili skolama i poslom. Maceha nikad nije ni imala drugi posao, niti je ikad zaradila i dinara, pa je valjda smatrala da ce se tako oduziti sto zivi u dedinoj kuci, u kojoj nista ne placa. Ali opet, nekako, smatram da se pred nama bar trebala praviti ili bar potisnuti tu srecu sto je slobodna.
Poslije sahrane tata je usao u sobu svojih roditelja zajedno sa mnom i macehom i pogledavsi malo, rekao da zasad tu sobu nece dirati, nek tako ostane. Klimnula sam, kao da se slazem, soba je dovoljno u kuci, nema potrebe da se zasad to dira. Cijeli zivot je zivio sa roditeljima, odkad zna za sebe, oni su bili tu, tesko mu je i treba mu vremena da se pomiri s tim da ih vise nema. Maceha je imala drugacije tumacenje, kako je moj otac u 58 godini zivota konacno slobodan, bez kontrole!

Maceha je, medjutim, meni vec sutra rekla da ce cim prije srediti, presloziti tu sobu, pobacati nepotrebno, da se tu nema sta cekati. Pokusala sam joj reci da tata zeli drukcije, ali ne vjerujem da je to do nje doprijelo. Na bracinu podrsku nisam naisla.

Jedinu podrsku mi je pruzila najbolja prijateljica, s kojom sam otisla na kafu i ispricala joj sve. Plasila sam se da ce me osudjivati, ali naprotiv, ona je prezivljavala slicno (odnosno jos prezivljava), jer je njen deda umro nepunih mjesec dana prije mog. Njena tetka je pretumbala odmah njegove stvari i pocela sredjivati kucu kao da je jedva cekala da joj otac umre. Razumjele smo se savrseno i konacno sam osjecala da nisam sama u svemu ovom.

Sad je prosla frka oko putovanja, sahrana, bezbroj gostiju, koji su stalno dolazili i mogu se odati sjecanjima i razmisljanjima. Baka nije bila cvjecka, ali je vec 19 godina jedina baka koju znam, zena koja me je odgajala, na cijoj su sahrani sve njene sestricne najiskrenije suze lile i koja je svom jedinom sinu i njegovoj djeci uvijek zeljela pruiziti sve. Znam kakva je bila, znam i kakva sam ja bila prema njoj, znam i da je ovo bolje za nju, znam i da je bila stara, ali znam i da je bila moja baka i zadnja zenska osoba koja me je najiskrenije voljela i zeljela mi samo najbolje. Nek pociva u miru...

Obožavam tzv. britanski humor. Moj idol je Del-Boy iz Only Fools and Horses iliti Mućki, kako su kod nas prevodili. U skladu sa svojim idolom, je l'te, počela sam da ga i imtiram (užasno sam loš račundžija, inače, i ne bih uspela da prodam ni vodu usred Sahare), pa je vremenom i moj zaštitni znak postalo (ne)znanje francuskog jezika, i ono čuveno bon žur koje znači dobar dan, ali ga izgovaram kad se sa nekim opraštam.
Godinama govorim bon žur umesto doviđenja; prvo sam to činila pred ljudima koji su lako prepoznali šalu, ali mi je onda prešlo u naviku, tako da sam se čak i sa nekim Francuzima raspravljala (ne mogu da verujem da nisu gledali Mućke!), a bogami, i ,,zarazila" neke druge ljude.
Mućke se odavno ne emituju na našim kanalima, ali ja istrajavam u obožavanju svog idola. Čak sam naučila još par izraza na francuskom koje, logično, koristim pogrešno.

I tako, godine prolaze, ja se zaposlila, postala, kao, neko ozbiljan, odrasla, odgovorna... Fazon sa bonžur se izlizao, ali me i dalje nasmeje... A danas posebno! Jutros, dok sam išla po hleb, zaustavi me jedan čovek, koji je, inače, filolog, i kaže: Ne znaš koliko ljudi me je pitalo da li držiš časove francuskog, a ja nisam znao da im kažem, niti imam tvoj broj telefona!
Prvo sam pomislila da me je pomešao sa nekim, pa se opasno zbunila, pa onda ukapirala da je i on jedan od ,,zaraženih" i jedva sam se suzdržala da se ne smejem onako, da mi vilica otpadne! Šta uradih, pobogu...! On nije mogao da veruje da ne znam ni reč francuskog, bilo mi je i neprijatno malo (a ko mu je kriv?? Kakav je to filolog kad ne vidi da se sprdam? Naša konverzacija obično ovako teče: Bon žur, kome stas? - velim, čovek se razume!), pa smo se dogovorili da kaže kako ne držim časove jer nemam vremena, pošto često putujem. U Francusku, naravno.
Ooo, kako mi je dan počeo, jedva čekam da vidim kako će se završiti!

Danas sam sa momkom isla u shopping. On je bio vrlo uspjesan, dok ja nisam nista sebi kupila. Nisam htjela da se zaletim i kupim nesto sto kasnije necu nositi, a on nije imao toliko strpljenja da ja sad nesto isprobavam. Neki nepisani dogovor, odustala sam vrlo brzo, skontavsi da cu radije otici iduce sedmice sa prijateljicom u shopping i kupiti sebi nesto. Shopping s muskarcima je jedino da bi se pripazilo da ne kupe neku glupost
Kako god, danas ne kupih nista sebi, ali sam bratu kupila kosulju. Ucinilo mi se da je bas ona koju trazi, nazvala ga da provjerim velicinu i pitam za boju. Tek nakon toga sam se sjetila da od petka nisam s njim pricala. U petak me je naljutio. Ili ja samu sebe zbog njega. Ne znam vise...
U petak sam izasla sa prijateljicom. Fino smo se ispricale, uz flasu vina i dosta smijeha. Bila sam vise nego sretna sto sam nasla jednu osobu koja to vece nije pratila utakmicu. Zadnji put kad je utakmica bila na programu, izasla sam sa drugom prijateljicom, koja je MORALA da gleda utakamicu i zavrsile smo u nekoj kafancugi, okruzene pijanim matorcima, gdje se utakmica prikazivala uz obilje rakije. Rekla sam sebi u petak da ako i ova predlozi da idemo tamo, da se vracam kuci. Srecom, ona nije ni znala da se utakmica igrala. Moj brat i ostatak ekipe je odgledao utakmicu i poslije toga nastavio druzenje. Brat je dosao do nas dvije da uzme punjac koji mu je ostao na poslu i pozvao nas da im se pridruzimo u jednom kaficu. Najprije smo obje odbile, prijateljica je rekla da je umorna, ja sam rekla da je vec skoro 12 i da u pola 1 imam zadnji metro. Brat je ponudio da prespavam kod njega. Ostalo je na tom da cemo vidjeti. Kasnije smo priznale jedna drugoj da ne volimo taj kafic jer je uvijek jako zagusljivo od dima. Ipak smo odlucile da sjednemo kratko. Tek sto smo dosle, moj brat, dvije cure i jedan klinac od jedva 18 su se pokupili da odu "zapaliti". Ostao je jos samo moj dobri prijatelj sa faksa, jedini pored nas dvije nepusac. Ispricale smo se sa njim, ne znam koliko dugo ovih nije bilo. Kad su rekli da odose zapaliti najprije sam naivno pomislila da je vlasnik konacno ukinuo pusenje unutra, ali kad sam vidjela njihove opuske, postalo mi je jasno. Otisli su kod mog dragog brata da zapale joint. Potvrdili su moje sumnje kad su se nakon duzeg vremena sve cetvoro vratili totalno napuseni. Neprekidno su se cerekali i pricali totalne besmislice. Ni ja, ni ovo preostalo dvoje nismo imali strpljenja, ni zivaca za njih, pa smo se brzo pokupili. Nisam ni pitala za kljuc brata, niti se on sjetio da mi ga ponudi. Nije ni pitao kako cu kuci. Bila sam ljuta. Sto sam uopce dolazila kad je tako svaki put?
Prijatelj mi je, srecom, pokazao gdje cu na autobus i sacekao isti sa mnom. Bratu nisam na tu temu nista jos rekla i mislim da necu nista. Znam sta ce mi reci, da je to moj izbor, da je i meni nudio, da ne znam sta propustam, da treba da zivim malo... Sto je najgore, mozda je i u pravu. Trenutno mislim da pretjeruje (napusen je 5 dana u sedmici), ali mozda je stvarno tako najbolje...

Nedavno procitah neki vrlo stari post koji je napisala enigma i vidim da se jako ljuti na mene zbog toga sto se nismo upoznali proslog ljeta kada sam dolazila u Beograd i da mene krivi zbog toga, pa bih zeljela da objasnim sta se desavalo. Sjecanja na taj dan su mi malo izblijedila, ali sam sigurna da se svega bitnog jos uvijek dobro sjecam.

Sa enigmom sam stupila u kontakt jos iz Sarajeva. Ona mi je poslala svoj broj telefona da joj se javim kada dodjem u Beograd. U Beogradu sam bila od petka ujutru do nedelje navece. Kada sam stigla docekala me rodica koju sam rijetko vidjala zadnjih 20 godina i kod koje smo bili u gostima. Posjedila je sa nama sat vremena i otisla na posao. Njena sestra je takodje dosla i bila sa nama oko sat vremena i zatim smo se razisli. Prije nego sto je otisla rodica me je upozorila da njen fiksni telefon trenutno ne radi jer nije platila racun, pa smo se ja i suprug kada smo ostali sami spremili i otisli na postu da telefoniramo enigmi. Niko se nije javio na telefon. Zatim sam nazvala svoju trecu rodicu i dogovorila se sa njom da se nadjemo kod Konja oko osam sati navece.

Lutali smo gradom citav dan. Kada bi naisli pored poste probali smo zvati, ali odgovora nije bilo. Poslije podne sam se dogovorila da se sretnem sa forumasicom sa jednog drugog foruma. Upoznale smo se i provele oko sat vremena u lijepom razgovoru. Poslije toga sam opet zvala enigmu i nije bilo odgovora. Kada smo stupili u vezu internetom ona je rekla da je citav dan cekala kraj telefona da ja nazovem. Potom je konstatovala da je zamijenila dva broja kada mi je dala telefon. Predlozila sam da naidje oko osam sati navece kod Konja, sto je nju iznerviralo. Rekla je da se ne bi mogli prepoznati, sto je mozda i bila u pravu. Ono sto me je neprijatno iznenadilo medjutim je da me je potom optuzila da sam je zvala sa poste da bih sakrila od nje sa kog broja telefona zovem, rekla da je ona ozbiljna zena koja nikada ne bi iskoristila taj telefon da nekoga zivka (sto mi nikada nije ni u snu palo na pamet da bi!) i ljuto odbila da se sa mnom sretne.

Ja sam vece provela sa rodicom i njenim suprugom sjedeci u kafeu blizu Konja, caskajuci i cudeci se onome sto mi se desilo.

Sutradan sam provela sa rodicom kod koje sam odsjela na Adi, a sledeci dan u Grockoj kod njenih roditelja. Enigmu vise nisam pokusavala kontaktirati. Kada sam je pokusavala kontaktirati, Enigmu sam zvala sa poste jer nisam imala nikakav drugi telefon na raspolaganju taj dan i sam Bog zna da sam pokusavala zvati vise puta. Voljela bih da se moje ime ne blati bez ikakvog razloga, jer mislim da na osnovu gore spomenutog svako moze vidjeti da sam ja pokusala da ucinim sto je u mojoj moci da se upoznamo i da budem fer prema njoj. Kamo srece da je i ona bila spremna saslusati moje argumente, mozda se ne bismo morale objasnjavati preko foruma.

Izvini, enigma, ali nemas nikakvog razloga da budes ljuta na mene.

Sinoc sam se cula kratko sa macehom. Tata je na putu, pa je sad malo ona na Skypeu i to na svom accountu. Bila je neobicno brbljiva, jer je dobila osjecaj da sam voljna da slusam. Ipak, napravih gresku. Kad me pitala kako sam, je li me prosla promaja, pozalila sam joj se kako to sad postaje nesto hronicno, te da me od svakog i najmanjeg vjetra uhvati jedna strana lica, boli, neugodno je i oko se zacrveni. Njen komentar, naravno, je bio da je to na psihickoj bazi. Odmah mi je savjetovala da uzmem jednu tabletu za smirenje. Klimnula sam, ali je nisam poslusala. Naljutila me je, ali sam nastavila po njenom i nisam dala pokazati. Njoj je odgovor na sve moje zdravstvene probleme - stres, na psihickoj bazi. Ili u prevodu - umisljam. Pa onda fakat ne znam koji mi je bio da joj bilo sta govorim. I tako sam vec samu sebe pocela ubjedjivati da umisljam. To je i glavni razlog zasto izbjegavam doktore. Samo mi jos treba da mi i doktor kaze da umisljam. Ako me nesto jako boli, popicu caffettin i nastaviti dalje. Savjetovala je da odmah popijem obje tablete, i za smirenje i protiv bolova. Nisam popila nijednu. U tom trenutku me nista nije bolilo tako jako, a tabletama se ne volim kljukati, ma koliko to staromodno zvucalo. 

Ovih dana sam vrlo nervozna, pa uopce ne znam kako sam sinoc izdrzala i kako sam tako fino nastavila s njom pricati, da nije ni primijetila da me naljutila. 
Jedna stvar me neki dan iznervirala, a vezana je za ove proteste u Sarajevu. Pratim ih i drago mi je da su se konacno pobunili. No, onda su se pobunili na dekana ETF-a. To me razljutilo, jer je lik sasvim ok. Optuzuju ga da je jednom studentu rekao kako ga zaboli jedna stvar sto je on (student) sehidsko dijete. To uopce ne lici na tog dekana, on nikad ne psuje, ne vice i jako ga je tesko izbaciti iz takta. Sve se temelji na rekla-kazala, ali opet se nadju budale da u to povjeruju i da dignu proteste i traze njegovu smjenu. I to se okupi drustvo sa drugih fakulteta, koje nema veze sa ovim. Podrzavaju prijatelja, koji studira 10 godina na racun toga sto je sehidsko dijete. I sad odjednom ne moze. 
Rekla bih, ali ne smijem javno, sem ovdje, par rijeci i na tu temu. Sehide postujem, ali preko glave mi je njihove djece koja su naucila da zive na racun toga sto su sehidska djeca. Najmladji medju njima imaju 18 godina, odrasli su ljudi, ali i dalje se pozivaju na gubitak oca i samo traze. Ne, nije lako odrastati bez oca, i da, treba tim porodicama pomoci, ali zaboga nisu jedini koji su ostali bez roditelja! Njihovi roditelji su bili heroji, ginuli za nasu zemlju. Kako to znamo? Odkud znamo koliki je neko heroj bio, a koliko obicna propalica koja je tek tako glavu izgubila? Ne zelim biti okrutna, ali zaista je tako. I moj otac je bio u vojsci, borio se za nasu zemlju (ili se bar tako kaze danas), dok mu je djecu cuvao ko je stigao. Ali nije poginuo, pa mu se to danas ne racuna. Nije heroj. Njegovoj djeci drzava ne placa ekskurziju, studiranje i slicno. Ljuta sam. Nije mi to smetalo ranije, jer valjda toga nisam bila ni svjesna. Lijepo je da se pomazu porodice sehida, ali bi se tome ipak trebao znati neki limit. Drzava placa nekom shidskom djetetu studiranje, a on se u 10 godina 15 puta pojavi na fakultetu. Neko drugo dijete (mada mi je glupo tako zvati nekog od 18 i kusur godina) uci, zalaze se, ali mora da placa fakultet. I opet to dijete cuti, naviklo tako. A da ne govorim o svima koji su ostali bez roditelja zbog raka, saobracajne nesrece, ciji roditelj je poginuo u ratu kao civil... ne, samo sehidsku djecu treba zbrinuti. I onda kad se taj isti pocne vaditi kako nije polozio i zato mora upisati ponovo godinu, koju mu drzava treba platiti, jer je zaboga dijete sehida, onda nije ni cudo da to jednom dekanu dosadi i u afektu da izgovori takvo nesto. Ne kazem da je rekao, ali ako jeste, bilo je u afektu i taj ga je uzasno iznervirao. Na kraju krajeva, ne treba nam suditi samo po tome kakvi su nam roditelji, sami bi trebali da gradimo svoj karakter.

Kao da nije bilo dovoljno losih stvari u ovoj godini, u subotu je zavrsila moja dvogodisnja veza. Bila sam ljuta, nagomilalo se sve nekako iz ove godine... godina mi je bas nekako lose pocela. Tek u nedjelju sam dosla malo sebi u razgovoru sa prijateljima i bratom. Ponovo sagledala situaciju i shvatila koliko je taj nas raskid bio nekako cudan, da ne kazem komican.

U cetvrtak me je iznervirao, nekim glupim pozivom da idemo na svadbu nekog njegovog prijatelja. Izgledalo je kao glup nesporazum, ali je u meni sve vise kljucalo. Vec tad sam htjela raskinuti, ali bilo je dva ujutru, ja kod njega... Ako sad raskinem, moram ici svojoj kuci, kako cu onda za prevoz? Ili da budim brata i idem kod njega? Ipak precutah, pa umjesto da zapocnem razgovor i raskinem, odlucili smo da odemo jesti. Ujutru sam mu rekla da cemo morati razgovarati, klimnuo je kao da zna. Kad sam dosla na posao, odlucila sam da mu napisem pismo, pismo koje je sluzilo vise meni da na papir stavim sve sto mi u toj vezi smeta. Kad sam stavila sve na papir, moja odluka je bila cvrsca. Isprintala sam pismo i stavila ga u torbu u namjeri da mu ga jednostavno dam ako odlucim da raskinem. Kad sam dosla kuci poslala sam mu poruku da se sutra nadjemo u jednom kaficu. Shvatio je, posto smo subotom obicno kod njega i odgovorio da bi bolje bilo da se nadjemo na trgu, prosetamo malo do mojih omiljenih ruza i iskoristimo lijep dan. Napisao mi je da ne brinem, da ima plan. Da cemo izbaciti sve sto nam smeta, a zadrzati ono sto nas veze u vezi. Moram priznati da sam se ponadala da ce naci neko rjesenje.

U subotu sam ipak pismo ponijela sa sobom. Nisam mogla izdrzati, pa sam ga cim smo se nasli pitala za taj njegov plan. Njegov genijalan plan je bio da jednostavno ignorisem sve sto mi u vezi smeta i opustim se. Okrenula sam ocima i ironicno se osmjehnula, znajuci da cu pismo ipak predati uskoro. No, odlucih da ne raskidam tu odmah, hajde da fakat iskoristimo suncan dan i prosetamo do tih mojih ruzica. Usput smo svratili na njegov prijedlog po svoj omiljeni slatkis i pricali dosta sturo o vremenu i opcim temama.

Kad smo konacno dosli do ruzica, odlucih da je vrijeme da zavrsim s tim. No, bilo mi je malo glupo da to uradim stojeci, pa smo odlucili potraziti klupicu. Odgodilo se na jos 15 minuta, jer nije bilo klupe u hladu. I tu sam mu rekla da tako vise ne ide i da mi se njegovo rjesenje ne dopada, te da mislim da ce mu moje rjesenje bolje pasati. Dala sam mu pismo i zamolila ga da ga procita kad dodje kuci. Predlozila sam da prekinemo svaki kontakt, a da stvari vratimo jedno drugom preko mog brata (njega sam vec prije zvala i provjerila da mu to ne predstavlja problem). Njemu se to ucinilo previse dramaticnim. Smatrao je da ne trebamo prekidati kontakt, ipak imamo dosta zajednickih stvari i tema u kojima uzivamo, zasto bi to prestali raditi? Odlucila sam razmisliti o njegovom prijedlogu. Skepticna sam i ne vjerujem u prijateljstvo nakon veze, ali hajde da i to jednom pokusam. Ponudio je da odemo kod njega i da pogledamo zadnju epizodu TOP Chefa. I da, zaista bi samo gledali epizodu, ali mi je ipak bilo nekako glupo, pa ipak smo upravo raskinuli. Trazila sam mu da me pusti nekih 15 dana, da se ne vidjamo. Tad ce biti premijera nove sezone Dextera, pa je mozemo pogledati skupa ako se na to odlucimo. Pao je takav neki dogovor, a onda smo napravili neka pravila kako bi trebalo izgledati to nase druzenje nakon raskida, tj. sta vise nece biti dozvoljeno. Poceli smo se smijati, a trebalo se igrati razlaza.
Onda sam ogladnjela, pa je ponudio da me odvede na rucak. Pristala sam da odemo skupa negdje jesti, ali svako svoje placa. Jedno od pravila je bilo da odsad svako svoje placa u restoranima, a ja vise kod njega ne kuham. To mu je vjerovatno najteze palo :PTako je i bilo. U toj setnji od ruza do restorana, jos smo se dosta salili i mnogo vise pricali nego na putu do istih. Rucali smo i krenuli na metro. U medjuvremenu smo se ipak dogovorili da bih mogla ponekad napraviti guacamole, a on ce zauzvrat spremiti sangriju. Na putu prema metrou me je odveo u cokolateriju u koju smo otisli na nasem prvom sastanku i castio cokoladicama, koje sam sama odabrala. Sjeli smo, pojeli cokoladice i otisli svako svojim putem. Dodao je samo na kraju da ako se predomislim i ako zelim u ovih 15 dana da ipak dodjem do njega i da pogledamo TOP Chefa, da mu samo javim. Klimnula sam i razisli smo se.

Tad mi je sve izgledalo tragicno, dok nisam sve ispricala cimerki: Raskidali smo 5 sati, poslije raskida smo otisli da rucamo zajedno, a onda me je castio cokoladicama? Moram priznati da takav raskid dosad nisam imala.

Nastavili smo dnevno razmjenjivati po jedan mail. Njegovi su odjednom postali mnogo opsirniji, a moji opusteniji. Ne znam dokad ce to tako biti i kao sto rekoh, vrlo sam skepticna po pitanju tog prijateljstva, ali sam mnogo opustenija i sretnija trenutno. Strasti i ljubavi je nestalo i kod njega i kod mene vec odavno, ali su nas te neke stvari i druzenja vezivali. Po tom pitanju se savrseno razumijemo.

Sinoc nisam dugo mogla zaspati. Razmisljala sam o cudnom raskoraku koji postoji u mom zivotu. Okruzena sam ljubavlju i paznjom i imam dosta stabilan i bezbjedan zivot. Kada god otvorim novine, medjutim, a cesto i na televiziji, otkrivam mnoge istinite price o jezivim zlocinima, pljackama, ubistvima, saobracajnim nesrecama i silovanjima. To mi puni glavu nekim sasvim drugim prizorima i tjera me da i sama strahujem da se ovaj moj mir i sreca jednoga dana ne sruse kao kula od karata. Toliko su mocni ti prizori da mi dolaze u svijest u svijetu snova, pa cesto sanjam neke teske i uznemirujuce snove. Onda se probudim i ne mogu da otresem sa sebe nevidljivi plast utvara iz podsvijesti koje me ispunjavaju strahom.

Nadam se da se ove dvije stvarnosti nikada nece ukrstiti i da nikada necu morati da i sama prozivim dogadjaje koji ocigledno upropastavaju zivote mnogih drugih ljudi. Ucinila sam sve u svojoj moci da pobjegnem sto dalje od mjesta gdje se dogadjaji ti prizori iz nocnih mora i radila na tome da moje postojanje prodje sto bezbolnije. Istu srecu zelim svim dobrim ljudima koji se i sami trude da uljepsaju zivot i sebi i drugima. Neka nas sreca prati na putu ka beskraju.

Tako sam se radovao ovom danu!

Već dosta vremena nisam bio sam samcijat u stanu ceo dan. Već previše vremena nisam imao ceo dan za sebe, nego tek male komadiće dana (ili sedmice) da me održe. Bio mi je neophodan ovaj dan! Hteo sam da radim šta hoću, kad hoću, kako hoću, da upravljam vremenom koje imam kako mi se ćefne. Hteo sam da se izolujem u potpunosti, da ne čujem ljudski glas u toku dana (osim ako ne dolazi od prodavačice), da ne čujem zvuk u stanu koji dolazi od druge osobe. Hteo sam da sakupim misli i sastavim plan. Hteo sam da pričam sam sa sobom, u sebi. Donekle mi je i uspelo.

Ali kad mi je cimer javio da dolazi u 19h (a ja sam se nadao samoći bar do 23h, mada je to bilo nerealno od mene), došlo mi je da vrisnem. Bio sam grub prema njemu prvih sat vremena, a nije to zaslužio. Izvinio sam se i objasnio. On nije bučan, boravi u svojoj sobi, povremeno razmenimo poneku, još ređe sednemo da ćaskamo (ili je on u svom svetu ili ja u svom, pa kad se poklope oba, razvežemo jezike), ali je meni trebalo da imam u svesti da sam sam u četiri zida, da imam slobodu, da nemam strah da ću biti prekinut u pola misli, u pola rečenice knjige, u pola rečenice pisanja na forumu ako mi se bude pisalo. Mnogo mi je trebala totalna tišina.

Nije mi uspeo moj dan, nije se zatvorio krug onako kako je počeo, a ne vidim da će u skorijoj budućnosti biti mogućnost za jedan takav dan. Ipak, uradih neke praktične stvari danas, meni veoma bitne, koje su stajale na čekanju jer sam od svakodnevnih tuđih preokupacija zapostavio svoje.

Juce sam prvi put nakon raskid izasla sa bivsim. Najprije smo otisli na sushi. Pitao me je do detalja o odmoru na kom sam bila. Ostatak razgovara je bio distanciran, no nista vise od onog kakav smo imali dok smo bili skupa. Poslije smo otisli kod njega. Najprije sam mu predala njegove stvari sto su ostale kod mene i pokupila svoje. On je u medjuvremenu natocio po pice i namjestio da gledamo Dextera. Kod njega se nista nije izmjenilo, nastavio je po starom. To mi je pomoglo da shvatim da sam donijela ispravnu odluku. Ja, na drugu stranu, sam bila neobicno hladna i svim silama se trudila da mu pokazem da nije i ne moze biti isto.

Pogledali smo Dextera. Pruzio se pored mene samo u majici i gacama. Sve mi je bilo pomalo cudno, ali nisam ga dotakla, niti sam imala zelju za tim. Ponudio je da jos ostanem, da pogledamo jos nesto, ali nisam htjela previse se zadrzavati kod njega. Slagala sam da se nalazim sa bracom (nalazila sam se, ali 2 sata kasnije) i otisla.

Moja draga braca su prije dva dana napravili kladionicu, mladji je rekao da cu se pomiriti sa momkom, dok je stariji rekao da cemo samo spavati skupa. Nijedan nije bio u pravu i to me izrazito raduje. Jedino mi nije jasno sta je sad sa kladionicom? Kad smo kod kladionice, mladji brat, cimerka i ja smo se kladili koliko ce starijem trebati da pocne razmisljati da ode u Tursku. Sad je u vezi sa nekom Turkinjom, koja danas ide natrag i ne vraca se vise. Rekao je da ce tim i veza zavrsiti, ali znamo ga...

Volim sto je mladji brat tu, lijepo je da nije pod budnom palicom svoje majke, ali malo sam iscrpljena. Bas kao i Stillu, i meni nedostaje malo vremena samo za mene. Sinoc je mali spavao kod mene. Tek oko dva sam ga jedva istjerala iz sobe i poslala na spavanje. Nije htio da pojmi da moram ujutro na posao, Facebook je bio vazniji. Nazalost, ne mogu mu nista. Vec je skoro odrastao, a i visok je skoro 2 m. Stariji brat je uzeo slobodno da bi mu se skroz posvetio. Nisam prezadovoljna tim. To obicno znaci igranje igrica do ujutu, spavanje do 14:00 i onda „na pivo“. Moji ce doci vjerovatno sutra i u nedjelju svi idu nazad. Volim ih sve, ali jedva cekam malo vremena samo za sebe. Inace sam u dvojbi da li da ocu i macehi ponudim da spavaju kod mene i cimerke. Ima mjesta, ali ih znam. Maceha ce zavirivati u svaku sobu, cackati po kuhinji, tata ce se tuziti na svaku mrvicu prasine koju nadje i nece htjeti nigdje ici iz kuce, vec hajde da pricamo (one njegove drame i urlanja). A onda opet, plasim se da ce otici u stari stan da spava, tamo gdje su opljackali nedavno, gdje vise nema ni na cemu spavati, samo da ustedi. A ima, znam da ima.