Naš mali dnevnik

"Ništa lakše nego sebe slagati,
ništa lakše neg' se nasmrt opiti,
ništa teže nego zalud tragati.
(...)
Samo bol je u životu siguran,
sreću nosi neki poštar jako spor,
neka... samo ovu noć da izguram,
sutra ću već naći dobar izgovor."

Izgovori, izgovori, izgovori... Sve, samo da slažem sebi, da se uvjerim kako mi nije stalo, da mi nije ništa značio, da me nije povrijedio. Lažem i sebi, ali i drugima. Nisam li rekla da mi je svejedno, dok se u meni sve kidalo? Nisam li se smijala tu večer, kad bih se najradije zavukla u krevet i plakala čitavu noć? Nisam li se napila, da bih na trenutak zaboravila? Ali ne... ja moram biti jaka, moram skrivati svoje osjećaje, moram davati savjete drugima i tješiti ih, a ja... ja ću biti dobro... jednom. Da, jednom, a prošlo je već četiri mjeseca. Ne prođe dan da ga se ne sjetim, da me neka pjesma ne podsjeti na njega, i onda shvatim koliko mi nedostaje. Na trenutak poželim javiti mu se, a onda se sjetim da će me samo još više boljeti kada shvatim da je sretan. I sjetim se da je on taj koji je kriv, bez obzira na to koliko sam ja sebe krivila u početku. Sjetim se da je on taj koji bi se trebao ispričati, koji je odavno trebao progovoriti, reći mi u lice, a ne da saznam na tako ružan način, od drugih... Točno znam da bi jedna drukčija odluka one svibanjske večeri mogla sve promijeniti, ali kada bih mogla vratiti vrijeme - donijela bih istu odluku. Možda sam bila glupa, možda sam ga trebala prije "pročitati" i pobjeći dok mi nije postao toliko drag. Hm, da, pobjeći... Ali uvijek bježim, bježim od vezivanja. Morala sam jednom stati i dopustiti da mi se približi. I što sad? Opet prolazim kroz sve ono što sam već prošla. Učim na svojim greškama? Izgleda da utvrđujem gradivo. Samo ovaj put nije bilo suza. Ispunjeno obećanje dano samoj sebi.

Otkud sad sve ovo, čitava bujica riječi iz mene? Spremala sam ormar i naišla na knjigu koju mi je posudio - pjesme Jima Morrisona. Posudio mi ju je onu večer kada smo se posljednji put vidjeli i kada je sve još upućivalo na to da ćemo se ubrzo opet vidjeti. Sad me muči kako da mu vratim tu knjigu. Bojim se što će se dogoditi ako mi opet dođe u stan, ako budemo sami, ako ja ne budem mogla kontrolirati svoje osjećaje. Bojim se što će se dogoditi ako povede sa sobom svoju djevojku. Hoću li moći biti ljubazna prema njima i smješkati se kao da se nikada ništa nije dogodilo? Je li on baš toliki gad da bi mi mogao tako nešto servirati? A samo se želim riješiti te knjige...

I želim zaboraviti - i njega, i sve što je bilo. Jer oprostit ću mu jednom, zbog sebe, da mi bude lakše, ali zaboraviti... to će biti teško...

A onda ću možda i ja biti sretna.

Sinoc sam mu trazila jednu malu stvar i opet je odbio. To je potegnulo bezbroj pitanja i problema. O nekima smo pricali, neke sam precutala i tako je ostalo... Ni sama ne znam vise sta da mislim. Jesam li ga ostavila u uvjerenju kako me je ponovo svojim finim "sve je ok, opusti se" natjerao da se predomislim i da je opet sve ok ili sam ga ostavila da mu je dosta mojih zalbi i da i on misli da je kraj. Ne znam, znam samo da sam umorna od svega.
Imala sam jako losu godinu, los mjesec i on mi je bio oslonac. Ona jedina stvar za koju sam se mogla drzati, za koju sam mogla reci da ide dobro. Ali izgleda da je sve bila iluzija, da mu ustvari ne znacim ni koliko crno ispod nokta. Svejedno mu je ako odem. Ne bi ni prstom mrdnuo da me zaustavi. Samo bi po svom starom obicaju rekao "Ako tako osjecas..." I vec sutra bi zaboravio da sam ikad i postojala.
Ostavili smo tako sve "u zraku"... Ja hladna kao spricer, njegovi pokusaji da sve okrene na salu i da rijesi tako da sve ponovo bude po njegovom. I sad je nastupila tisina, ko ce se prvi kome javiti, ko ce prvi nesto prelomiti. Rekla sam mu da je sad na njemu, na njemu je da pokaze da me zeli u svom zivotu, jer se dosad istinski trudio da me udalji od svega vezanog za njega, prijatelja, sporta, aktivnosti, bilo cega van njegovog stana...

Onda sam takva sva pri suzama dosla kuci i potrazila prijatelja da mu se izjadam. Dobila sam nista. Jedno "javim ti se za par minuta", koje je zavrsilo da sam nakon 2 sata otisla spavati... Gdje su svi kad trebas nekog za razgovor?

Na kraju me je brat odslusao, rekao da sam ispravno postupila i uvjeravao me da postoji nada da se ovaj sad probudi, drmne i pokusa da nesto promijeni. Da pokaze da mu je stalo... Ja sam skepticna. Toliko je nade bilo ove godine (ne samo za njega, nego za sve oko mene) i svaka je potonula. Nemam vise snage. Nemam razloga za nadu...

Ali evo, ipak cekam, cekam taj njegov mail, kojim ce me razuvjeriti, vratiti nadu, obradovati i smiriti. Opet se nadam da je to sve od stresa koji me okruzuje, a koji nije vezan za njega...
Samo da nesto konacno podje kako treba...

Zdravo, dnevnice.

Ovo bese naporan dan.Lurale smo sat i vise, u potrazi za stanom, koji smo, kasnije, i iznajmile.Zivecu, konacno, sa najboljom prijateljicom i jako sam srecna.Sutra uvece se selim.Gazda je dosta pricljiv, ali, u sustini, fin covek.Cini mi se da je tako, doduse, a i nije da me bas zanima, ne bih da navraca cesto.Uzelela sam se tog grada, obaveza, menze, ma svega!Najvise setnje istim.Danas kada sam koracala kroz centar, osecala sam se jako lepo, kao da sam po prvi x tu.Stigoh kuci uvece, umorna sam.Sestra je izasla u grad.Mislim da je to ucinila da bi malo pobegla od mene.Jako je uznemirena sto odlazim.Danas je posizela i rekla da ne zna kako ce opet bez mene.Malo detinjasto, ali dosta smo povezane, i ja se isto osecam, iako ne umem da pokazem.Cekam da dodje, da mi pomogne da se spakujem, i da budem sa njom, da caskamo.Zao mi je sto nije upisala nista u "mom" gradu, vec se odlucila na, po meni, goru varijantu.No, njen izbor, tako je zelela.Koliko god da povezane smo-tesko bismo funkcionisale same zajedno.Mislim da bismo se cesto svadjale, ipak smo isuvise razlicite.Upravo gledam Mikine knjige, njih cu prvo da spakujem.Istovremeno sam i srecna i tuzna.

Nedostajace mi i forum, ulazicu na 2-3 nedelje.U medjuvremenu cu smisljati neke teme, ako nista drugo.Jako mi je drago sto sam pisala sa svima vama, i sto sam vas citala.Priznajem da sam dosta naucila, i novih zanimljivih informacija doznala.Cesto cu se setiti foruma, verujem.Jer, ovo je zaista predstavljalo moje utociste od realnosti, protiv koje se, vec odavno, ne borim sa perom i papirom, uplasena da ce to mozda neko procitati.Mada, mislim da cu opet poceti, kada vec ovde ne mogu ulaziti, bar ne toliko cesto, koliko bih zelela.

Rekao mi je da ce doci za sedam dana, i to me jako usrecilo.To obavestenje mi je, dodatno, ulepsalo dan.Nadam se da cemo se cesce vidjati, i da ce, konacno, dobiti taj stalan posao.Lepo je vreme, i grad pun parova je, pa me, neretko, obuzme melanholija.Zelim da mu pokazem novi kraj grada, koji sam i ja tek danas otkrila.Pun je zelenila i divnih staza.Volim nase setnje.I ovaj osecaj neizmerne sreec kada pomislim da uskoro videcu ga.

Citam ove ispovijesti drugarica sa foruma i razmisljam kako vrijeme lijeci sve boljke mladosti. Slusajuci o njihovoj tugi zbog neispunjene ljubavi sjecam se vremena kada se i meni cinilo da je citav svijet previse mali da bih u njemu pronasla pravu i iskrenu ljubav koja ce me ispunjavati do kraja zivota.

Svako vrijeme svoje breme nosi. Ja, zaista, vise nemam ljubavnih problema, i nekada mi se cini da su oni problemi koji su ih zamijenili mnogo prozaicniji i obicniji, nezasluzni da se o njima govori i pise. Medjutim, znam da ti problemi cine moj zivot onim sto jeste na isti nacin kao sto i neuzvracena ljubav definise stvarnost mojih sapatnica.

Moja dva glavna problema su nedostatak posla i pusenje. Znam, znam, culi ste vec i o jednom i o drugom. Ove sedmice mi je kolega iz kancelarije otputovao u Njemacku i ja sam bila sretna, jer sam upravo opet zapala u krizu da imam malo posla, pa mi je lakse zabusavati i raditi druge stvari kada njega nema u kancelariji. Na zalost, kada imam posla, ja provodim vrlo malo vremena radeci druge stvari, pa onda svakih nekoliko sedmica zapadam u krize i ne znam cime da ispunim vrijeme ne poslu. Nije tako bilo u proslosti. Imala sam toliko posla godinama da sam ne samo imala sta raditi u radno vrijeme, nego sam i morala ostajati prekovremeno gotovo svaki dan da bih mogla ispuniti obaveze kako treba. Navikla sam na naporan i mukotrpan rad, pa mi utoliko teze pada sto sada moram da izmisljam kako da provedem osam sati, a da ne sjedim skrstenih ruku.

Moj drugi veliki problem je pusenje. Ne samo to sto pusim i nisam prestala, nego to sto zaista osjecam da je duvan kao droga na koju se vrlo brzo navikavam i pocinjem da pusim sve vise. Nekada sam pusila manje od deset cigareta dnevno. Sada postajem uznemirena svakih pola sata i gledam kada cu smugnuti da zapalim. To nije dobro ni zbog kolega iz kancelarije koji bi mogli primijetiti da vrlo cesto izlazim i prigovoriti tome, a ni zbog mog zdravlja koje osjecam da trpi zbog pusenja. Ujutru sam se nakon par cigareta pocela osjecati iscrpljeno i naprosto znam da je problem to sto pusim, a ne sto se nisam naspavala. Zaista se osjecam kao neki pateticni narkoman koji sve dublje tone u zavisnost, nego kao osoba koja jednostavno ima naviku koja nije previse zdrava.

Znam da na ovom forumu ima onih koji vjeruju u Boga. U svojem ocajanju okrenula sam se i ja tome jedno vrijeme i zaista molila Boga usrdno da mi pomogne da prestanem, obecavajuci sve na ovom svijetu kao nagradu ako se to zaista desi. Do sada nisam imala nikakvog uspjeha, i mogu iskreno reci da je to ozbiljno uzdrmalo i ono malo vjere sto sam imala u sebi. Znaci - samo sam ja ta koja mora da predje tu stazu posutu trnjem i nadje nacina da izadje iz mracnog labirinta u koji sam zapala. Ne znam imam li snage za to. Ne vidim puta pred sobom, i svaki moj pokusaj se zavrsi neuspjehom. A tako bih voljela da vec jednom uspijem prestati i da onda zauvijek umuknem o tome.

Dragi dnevniče,

Jučer je bio tako buran dan... Ne znam kad se zadnji put u tako malo vremena promijenilo toliko različitih osjećaja u meni.

Jutro je bilo tako lijepo. Da, tmurno i kišovito, ali kao da je nešto bilo u zraku. Nešto što je upućivalo na to da će i čitav dan biti lijep, da ću ja biti sretna. Čak sam do stana šetala bez kišobrana jer su mi godile kapljice kiše na licu. Kao da su ispirale sve ono čega se želim riješiti. Morao je to biti dan odluke.

Imala sam tri predavanja, na jednom sam zaista uživala. Napokon imamo predmete na kojima učimo kako biti profesori. Svi smo imali svoje uloge - neki su bili učenici, neki profesori - i glumili smo različite školske situacije. Ja sam bila "štreberica" koja želi odgovarati, ali čija profesorica ne ostvaruje kontakt očima sa svojim učenicima. Kolegica i ja dobile smo aplauz jer smo se odlično uživjele u uloge. Nedostajala mi je prijateljica na predavanjima. Bolesna je, i jedva sam čekala da se vratim u stan i čujem se s njom. Napokon imam internet u stanu pa sam bila presretna što ću i preko tjedna moći održavati kontakte, kako s prijateljima, tako i s ljudima sa Zida.

Moja Nancy nije bolesna. Možda je trudna. Nisam znala što reći. Nije ovo prvi put da sumnja. Nije prvi put da nije pazila. Samo što ovaj put zaista želi da je trudna. To me je šokiralo. Da mi je rekao bilo tko drugi, sigurno bih drukčije reagirala. No ona je uvijek govorila da ne želi djecu, da nikada neće roditi, imala je čak izjavu da će meni dati dijete ako ikada bude rodila jer zna da ja obožavam djecu. Razgovor s njom dugo je trajao. Ja i dalje nisam znala što reći. Osim da sam uz nju što god da se dogodi. Čak i ako njezin dečko ne bude. Zna da ću joj uvijek biti oslonac. A zna to i moj Jango, i moja Nemo... Jango je prekinuo s djevojkom koju obožava, samo zato što je iskompleksiran i što je sebi umislio da njoj treba dečko koji radi, koji ima puno novaca, auto... a on nema ništa od toga trenutno. I njega sam pokušala utješiti. Savjet: razgovaraj s njom. To što je on umislio uopće ne mora biti istina. A onda i Nemo. I ona je prekinula s dečkom. Kod njih je situacija drukčija. Obožavaju se, ali su miljama daleko. Jednostavno nisu mogli održavati vezu na tolikoj daljini. Što njoj reći? Da će im se možda jednoga dan putevi ipak sresti i da će onda biti sretni zajedno.

Od toliko ljubavnih problema, dugih razgovora, pretresanja i najmanjih osjećaja, razmišljanja, davanja savjeta... i ja sam svoju situaciju htjela što prije riješiti. Kako što bezbolnije vratiti knjigu bivšoj ljubavi? Sredila sam to s mojom Nancy, tako da ga neću morati uopće vidjeti. Ali trebalo mu je to javiti. Poslala sam mu poruku kako ću mu vratiti knjigu i zahvalila se što mi ju je posudio. Trebalo je na tome ostati. A onda je on odgovorio da mu je drago što sam pročitala knjigu, da mi može istim putem poslati i neku drugu ako želim i uz sve to smajlići sa smiješkom od uha do uha. Aha, sad smo si kao prijatelji, dobri i dragi. E pa ne ide to tako, dragi moj. Pokušala sam biti što hladnija i rekla sam mu da mi ne treba ništa slati jer zbog fakultetskih obveza nemam vremena čitati (što je za sada laž jer imam itekako dosta vremena... ali morala sam ga se nekako riješiti). Na neki sam način nakon toga osjećala veliko olakšanje jer sam mislila da sam ga napokon obrisala iz života. Samo još treba proslijediti tu nesretnu knjigu i svemu je kraj. Ali naravno da neće sve biti tako kako sam isplanirala... Jutros me je dočekala njegova poruka u kojoj kaže da mu je sve jasno jer i on ima curu koja studira i koja isto tako nema vremena ni za šta pa čak ni za njega. I za kraj - "Kad budeš imala vremena, javi se. Još sam uvijek tu!". Da je u tom trenutku bio pokraj mene, raspalila bih mu takvu šamarčinu da ne samo da me više nikada ne bi pogledao, nego se ne bi usudio ni pomisliti na mene. Kako se samo usuđuje praviti se da se ništa nije dogodilo? Što on sebi umišlja? Da sam ja tu kako bih ga zabavljala kada mu je dosadno i kada mu se cura ne javlja? Nemam snage odgovoriti mu na poruku. Sada opet stalno razmišljam o njemu i što bi u ovom trenutku bilo najpametnije napraviti. A mislim da ću ga za početak ignorirati...

Da nije sve tako crno, potrudila se moja Nemo koja mi je sinoć priopćila odličnu vijest - dolazi sljedeći tjedan! Nismo se vidjele četiri mjeseca i užasno mi nedostaje. Nedostaju mi naše popodnevne kave, naše šetnje uz Dravu, spontani odlasci na vegetarijansku pizzu ili pivo, gledanje filmova, ludiranje na koncertima... sve!

I tako... sad zapravo ne znam ni sama kako se osjećam. I bojim se da ću donijeti krivu odluku, bojim se da ću pokleknuti, da ću opet biti povrijeđena...

Citam gornje postove i razmisljam kako svi mi imamo na neki nacin slicne sudbine i probleme. I ja sam se nekad obracala Bogu za neke situacije i molila ga za neke sitnice, koje na kraju nisu bile ispunjene. Ili jesu, tek toliko dugo da ti vrate nadu, pa su onda jos okrutnije zavrsavale. I sad bih se pomolila, ali me strah. A trebalo bi u nesto vjerovati, tek da znamo da nismo sami i da od nekog ovisi. Ili da se isplati biti dobar.
Nekad vjerovah da se dobro dobrim vraca i da u zivotu sve dodje na svoje. Sad sam izgubila tu nadu. Nisam sigurna da se u ovom svijetu isplati biti dobar i posten.
Rekoh danas jednom forumasu, kako imam osjecaj da taj Od gore mene dobro zaj... Dopusta mi da vidim kako nepravda i nepostonje pobjedjuju. Ko i na koji nacin dobija posao, zavrsava faks? Gdje je nestoa trud, znanje, rad. Ulozis toliko i onda te zamjeni neko ko pojma nema, samo zato sto je slucajno nekom nesto.
A da ne pocinjem od privatnog zivota i ljubavnih problema. Smijesi mi se ili raskid ili jos jedna veza na daljinu. Za razliku od prethodne dvije za ovu vjerujem da bi mogla opstati samo kad bi on htio. Tj. napokon sam ja prva spremna za nesto takvo, ali izgleda da on nije. Na nekim podrucjima se savrseno razumijemo, slicni smo i imamo dosta zajednickih tema, koje su kljucne za tu vezu na daljinu, kad fizicka nije redovna. To poredim sa prijasnjom neuspjelom vezom na daljinu. Sa tim bivsim nisam imala dodirnih tacaka. Jos uvijek sebi pokusavam objasniti zasto smo uopce bili skupa... Bilo mi je dosadno?
I ovaj put znam da se vracam za dvije godine i da mozemo imati neku buducnost, ako ovo prodje. Prosli put je bila na neodredjen, pa ili dok se ja ne vratim u rodni grad ili se on odvazi da dodje kod mene - neodredjeno. No, opet, nisam sigurna da nakon svega imam snage za to i da se to isplati. Do neki dan nisam ni razmisljala o tome, nekako se u mojoj glavi podrazumjevalo da moj odlazak znaci raskid. Da necemo ni pokusati. A onda mi je neko to spomenuo i pocela sam razmisljati. Je li moguce da se opet nadam? Pa kad ponovo padnem bice ponovo veselo.
On ne zeli o tom zasad, rekao mi je da pokusam sto mogu da ne moram da se selim, a ako ipak budem morala da cemo onda o tom pricati, jer ce to onda biti "issue".
Plasim se da postajem ravnodusna, a to mi je najgori osjecaj. Raskidaj, pokusavaj... samo da ova neizvjesnost nestane... eto, ovaj put ce biti potpuno na njemu...
Brat mi savjetuje, da raskinemo i da ostanemo prijatelji, pa nakon dvije godine, mozemo nastaviti gdje smo poceli, budemo li htjeli. Samo da odrzavamo kontakt u te dvije godine. A ni to ne znam, kao sto napisa polly, to pretvaranje da smo prijatelji nakon veze i da nista nije bilo medju nama, mi ide na zivce. Bilo bi ga fino imati i dalje za prijatelja, ali kako bi to uopce funkcionisalo?

Umorna sam od svega toga, bice sta bude... A ja se moram vec nekako trgnuti iz sve ove depresije i naci pozitivno nesto. Sama, jer kome god sam se obratila, svi su mi sasuli svoje probleme ili rekli da pretjerujem...

Zdravo, dnevnice.

Danasnji dan bese poucan.Evo o cemu se radi.

Ustala sam,otisla do kuhinje da uzmem kasiku meda, mrvice od hleba su i dalje bile na stolu, ima tri dana kako tu su, niko ih ne sklanja.Gazda ulazi da ostavi nesto, i sklanja moj mobilni u te mrve, na sto, garant je pomislio kako sam ih ja ostavila, a nisam, i bese mi, zaista, neprijatno.Tri prokleta dana cekamo da ih neka od njih dve skloni, da, imamo dve docimerke, brucosi.I nista se ne desava, ja da ih sklanjam necu, mi ne konzumiram hleb, nase, dakle, nisu.Odem u sobu,posramljena, iako nemam za sta, ali sta je trebalo da kazem, nakon tog prekornog pogleda?Nisam ni stigla, doduse.Kazem cimerki, hajmo do njih, da raspravimo ovo.Kucamo na vrata, kad obe tu su.Super.Jedna,inace, nema roditelje, i zato bejasmo jako fine prema njoj, kad ono medjutim-ispod tute sto cute.
Razgovor otpocesmo sa 'sta ima, ucite, a ? ' i slicno.Tada cimerka pomenu mrve,a one ce- hjaaaaoj, uzas, samo cekamo kad ce neko da ih skloni, mi necemo, kaze jedna, jer nismo mi jele.A-ha, tu sam vas cekala, drage moje ! I pocnem: Dosle smo zbog mrva, koje vec tri dana tu stoje, a mi, ako niste znale, ne jedemo hleb.Ja rucam samo u menzi, dakle, nikada ne veceram.Cimerka vecera, ali ne koristi hleb.Hocete da kazete da nam je Sv.Petar bio u poseti?Jedna krenu da kaze nesto glupo, verovatno, no ja nastavih- hm, priupitam jednu, onako cinicno malo-ti bese jedes hleb, ili gresim?Druga se ubaci recenicom da ona ne koristi kuhinju za jelo, sto iskulirah.Uhvatila ih je prpa, da iskoristim to.Dakle, ona ne jede u kuhinji, rekoh, dok ti jedes u kuhinji, i hleb konzumiras, a ne znas odakle mrve ?Da nece kokoske poceti sa neba da nam padaju ?One se nasmejase.I ja sa njima, da se smejemo malo, sta fali.Samo sto meni ne bese do sale.One ce, opet- nismo mi, i mi cekamo da ih neko skloni.A u meni kljuca, i pomislih: 'same ste trazile'.Kazem jednoj, da se ne trza, i da me slusa pazljivo, druga je pogleda.Objasnih im da nije problem sto su to napravile, pa ni ostavile, vec sto su prave lude nakon svih iznetih cinjenica, te da bi valjalo da prekinemo ovu farsu.Pocese da dizu obrve, da se dure, he, nasmejase me , uistinu, i podstaknuse me da ih jos malo bocnem.Onda kazem i za kupatilo nesto(bolje da ne pisem)i kazem da sam pomno pratila koja od njih dve nam ostavlja te 'divne poklone',uz dodatak da imam razumevanja da brucosi su, i da lepo razmisle, pa da mi odgovore na sve do tada pomenuto.One opet krenuse istu pricu, kao pokvarene ploca ova jedna, pride neke pokrete koristi da mi docara nesto, a ni sama ne zna sta.Kad rece ova 'pokvarena ploca'- znas, mi cemo sada da pocistimo ovo-ono, a vi sledece nedelje.Moja cimerka joj rece da mi cistimo za sobom redovno, te da ne planiramo ribati nista njihovo, da nisu male.Mi cak i ne kuvamo, a reso je katastrofa neretko, jos im rekosmo, a one, kanda posramljene, tada obecase da pocistice.Ili neko sa sprata koristi nasu kuhinju, pitah prestraseno, a one-ma, sumnjamo, ne, ne, cula bi ja, rece jedna.Meni dojadi s glupacama da raspravljam se, mada nije bilo dizanja tona, i rekoh da cemo sada mi pocistiti, uz dodatak da je zanimljivo sto imamo nevidljivog posetioca, koji nam ostavlja mrvice.Opet se nasmejase, ovaj x bez mene.

Naravoucenije je sledece: ne sudi knjigu po koricama.Naizgled umilne, fine, kanda neiskusne, te daj im ovo, daj im ono, i ne bese nam tesko.Ali, ovo danas je prelilo casu.Prag tolerancije mi je u kriticnom stanju, kada sam sve ovo dozvolila, opustila se.Cenim da kod gazda palamude o nama svasta.A, meni ova lokacija bas odgovara, kao i soba, sumnjam da im oni veruju, mada to i nije bitno.Nisu Bog zna sta pametne, te cu im uruciti dokaze sopstvene neodgovornosti do kraja nedelje, najkasnije.Nije mi, zaista tesko da im pomazem, i meni bese tesko kao brucosu, ali neki red se mora znati.Ja bih sve iskulirala, samo da je priznala ova jedna, a znam da je ona to ostavila.Hoces sve lepim putem, a stoka se ne da nauciti.E,pa, cekaj !Svadja nece biti, samo ce one dobiti svoje naravoucenije, koje ce one, cenim videti kao vid osvete, ali nije tako.I onda sednem, i zamislim se, kako su ljudi neoprezni kada lazu, i kako su smesni.Cemu sve to ?je li tesko priznati, dogovoriti se ? Jeste, ocigledno, lakse je da izigrava se nesto, nesto za sta se nema osnove, duriti se, he.Ovo nije prvi x da sam dovedena u ovakvu situaciju njihovom krivicom, ali tada predjoh prko toga.Necu, bre, da me neko smatra aljkavusom, a necu ni da se objasnjavam kada nisam kriva Da, ja svaku rec analiziram, i svi su mi losi dok se ne dokaze suprotno, i to mi je donelo samo dobro.Preko bezobrazluka ne prelazim i nikada necu.Imam razumevanja jos uvek, i tolerancije... mada manje, svakako.

Ne znam sta mi bi, valjda opet zacepljen nos, pa jutros ustadoh u 7. Nisam vise mogla spavati. I ponovo obecah sebi da cu provjeriti sta je sa tim glupim nosom, sto se sam od sebe zacepi i kad nisam bolesna i da cu pokusati da to u narednom mjesecu rijesim. A obecavam to sebi vec tri godine, znaci moze jos sacekati, nije nista ozbiljno
Na stolu mi ostali papiri s posla od sinoc, lista dolazaka za prosli mjesec. Ponovo se nasmijah svojim kolegama i tome sto su napisali kako su bili od 8 do 17 u firmi, ali ih nismo vidjeli od 10 do 12, jer su mijenjali gumu na autu. Njih trojica! Domisljato. Znaju momci da ja na to ne obracam paznju, sve mislim, sef o tom treba da brine. Kako mi je bilo dosadno, svratih do firme da to vratim i predam postu, koja je opet zavrsila u mom sanducicu, a ne u sanducicu firme.

Sacekah onda 10 sati da posaljem prijatelju poruku sa pitanjem kad cemo u Ikeu. Nije proslo ni par sekundi, kad on me zove da ce doci po mene za sat. Ni on valjda nije mogao da spava danas. Sastali se, kupili sta smo trebali, pa otisli da jedemo u McDonalds. Tu smo se dosta ispricali o nasim vezama i problemima koji nas muce. Uplasio me je njegov stav prema mom momku. Nije ga upoznao, zna ga samo iz price, ali opet... Jako cijenim V. misljenje. Prije dvije godine, kad sam bila u drugoj vezi i dosta se s njom patila, V. me je odjednom pitao sto mi to treba i natjerao da obecam da cu naci boljeg. Sutra ujutro sam momku poslala poruku da treba da pricamo, a drugi dan smo raskinuli. Sad me je strah koliko je u pravu. I koliko je uopce ispravno suditi o nekom kog nisi ni upoznao? Da li ima pravo, ili sudi iz bratove price, a poznato je da moj brat mog momka bas i ne gotivi (kao i nijednog dosad). Odlucih zasad ignorirati, imam vecih problema od te veze. osim toga, trenutno mi je lijepo s njim...

Poslije smo otisli do V.-og stana. Pokazao mi ga je po prvi put. Vrlo lijep stan, ali nazalost zapusten. Nema mu zene da to sredi Tu smo poceli o njegovoj zeni i njenim problemima da dobije vizu kako bi konacno (nakon godinu i nesto braka) mogli zivjeti skupa. Tjesila sam ga, ali uzaludno. Depresivan je, nedostaje mu, cini mu se da se to vec jako oduzilo i da tome nema kraja. Uvjeravah ga da ima, u najgorem slucaju vratice se u svoju zemlju i biti tamo s njom. Onda ne zna sta ce za posao, ovdje ima odlican posao. Odgovorih mu da ce prije naci dobar posao tamo, nego ponovo srodnu dusu Spucala me neka romantika, sta da radim...

Subota...
Još jedno jutro puno lepih zrakova Sunca, čak iako ga nema. Misli mi se rastežu na sve strane, ne mogu da ih izbrojim, ali znam da su lepe. Sedim u sobi...tišina. Muzika ćuti. Meni je i dalje lepo.
Ovo je jedan od trenutaka koji mi govori koliko sam srećan.
Pišem i smeškam se. Čitam i smeškam se. Pevam, a ćutim.
Srećan sam.

Nemirno jutro. Dodiri, osmeh, nemogućnost da se skuva kafa, ali ko će misliti o tome! Jedne oči su me probudile! Čupava kosa, zgužan jorgan, meka koža. Kafa je našla svoju zamenu u zagrljaju.

Ipak sam odšetao u hladno jutro da nađem kafu. Sms nakon nekoliko minuta (‚‚Kad stižeš?''). Brzo sam se vratio i krenuli smo kroz grad. Hladno, ali toplo oko srca. Riblja čorba na Paliću. I nekoliko galebova! Nisam rekao da želim da budemo kao galebovi. Hteo sam da mislim da već jesmo kao oni. Ima li šta lepše od tog osmeha?

U vozu sam spavao na ramenu. Na najneudobnijem i najmekšem mestu u isto vreme. Cela dva sata! I baš me je bilo briga da li nas je iko gledao. Ja sam spavao na ramenu!

22 Novembar, utorak 23h 55'

Ne volim Dnevnik, jer je "izdajica" i ovo što pišem nije samo moje, već svačije.Ko god zastane pored našeg Zida pročitaće.No ja imam potrebu da se bukvalno "izjadam" Dnevniče moj.
Ustala sam rano, kao i svako jutro, ispratila moje na posao i došla ovde.Pobegla sam od obaveza koje su skoro svaki skoro iste. Verovatno je svima tako, samo ja nisam svesna.
Kuckajući po Zidu, povremeno sam ustajala da izduvanim koju, kad god sam stala na prozor gledala sam ženice mojih godina, doterane idu na posao.A, ja u pidžami sa cigaretom u ruci, bez volje da se obučem i odem u nabaku.Sramota me je više. mislim da ne mogu više ovako.Muž neće da razume to, njemu je postalo normalno da sam kući
Popodne sam listala oglase, zvala neke.Koga god sam pozvala, pitali su me koliko imam godina, kad čuju cifru 43 kao da čuju 103, takav osećaj imam.Ostalo je da će mi javiti.Mada neverujem, ne nadam se.
Večeras sam mojima rekla, deca me podržavaju, dok muž ne.Kaže da mi ne treba posao, da imam sve i da sedim u toplo.Nisam imala snage da se raspravljam, jer znam da neću ništa postići, samo ću se još više iznervirati, a čemu to
Sad idem na spavanje, a znam da neću zaspati.
Laku noć Dnevniče moj

Toliko se toga izdogađalo što bih htjela podijeliti sa svima da ne znam odakle početi...

No mislim da Budimpešta zaslužuje prvo mjesto Znači, bila sam tamo prije dva vikenda s prijateljicom, a odsjele smo kod druge prijateljice koja je tamo na studenstkoj razmjeni i koja se ponudila da nam bude vodič. Inače jako volim Mađarsku i već mi je odavno želja posjetiti taj prekrasan grad, ali nikada nisam imala priliku. Sada se ukazala i objeručke sam ju uhvatila. Nekoliko puta propali su mi planovi, tako da sam umjesto u rujnu, putovala tek u studenom.

Prvo što me je naživciralo bilo je kašnjenje vlakova. Vlak je iz Sarajeva za Osijek kasnio pola sata. Zatim smo presjedali na granici i vlak je kasnio 15 minuta. Zbog toga nismo na vrijeme stigli u Pečuh i zakačiti se za vlak koji ide u Budimpeštu pa smo tamo čekali puna 2 sata i smrzavali se u vagonu... Stigla sam u Budimpeštu premorena i smrznuta, ali presretna što sam napokon tamo I nisam dala da me ništa više izbaci iz takta!

Čitav taj vikend jednostavno nisam mogla vjerovati da sam napokon tamo! U petak navečer otišle smo van u neki ogroman kafić. Fasciniralo me je kako je uređen - radi se o napuštenoj zgradi, zidovi su stari, vrata su skinuta i stolovi i stolice postavljeni su u svim prostorijama. Bez obzira na ogroman prostor, sve je bilo puno ljudi. I ljudi su me fascinirali - znači, i mladi i stari, i alternativci i šminkeri... svi na jednom mjestu, svi piju i uživaju. Upoznala sam neke ljude iz Njemačke koje smo pokušali naučiti da izgovore slovo LJ. Ne znam kako, ali moja je prijateljica otkrila da Nijemci ne mogu izgovoriti to slovo. Nagovarale smo ih da izgovore Željko, a čule smo ili ŽeJko ili ŽeLko

U subotu smo čitav dan provele na nogama. Prvo smo šetale uz obalu Dunava i imale prekrasan pogled i s jedne i s druge strane. Obišle smo parlament, dvorac Vajdahunyad, mađarsku državnu operu, Ribarsku utvrdu, Trg heroja... No najbolji dojam na mene je ostavio prelazak preko mosta Sloboda i zatim penjanje na brdo Gellert. Pogled s toga brda na osvijetljenu Budimpeštu jednostavno se ne može opisati riječima. Treba doživjeti. E da, i prvi sam put u životu jela kinesku hranu Odlična je!

Premorene smo se vratile u stan, ali još nas je čekao koncert mađarskog benda Paddy and the Rats. Slušala sam ih i prije, tako da sam se baš obradovala što ću ih vidjeti uživo! Uživala sam u svakom trenutku, no i tu se dogodilo nešto što ću zauvijek pamtiti. Kada je bend započeo svirati pjesmu "Freedom" svi su sjeli ili kleknuli na pod. Nas tri smo učinile isto. I sve do refrena bili smo tako dolje, svi zagrljeni, njišući se u ritmu glazbe. Na prvi takt refrena, svi su skočili u zrak i nastavili skakati i pjevati. Tako nešto još nikada nisam doživjela. U tih nekoliko sikundi svi smo bili jedno. Neponovljiv doživljaj!

U nedjelju smo već morale kući... Obišle smo još Moskovski trg, otišle na doručak i kavu pa na vlak za Osijek. Bilo mi je baš teško rastati se s prijateljicom jer sam znala da ju neću vidjeti do Nove godine. Teško mi je bilo i otići iz Budimpešte jer sam znala da treba obići i vidjeti još toliko toga. No sve u svemu, bio je to skoro savršen vikend koji ću još dugo dugo pamtiti, u nadi da ću još koji put imati prilike vidjeti Budimpeštu!

Kad sam se već raspisala, i nastavit ću...

Ljetos sam se žalila da mi nedostaju obveze, govorila sam da jedva čekam da mi počnu predavanja... E, pa sada me je sve to stiglo, nagomilale su se obveze odjednom, jedva sam se snašla... Ima samo mjesec dana do praznika, a mene čekaju 3 kolokvija, 1 seminar i 2 simulacije nastave. Hvata me panika da neću sve stići na vrijeme, moram još i neke lektire pročitati, a da ne kažem da budem mrtva umorna svaki put kad se vratim s fakulteta i da mi se onda ne da ništa raditi. Još na sve to radim neke intervjue za jedan glazbeni portal (što sam sama sebi natovarila jer sam postala ambiciozna), a dogovorila sam i hrpu kava s kolegama i poznanicima koje dugo nisam vidjela i sad ih nemam gdje "ugurati" jer mi je raspored pretrpan. Da stvar bude još bolja, mislim da sam se počela zaljubljivati, napokon I sad se i oko toga mučim, jer ni sama ne znam jesu li to samo prijateljski osjećaji s moje strane ili idu prema tome da budu ozbiljniji. Naravno, opet se bojim da ću biti povrijeđena pa pokušavam nekako kontrolirati osjećaje, što mi baš ne uspijeva... Ali, što bi moja prijateljica rekla - to su slatke muke

Blaga glavobolja ujutru. Prošla je sama od sebe. Kafa i Zid. Nesposoban sam da napišem bilo šta. Nesposoban da sklopim reči kojima bih odgovorio na privatne poruke. Gde su reči? Pre neki dan su bile tu.

Čuli smo se posle ručka. S kim sam pričao? Ko je to bio? Ne znam. Sedam i po minuta. Više ćutanje nego razgovor. Neko je doneo zaključke iz tog razgovora. Ja nisam. Ja još ne znam. A ne znam ni o čemu smo pričali u onih nekoliko reči. Jedino u šta sam siguran je glas koji sam čuo. A opet ni njega ne umem da opišem. Bio je i nesiguran i siguran (po pitanju čega siguran, a zbog čega nesiguran?). ‚‚Ostaće ti utisak posle ovoga...'' - Šta hoćeš da kažeš, meni uvek ostane utisak. Od ovog utiska neću moći dugo da zaspim.

Futur II, potencijal, potencijal II, imperativ, infinitiv, glagolski prilozi. Kako nema više? Neću slobodno vreme za razmišljanje! Ne želim da mislim. Džabe, ne želim ni bilo šta drugo da radim. I dok sam radio, mislio sam. I dok sam gledao film - mislio sam! I sad! I sad mislim.

Prolazi jos jedna godina. Sve ti se cini polako, a u stvari leti vrijeme, niko ga ne moze zaustaviti... Sta ostavljam za sobom u ovoj 2011-toj sto nestade bez traga? Naizgled beznacajna godina, a ipak mnogo se toga desilo u njoj. Mada si radila samo tri dana sedmicno, ipak si [b]radila[/b] citave godine. Tiha voda brijeg roni, sto kaze narodna poslovica. Nisi upisala nikakav kurs ove godine, ali si zato odmarala, bila opustena, mnogo vise sama setala gradom, i jos povrh toga ponovo pocela da citas knjige u slobodno vrijeme. Lopovi su ti ukrali detalje kreditne kartice i bankovnog racuna, i zato si se stvarno nervirala cetiri mjeseca dok nisi uspjela normalizovati stvari u banci. Ponovo si pocela pusiti i nakon nekoliko mjeseci shvatila da to i nije bila bas najmudrija odluka u zivotu. Onda si se mjesecima nervirala oko prestanka pusenja i vjerovatno dosadila svima svojim jadikovkama sto ne mozes to da uradis. Na kraju si uspjela da pronadjes nesto sto ti koliko-toliko pomaze da to postignes, i sada si punija nade da ce se to promijeniti u mjesecima koji dolaze. Krajem godine stvari su se promijenile na poslu, i ti si sa jedne strane pocela spadati medju nize placene clanove osoblja u svojoj firmi, a sa druge poceces Novu godinu radeci jedan dan vise i zaradjujuci mnogo vise nego prethodne godine. Nastavila si pisati na ovom forumu i sada provodis cak i ovu svecanu noc kuckajuci po tastaturi.

Stvari su u cudnom balansu, to stalno previranje i borba dobra i zla u tvom zivotu. Zelim ti mnogo srece i da sljedece godine prijavis jos mnogo radosnih vijesti ovom dnevniku.

Proveo sam dan u kući. Kroz prozor mi se nudio grad, ali nisam zakoračio u njega. Nisam imao čime. Kao da sam bio bos, bez obuće, bez čarapa, golih nogu. Vrata su otljučana, a i da nisu – u džepu mi je ključ. Sedeo sam u kući. Evo sad su se i svetla upalila, hiljadu uličnih lampi. Hiljadu ugašenih lampi u meni.

Sreda 1:4

Ne volim sredu, nekako sve što mi se dešavalo loše bilo je baš tog dana. No, ja dnevvniče moj, pišem za utorak, koji je lepo počeo, da bi se zvaršio sa suzama jedne devojke.
Ta devojka je njabolja drugarica moje ćere. Svako veče svrati kod nas i uvek je vesela, no ovo veče nije bila. Nekako su je klinci smirili, a i ja sam bila uz nju onoliko koliko je bilo potrebno, nekako naučio me život da osetim kad treba da se sklonim.
Još sam pod utiskom i počela sam naopako da pišem, od večeri ka jutru

Utorak je obećavao lep dan i jeste bio lep, ispunjen. Malo sam se potresla oko crteža malog Luleta. Razmišljama sam dugo da l da kažem majci, koja je klinka, uzrasta moje dece i rešila da joj kažem.
Skuvala sam joj kafu, pričale smo nešto neobavezno i ja sam joj pokazala crtež. Birala reči, kako da joj kažem da su na tom crtežu ona i njen muž. Razumela je se i naravno opustila se i mnogo toga ispričala.
Nažalost nisam pogrešila kad sam videla tužno lice malog L dok je crtao mamu i tatu.
Inače volim tog malog i to baš jako, kao i njegovu mamu, a tatu malo poznajem, deca su svi oni za mene, nažalost prolaze kroz neki period u braku koji je baš zabrinjavajući.
Sedele smo nekih dva sata, ispratila sam ih i ostala sa svojim mislima, tražeći rešenje, kako da im se pomogne. Nisam ga našla.
Jer jedino oni sami sebi mogu pomoći, a to je da sednu i pričaju što dalje od kuće.
Pišem o njima, jer su mi bliski i jako volim tog "bebca"

Ja sam inače dobro, čak nemam više ni holesterol. Moji me ponekad nasekiraju, al ništa strašno nije, više je to neka klackalica šta uraditi.Preispitivanje pre bilo kog poteza vidim u starijem detetu, koje ovih dana bilo na raskrsnici i ta raskrsnica je još otvorena, zeleno svetlo je u oba smera. Znam da neće da pogreši, bar je do sada tako bilo.
Ovo mlađe me nervira, sad je na nekoj dijeti, pa joj spremam i za posao da nosi. Tako da dosta vremena provodim u kuhinji.No to mi ne smeta, već me nervira što samo meni ume da odgovori i nikome više.
Posvađale smo se malopre, jer je bila malo grublja prema toj drugarici, koju je spopao neki paćenik u busu.
Sad je spremila sama sebi sutrašnji doručak.
No, znam da će razmisliti i da će sutra već da bude mekana kao pamuk, to je na oca. Sav život ih nešto usmeravam, prvo se pobune, pa onda razmisle i prihvate to.
Mislim da sam umorna od svega. Šta će da rade ako ja flipnem i lepo "pobegnem od kuće" Pretim im već desetak godina i nikako da im to priredim. I znam da neću.
Evo sada svi su u krevetu, Vilotić hrče,a i meni se već prispavalo.

Laku noć Dnevvniče moj.

Kad sam bila mala, pa i sad smatrala sam i bila naucena da je nekulturno nekom reci da laze. Pogotovo nekom bliskom. Bas iz tih razloga moj otac nikad nije lagao, uvijek je govorio neistinu.
No, polako mislim da dodiruje tu granicu kad prestaje biti neistina vec postaje sasvim obicna laz. Sama laz mi je toliko nebitna, mala... ali me boli to sto me u oci gleda i... govori neistinu. Slusam ga i pitam se cuje li on sebe. Izgleda mi kao da i sam pocinje vjerovati u tu svoju pricu.

Kad sam bila negdje u srednjoj to sam prvi put kod njega primijetila. Ne znam zasto se taj dan nisam vratila sa bratom kuci, ostala sam duze, valjda na nekoj sekciji. Dosao je autom po mene. Bilo mi je cudno, jer to nikad nije cinio, pogotovo kad je imao samo jedno dijete da vozi. I onda mi je u autu postalo jasno. Poceo se zaliti na macehu i to kako je odjednom postala ljubomorna i da ga je optuzila da ima ljubavnicu, te ju je upoznavao sa nekim zenama na koje je sumnjala i nabrojio ih. Pricao je i gledao me kao ne razumije tu njenu paranoju, ne znajuci da ja igrom slucaja znam za tu njegovu aferu zadnja 3-4 mjeseca, ali sutim. I tad sam sutjela, pravila se da nista ne znam i samo klimala. Nije nista od mene trazio, samo mi je to pricao, uvjeravajuci me kao sto ce kasnije uvjeravati i svoju dragu. Zeljela sam mu reci i tad i kasnije kad je i maceha za sve saznala da ne izmislja i da jednom kaze istinu, ma kakava bila.

Nikad nisam. A on je nastavio sa svojim neistinama, sitnijim doduse, ali cestim. I zaista sam umorna od toga. To kako u sekundi smisli pricu, izmisli i okrene. Uvjeri i samog sebe da je istina, a svi znamo da nije. Zato mu valjda jos nisam rekla da sam znala i za aferu i koliko je trajala i sa kim. Znam da kad bih ga s tim suocila, opet bi poceo da govori neistinu, izmislio bi nesto, sve izokrenuo... I tad ne znam sta bi bilo, uvjerio bi me i ja bih se osjecala krivom? Ili bi konacno presao tu granicu kad bih povikala "Lazes tata, lazes!"?

Cesarica me je inspirisala da i sama nesto napisem na temu lazova. Prvo bih spomenula mog sefa koji je nevjerovatan zenskaros. Voli da flertuje sa svima, a nije se cesto desavalo i da ima afere. Ono sto sam i ja uocila kod njega je da kada on odluci da ta veza nije za njega ponasa se kao da nikad nista nije ni bilo izmedju njega i spomenutih zena kada god mu to odgovara i silno se iscudjava, a i zabavlja ga sto neke od njih ispoljavaju ljubomoru prema suparnicama.
No tema o kojoj bas zelim da pricam su ljudi koji vam gledaju u oci i lazu. Nedavno sam imala prilike da sjedim sa nekim meni bliskim ko mi je u toku veceri dva puta izgovorio velike lazi, a da pri tome nije ni trepnuo okom. Prva laz se ticala posudjivanja novca. Osoba mi se zaklela da on nikada ne bi ni od koga posudio novac, a ja znam da je ta osoba od mene prije nekoliko godina trazila pozamasnu sumu novca da kupi veci stan. Naravno, bila sam zamoljena da o tome nikome ne pricam, no ne vidim kako to mijenja ista u mojoj prici. Zatim mi je ista osoba rekla da me je godinama pozivala u goste i da joj je dosadilo da to radi jer ja nikako da dodjem. Ostala sam zapanjena ovom pricom jer znam zasigurno da taj poziv nikada, ali bas nikada nisam primila, i nacisto nisam znala kako da reagujem u ovoj situaciji. Osjetila sam da mi se promijenio izraz lica dok smo pricali, ali sam se suzdrzala od bilo kog komentara. I sada se pitam da li je to bila najbolja reakcija koju sam mogla da imam. Eto to pitanje dnevnice bih voljela kada bi mi neko odgovorio. Da li je bolje reci istinu koju znas kada ti neko laze u oci ili je bolje praviti se lud i precutati. Ako neko ima misljenje o ovom problemu molim nek se javi.

Danas sam trebala neku uslugu od malog brata i dobila sam odgovor da ne moze, da ide busiti obrvu. Gledala sam onako iznenadjeno u tu poruku. Prosle sedmice mi je spomenuo to busenje, ali sam mislila da se sali s obzirom da zna koliko se vecina nas zgrazava na to. Nisam mu ni stigla odgovoriti kad je stigla druga poruka u kojoj me moli da ne kazem nista tati. Tata, naravno, nije odobrio i nema pojma o tom, ali mi nije jasno kako ce to sakriti od tate? Pa zivi s njim! A njegova mama? Ona po obicaju zna, ali izigrava "good copa" i naravno sve moze, idi sine, busi sta god hoces! Moram priznati da me to nervira kod nje. Sve mu dopusta da ne bi poremetila svoj odnos sa sinom. Kad mu bilo gdje zaista mora reci ne salje tatu, dezurnog bad copa, ili kako ga mi volimo zvati Gargamela. No, i on se izgleda umorio. Nedavno mi se zalio kako je kaznio malog na mjesec dana bez izlazaka. Ali, ovaj izadje da nahrani psa, pa ga nema sat vremena ili kao ode do dede. Tata kaze da zna da ga lazu i mali i njegova mama (uvijek ga pokriva), ali pusti, sta moze? Ja se sve kao drzim po strani, ne komentarisem mnogo i ne mijesam se. No, stalno sam nesto zabrinuta. Znam, ima dva ziva roditelja i sta se ja tu imam petljati? No, najradije bih mu iskljucila internet i natjerala ga da usisa svoju sobu, opere sudje i nauci sta treba. Dala bih mu onda kljuceve od svog stana da dovede djevojku i da rade sta hoce. Mozda nisam normalna i vjerovatno zaista treba samo da pustim, ali me to nekako ubija u pojam.

Pocetkom ove godine se razbolio i odtad pauzira sa fudbalom. Nedavno mi je njegova mama rekla da razmislja da nekon 9 godina prestane se baviti sportom. Misli da od toga nema nista. Rekla je da ce ga pustiti da sa 16 godina sam odluci. Najprije sam samo klimnula, no vec iduci dan sam morala reci sta mislim o tom. Njoj, ne njemu, misleci da bi onda ona mogla uticati na njega i njegovu odluku. Rekoh joj da mislim da treba nastaviti, u kriticnim je godinama, nebitno sto nece biti nista od njegove sportske karijere, ali taj trening ce ga drzati van ulice i u nekim obavezama. Ovako ode u skolu, vrati se i do ponovnog odlaska u skolu sjedi za Facebookom i dopisuje se sa budalama. Osim toga, njegov stariji brat, njegov idol, vec godinama pusi, njegova djevojka isto... sport ga jedino drzi dalje od cigareta zasad. Rekla je da sam upravu, ali ipak nek sam odluci. Razmisljala sam da tog istog brata, njegovog idola, nagovorim da prica sa njim, doprijece do njega, ali sam odustala. Pretjerujem, moram imati malo vise povrjerenja u svog malog brata.

Utorak 23:45'

Ustala sam raspoložena, orna, spremna na za sve.
Danas sam imala zakazano kod dijetologa. Krenula sam u isto vreme kad ćera ide na posao. Zakazali mi u 11 a prozvali u 1.
Bukvalno sam poludela, jer sam svo vreme stajala, milon ljudi je bilo i svi oni ogromni, ja sam najmanja tamo bila, tako da me baš bilo sramota da ja sednem a čobek koji je kao šifonjer stoji.
Gledala sam te ljude, bolesno su gojazni, muka mi je bilo, plašim se da i ja ne postanem takva.
Mnogi su mlađi od mene, ima i dece i ja sam takve ljude viđala samo na televiziji. Napolju ne ili nisam obraćala pažnju.
Naočare sam zaboravila, tako da nisam mogla da čitam, već sam osluškivala šta se priča u čekaonici.
Svako je imao neku svoju priču i sve priče su bile slične, a to je da nikako ne mogu da skinu kilograme. To su ljudi koji imaju po 140 kg Neki su spominjali neki "gastrički bajpas".Danas sam se na netu informisala malo i vidim da je to strašno i da to rade ekstremno gojaznim.
Kad god se pojavilo slobodno mesto, meni nije padalo na pamet da sednem (iako su me već bolele noge od stajanja)jer mnogi su stajali i ja sam zamišljala kako tek njih bole noge, kad imaju preko 120 kilograma. Ja sam tamo bila najmanja, nisam se videla od tih ljudi.Odvratno sam se osećala, jer sam sebe videla istu kao oni, ako se ne uozbiljim.
Kad su me konačno prozvali, svanulo mi na momenta, jer sam htela što pre da odem odatle.
Ušla sam i nasmejana i pitala šta ću ja ovde,a lekar (koji je kao dve ja) mi rekao zato što si debela. Ćutala sam.
Izmerila me neka sestra, koja je bila prijatna i mislim da njen osmeh mi vratio osmeh al samo na momenat.
Lekar samo što mi nije uzeo broj cipela, sve me ispitao i strogo rekao da moram da unesim samo 1000 kalorija, ili ću biti, kao oni u čekaonici.
Kad sam mu spomenula moju štitnu žlezdu, koju nisam kontrolisala 5-6 godina, samo je rekao da sam se ugojila od hrane,a ne od poremećaj rada štitne žlezde.Jednostavno čovek to nije hteo ni da čuje. Možda je mislio da sam ja nekako htela da se pravdam. Napritiv! Svesna sam ja svega, samo me nervira što niko od lekara ne traži i hormonski balans.No, ja ću da pokušam da se pridržavam "te" dijete i naravno sutra idem kod Endokrinologa ali na VMA.
Jednostavno ne mogu da čekam tri meseca na Endokrinologa u KC.
Došla sam umorna kući, sačekala Vilotića sa posla, ižalila mu se, saslušao me i jako zagrlio. Nažalost morao je na drugi posao, a ja sam ostala sama kući.
Niko mi nije ni trebao, sem Vilotića, koji je najbolji Vilotć na svetu
Sad je kasno, spava On,a i Sandrica spava, a ja piskaram ovde i osećam se mirno, čak imam i osmeh na licu, koji sam danas izgubila .

Baka je bila jako slaba zadnje sedmice, pa smo mislili da ce "otici". Bilo je bas kriticno. Zena koja je nekad bila i visa i krupnija od mene sad, lezala je sklupcana, malena ispod milion deka i tresla se. Nije mogla nista jesti, brkala je imena i gubila se u prostoru i vremenu. Svi smo se oko nje na neki nacin okupili i pokusali da pomognemo. Deda i maceha najvise, a tata i ja najmanje. Ja sam bila tu da kupim sta treba, spremim kakvu hranu, ali da ipak budem sto dalje od nje. Tata se nije ni trudio oko svoje majke. Samo je po obicaju izdavao zadatke sta bi ko od nas (najvise njegovi sinovi, jer ja ipak ne zivim sa svima njima) trebao ciniti. Ne znam ni da ju je dva puta obisao. No, uredno je svima pricao kako mu je majka slaba, kako ne znamo sta cemo... kukao, a sve sto je znao, bilo je iz nasih prica. Onda je dosla medicinska sestra i kad infuzija nije mogla, jer su baki vene stalno pucale, preporucila neki drugi lijek. Baka ga je pocela piti, dobila ponovo apetit i oporavila se. Naravno, njoj uloga bolesnice lezi, pa kako vise nije bila bolesna, pocela je ponovo da glumi. Kad nema nikog u blizini, ili kad ona misli da je niko ne gleda, onda hoda normalno i prema jasnom cilju, no cim se brat pojavio, pocela je kao da pada i kao okrenula se prema dnevnom boravku odakle je posla u svoju sobu da ispadne kao da je izgubljena. Rece "pa ovo nije moja soba" gledajuci u dnevni boravak. Brat je, naravno, shvatio da glumata, pa je odlucio na svoj nacin igrati u toj predstavi rekavsi joj: "pa kako bako, pa jeste, ovo je tvoja soba!". Zaprepastila se i u trenutku pomislila da je stvarno pocela da gubi razum.

Neko bi mog brata opisao kao okrutnu osobu, bez duse, koja se tako poigrava sa jadnom staricom, ali ja sam se nasmijala i potpuno ga podrzala u tom. Ja sam odavno postala hladna i kako kazu moji okrutna prema njoj, dok brat to tek sad shvaca. Ranije me optuzivao za to, govorio kako cu se kajati jednom kad je ne bude... a danas... danas mi kaze, pa ona glumi, pa kako je tako nezahvalna, maceha ju je toliko pazila kad je bila bolesna, a ona je danas pred njim optuzuje za to sto mi nemamo majke, kao ona ju je ubila. Dobro za njega, ne sjeca se kad smo bili djeca i kad nam je to isto govorila. Odbrojavam dane kad cu biti opet u Pragu, daleko od svega toga...

Tata me je danas u neka doba zvao da dodjem da glasam na ovim Izborima. Mada kad sam u Sarajevu zivim u skroz drugom dijelu grada i dalje sam prijavljena da zivim kod njih. Najprije mu rekoh da necu, da sam se dogovorila sa prijateljicom u 18 da se nadjemo, pa ako prvo budem isla da glasm, plasim se da necu stici. Rekao je da bih ipak trebala, jer ovo nam je jedinstvena prilika da svi porodicno odemo na glasanje. Ko zna hoce li nam se ikad vise pruziti takva prilika. Popustih i podjoh s bratom da se nadjemo sa tatom i da svi familijarno glasamo. Usput smo pricli o tome za koga treba da glasamo. Ja nemam pojma, niti to pratim, niti me zanima i ono najbitnije, nikom od njih ne vjerujem. Obicni lopovi i nacionalisti! Kontah najprije da ponistim listic, da ipak s njim ne mogu nista. To bi i bilo najbolje. No, onda razmisljam, ako tako vecina razmislja, pa na kraju pobjede neki kreteni tipa SDA? Oni su nas zadnjih dana bombardovali sa razlicitim reklamama, vise od ostalih stranki. Kad je jedna takva zenska prisla mom bratu i pitala da glasa za SDA, on joj je hladno odgovorio u svom stilu "Oprostite, ali zaista ne mogu, ja sam ipak obrazovan covjek!". Pa hajmo onda za njihove najvece konkurente. Manje zlo. Uvijek tako, biramo manje zlo, samo da ono najgore ne pobjedi. Osim toga, tako je lakse glasati za nekog nego ponistiti listic. Samo u ovoj drzavi je to problem i postoje upute za ponistavanje istog, kako ga oni koji broje ne bi zloupotrijebili...

U zadnje vrijeme sam bas nesto baksuzna. Pocelo je sa kvarom na krovu koji smo srecom brzo otklonili. Nismo ni zavrsili krov, a vec nam se pokvario mikser. U to je zahladnilo, pa sam izvukla perjanu jaknu, na kojoj se nakon dva-tri oblacenja pokvario rasjferslus. Zatim mi je u kratkom vremenskom periodu dva puta sat kasnio po 10-15 minuta. Ne znam je li stao ili samo kasnio, ali ocigledno nesto ni sa njim nije u redu. Sinoc smo isli da donesemo sat sa popravke i zaustavila nas je saobracajna milicija. Kazu - brzo ste vozili. Pa naravno da smo brzo vozili kada u onom mraku nismo vidjeli da je auto koji je vozio iza nas sa upaljenim jakim svjetlima i koji je vozio tik iza nas bio auto milicije. Mi dodali gas da ga izbjegnemo, sto i bi uspjeli da uradimo da nisu ubrzo bili semafori i kamere za brzinu, zbog cega smo usporili. Elem, sada se pitam da li ce nam stici kazna za brzu voznju. I da li ce, ne daj Boze, jos nesto da se pokvari.

Nadam se da ce ubrzo da prestane ovaj slijed losih dogadjaja koji su poceli da nas prate. Sve sto se do sada desilo bilo je relativno lako ispraviti, ali je ruzan osjecaj da ti se svake sedmice desi bar jedna losa stvar. Voljela bih da me pocne pratiti sreca i da ovaj period ostane samo uspomena koju cu ubrzo zaboraviti.

Obili su nam stan u SA. Onaj u kom boravimo brat i ja kad smo tamo. Meni nisu imali sta odnijeti, jer sam sve vrijedno ponijela sa sobom u Prag. Bratu, koji je tamo, su uzeli laptop, i-pod i novac. Dokumenta i kartice su mu srecom ostavili. I srecom u stanu nije bilo niceg drugog vrijednog. Taj stan nam oboma sluzi gotovo samo da prenocimo. Brat rijetko ostavlja laptop, samo vikendom kad ide kod nasih u drugi kraj grada. No, mi nismo ni bili glavna meta. Bila je fina i ljubazna komsinica do. Njoj su sve odnijeli, od zlata, do sve tehnike, para... I to sve danas oko podneva. Komsinica je starija zena, koja je uvijek kuci, ali je danas otisla nekom na 40 dana. Ocigledno je to neko znao i iskoristio da je pokrade dok je nema. Ustanovio da je stan do isto prazan, pa i nas odradio. Sve je bilo ispreturano, kao u kakvim filmovima.
Maceha je napravila scenu. Najprije je pitala policiju pred svima da li se ovakva pljacka mogla izvesti tako tiho, da bas niko ne cuje. Kad je dobila odgovor kako je trebala biti velika buka, napala je komsiluk kako niko nije cuo. Pa ti ljudi su njenom sinu bas nedavno kucali u ponoc na vrata, jer je pravio buku pustajuci vodu u kupatilu. A sad nisu culi? Potom je pitala komsinicu koju su opljackali, kome je sve rekla da je danas nece biti. Policija je sve to vrijeme samo klimala. Naravno, nece nista na kraju napraviti, kao ni onda kad je brat bio izboden nozem. Krivca su i tad pustili uz neki glupi razlog. I onda me najbolja prijateljica pita zasto uvijek jedva cekam da idem iz SA. Ma jok, volim ja grad u kom pas ima vise prava i ciji zivot vrijedi vise od ljudskog!