Naš mali dnevnik

Zdravo dnevniče, opet ja. Ne znam da li semem da pišem jedan post za drugim, ali stvarno mi trebaš ...

Vidi ... Svađa je bila gromka i nesnosna. Reči koje su izgovorene, to ... to nisu misli, to su najokrutnije mržnje isplovile iz nas. Razumem sve, samo mi nije jasno zašto se ovako osećam. Utučeno, grozno, ispijeno. Kao da mi je neko rukom zgnječio sunce.

Neće se javiti. Znam da neće. Ovaj put suzdržaću se i ja. Tvrdoglavo stvorenje ušlo mi je u život da mi iskida i ove iskrzane i tanane živce! Završiću u ludnici, kunem se! Užasno me opseda i smeta mi. Niti me voli, niti me pušta samu, niti znam šta misli, šta oseća ... Prva je i jedina osoba za koju ni u jednom momentu ne znam šta misli, koja ne odaje ništa, koja me podseća na mene do osećaja strave. Ali to nikako nije dobro, znamo mi to najbolje.

Osećam se kao na mučilištu. Kao da me neko poslednjih meseci krčka u najljućem loncu. A činjenica ... je da ja osećam ono što ne sme da se oseća. Razjeda me, rastura. Počinjem da volim, i to je užasno strašno. Rekli smo da nema ljubavi. Da to ne postoji.

Prošao je dan i po od našeg poslednjeg kontakta, a ja umirem da razmenimo makar glupavi smajli! Makar praznu poruku... Nešto ... nešto... Na ivici sam da mu pišem! A nećuuuuu! Neću! NE! ... Možda se više ne vidimo. Nikad? ... Kako užasna pomisao!

Sve bih dala da znam na kom sam mu mestu u mislima i ima li me u njima uopšte!

Srijeda je obiljezila ovu sedmicu.
U ponedjeljak smo svi dobili poziv za srijedu od vlasnika firme na razgovor o nasim "zadacima i buducnosti". Nisam znala o cemu ce biti rijec, i u srijedu ujutro smo se salili sa kolegama. Pravili smo listu zahtjeva o kojima mozemo govoriti. O isplati prekovremenih sati, o bonusima za hranu, o home officeu i slicnom. U 11 je isao prvi kolega na taj razgovor. Razgovor se odvijao u direktorovoj kancelariji, koja je sprat iznad nas. vratio se prilicno iznerviran. Na pitanje kako je bilo odgovorio je "Pa trebace razmisliti dobro". Jos je samo odgovorio na pitanje je li se mijenja na bolje ili gore - "Na gore, naravno, uvijek na gore". Drugi kolega se vratio jednako ljut i iznerviran, ali nije nista rekao. Onda je na red dosao moj bivsi sef i bivsi sef svih nas. Vratio se i rekao da je otpusten. Vise nije bilo nimalo smijeha. Rad je usporen i svako malo se po grupama izlazilo na "pus pauzu". Kad je dosao jos jedan kolega i saopstio da je i on otpusten mislim da vise niko nije mogao raditi, sve je uhvatila nervoza. Ovaj kolega je najgore primio. I ne cudim se, posto ima nezaposlenu zenu i troje djece od kojih je jedno bolesno. Nastavili su se redati sa informacijama da su otpusteni. U medjuvremenu smo saznali da su ona prva dvojica dobila produzenje ugovora na tri mjeseca, pa zavisno od toga kakvi budu produzice im ili ce ih otpustiti. Ostali su toga dana otpusteni. Brat i ja smo imali zakazan razgovor medju zadnjima. Poslije mene je isao jos jedan kolega. Kad je brat bio gore sa vlasnikom bila sam nervozna. U tom periodu vise niko nije radio. Ako je neko i sjedio za svojim racunarom, onda je samo surfao na internetu. Brat je sisao, samo mi je rekao da idem gore i prosaptao mi "Sve ok". Vlasnik mi je rekao par stvari. Jedna od njih je bila da je jedan projekat propao, da se sa drugima odugovlaci i da su morali otpustiti neke ljude, jer ih mnogo kostaju. Ruku na srce, kolege koje su otpustene imaju duplu ili troduplu moju platu, a dvojica i cetiri puta vecu. No, radi se o ekpertima, produkt menadzerima.
Bilo je tesko vratiti se u kancelariju medju kolege i reci im da nisi otpusten. Nisi strucniji, nemas godine i godine iskustva kao oni, ali tvoju platu firma jos uvijek moze podnijeti. Radije nisam nista rekla, samo sam rekla kolegi da moze ici. Pozvala sam brata da zapalimo kako bih izbjegla bilo kakva pitanja. Taj dan su svi sem brata i mene otisli jos prije pet.

Od srijede se nekako izbjegavamo. Oni izlaze u svojim grupama, mi preostali posebno. Nikog od sefova nema, uvijek pobjegnu kad se treba suociti sa ljudima i cekaju da prodje. Brat kaze kako je cuo kolege koji su otpusteni kako nas ogovaraju.

U petak se malo razjasnilo. Bratov i moj sef sef je pozvao nas i jos jednog momka koji ostaje i saopstio nam planove. U biti nas troje bi trebali da preuzmemo vecinu poslova od otpustenih kolega. Naravno, da bi to ucinili, moramo dosta toga da naucimo. Zato je plan firme da mi damo svoj maksimum, da ucimo u svoje slobodno vrijeme i da za 2-3 mjeseca budemo na nivou otpustenih kolega. Povecanja plata nece biti, home office je zabranjen, na prekovremene se ne smijemo tuziti, ako ih ima, nece biti placeni. Vikendi takodjer. Ako ne uspijemo ili ne pristajemo "lako cemo biti zamijenjeni". Prilika? Da, svakako, da se dokazes, da naucis nesto. Isplativa? Ne vjerujem. Mozda iz perspektive znanja i strucnosti. Ali ako trebam uciti i usavrsavati se u svoje slobodno vrijeme i na svoj racun, zar to ne mogu uciniti i u nekoj drugoj firmi, koja ce biti u Pragu, pa necu trositi 3 sata za putovanje i u kojoj me nece sef ponizavati pred svima. Da, bilo bi bolje, samo, plasi me, da je u svakoj firmi ovako. Ili gore?

Kako ovako nešto uradiš nekome?
Kako ga gurneš iz svog sveta u neke nepoznate i hladne prostore?
Kako?
Zašto to tako boli onog kog si odbacio?
Zašto boli onog ko je bio privremeni gost u tvojim igrarijama?
Zašto?

Osuda ...

Nikad mi nije bilo teže! Osećam se kao bez duše. Stvarno umirem. Ubili ste sve u meni. Sve ljudsko.

Plačem, da. Ide decembar. Mesec koji prezirem. Mesec koji je odneo biće koje sam volela neizmerno.

Kako uradiš ovo nekome?
Kako uradiš ovo nekome?
Kako uradiš ovo nekome?
Kako uradiš ovo nekome?
Kako uradiš ovo nekome?
Kako uradiš ovo nekome?
Kako uradiš ovo nekome?
Kako uradiš ovo nekome?
Kako uradiš ovo nekome?
KAKO i zaštooooooooooooooooooooooooooooooooooooo????!!! zašššššššššštoooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooOOO
nekome ko je prošao pakao???? Zašto još pakla??? Zašto?? Zašto? Kakoo?

Padni mi samo na pamet misli moje obraz da ti izgrebu! Iziđi samo preda me oči da mi zalaju na tebe! Samo otvori usta ćutanje moje da ti vilice razbije! Seti me samo na sebe sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa! Dotle je među nama došlo!

Vrati mi moje krpice! Moje krpice od čistoga sna! Od svilenog osmeha, od prugaste slutnje! Od moga čipkastoga tkiva! Moje krpice od tačkaste nade, od žežene želje, od šarenih pogleda! Od kože s moga lica! Vrati mi moje krpice! Vrati kad ti lepo kažem!

Neću te uprtiti na krkače! Neću te odneti kud mi kažeš! Neću ni zlatom potkovana, ni u kola vetra na tri točka upregnuta! Ni duginom uzdom zauzdana! Nemoj da me kupuješ! Neću ni s nogama u džepu! Ni udenuta u iglu! Ni vezana u čvor, ni svedena na običan prut! Nemoj da me plašiš! Neću ni pečena ni prepečena! Ni presna posoljena! Neću ni u snu! Nemoj da se zavaravaš! Ništa ne pali, neću!

Napolje iz moga zazidanog beskraja! Iz zvezdanog kola oko moga srca! Iz moga zalogaja sunca! NAPOLJE IZ SMEŠNOG MORA MOJE KRVI! Iz moje plime, iz moje oseke! Napolje iz mog ćutanja na suvom! Napolje! Rekla sam napolje! Napolje iz moje žive provalije! Iz golog očinskog stabla u meni! Napolje! Dokle ću vikati?! Napolje! NAPOLJE IZ MOJE GLAVE ŠTO SE RASPRSKAVA! Napolje! Samo napolje!

Tebi dođu lutke, a ja ih u krvi svojoj kupam! U krpice svoje kože odevam! Ljuljaške im od svoje kose pravim! Kolica od svojih pršljenova! Krilatice od svojih obrva! Stvaram im leptire od svojih osmeha! I divljač od svojih zuba, da love da vreme ubijaju! Kakva mi je pa to igra?!

Koren ti! I krv! I krunu! I sve u životu! Žedne ti slike u mozgu i žar okca na vrhovima prstiju! I svaku svaku stopu! U tri kotla namćor vode! U tri peći znamen vatre! U tri jame bez imena i bez mleka! Hladan ti dah do grla, do kamena pod levom sisom, do ptice britve u tom kamenu! U tutu tutinu u, leglo praznine! U gladne makaze početka i kraja! U nebesku matericu znam li je ja!

Šta je s mojim krpicama?! Nećeš da ih vratiš pa nećeš? Spaliću ti ja obrve!Nećeš mi doveka biti nevidljiv! Pomešaću ti dan i noć u glavi! Lupićeš ti čelom o moja vratanca! Podrezaću ti raspevane nokte da mi ne crtaš školice po mozgu! Napujdaću ti magle iz kostiju da ti popiju kukute s jezika! Videćeš ti šta ću da ti radim! Seme ti, i sok, i sjaj, i tamu, i tačku na kraju mog života! I sve na svetu!

I ti hoćeš da se volimo? ... Možeš da me praviš od moga pepela! Od krša moga grohota! Od moje preostale dosade! Možeš dečače, možeš da me uhvatiš za pramen zaborava! Da mi grliš noć u praznoj košulji! Da mi ljubiš odjek! Pa ti ne umeš da se voliš!

Beži čudo! I tragovi nam se ujedaju! Ujedaju za nama u prašini! Nismo mi jedno za drugo! Stamen hladan kroz tebe gledam, kroz tebe prolazim s kraja na kraj! Ništa nema od igre! Kud smo krpice pomešali? ... Vrati mi ih šta ćeš s njima? Uludo ti na ramenima blede! Vrati mi ih! U nigdinu svoju beži! Beži čudo od čuda! Gde su ti oči?! I ovamo je čudo!

Crn ti jezik, crno podne, crna nada! Sve ti crno samo jeza moja bela! Moj ti kurjak pod grlo! Oluja ti postelja, strava moje uzglavlje! Široko ti nepočin-polje! Plameni ti zalogaji a voštani zubi! Pa ti žvaći izelice koliko ti drago! Žvaći! Nem ti vetar, nema voda, nemo cveće!Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno. Moj ti jastreb na srce! Manje te u majke groze!

Izbrisala sam ti lice sa svoga lica! Zderala ti senku sa svoje senke! Izravnala bregove u tebi, ravnice ti u bregove pretvorila! Zavadila ti godišnja doba! Odbila sve strane sveta od tebe! Savila svoj životni put oko tebe! Svoj neprohodni, svoj nemogući! Pa ti sad gledaj da me sretneš!

Dosta rečitoga smilja! Dosta slatkih trica! Ništa neću da čujem! Ništa da znam! Dosta! Dosta svega! Reći ću poslednje dosta!Napuniću usta zemljom, stisnuću zube da presečem ISPILOBANJO! Da presečem jednom za svagda! Staću onakva kakva sam! Bez korena! Bez grane! Bez krune! Staću oslonjena na sebe, na svoje čvoruge! Biću glogov kolac u tebi! Jedino što u tebi mogu biti! U tebi kvariigro, u tebi bezvezniče! Ne povratio se!

Ne šali se čudo!
Sakrilo si nož pod maramu! Prekoračilo crtu, podmetnulo nogu! Pokvarilo si igru!
Nebo da mi se prevrne! Sunce da mi glavu razbije! Krpice da mi se rasture! Ne šali se čudo s čudom! Vrati mi moje krpice - ja ću tebi tvoje!

Najednom se osećam užasno. Što dublje ide noć to sam gorije. Ne mogu da spavam. Dave me nevidljive aveti.
Kad se sve stiša, kad ostanem sama - shvatim da sam odista sama i pusta. Nema ruke, nema topline. Imam mačku i to je sve.
Poželim da imam porodicu, dom, mir, sigurnost. A to se nikad neće desiti.
Volim čoveka koji ne haje za mene. Koga nije briga ni da l' postojim. Sjebana sam i mentalno i fizički. Ubio me je, moj prvi dečko me je ubio, uništio me je realno. Sve mi je uzeo - zdravlje, osećanja, razum, obrazovanje, posao, mir. Sve mi je uzeo, a najstrašnije je što je mene samu odneo nepovratno. Toliko me je sjebao, toliko mi je zgnječio mozak da sam bila u stanju u kom sam maltretirala rođenu majku! Koju volim iznad svega! Koja mi nije samo dala život - već je MAJKA da veće nema. I uvek je prvo bila majka pa žena. Osećam užasnu krivicu zbog svega što sam joj ikad uradila. Dok spava sad dođe mi da odem i da je zagrlim i da plačem. Da plačem jer sam kriva, jer me boli nesnosna bol koju sam joj u životu nanela. Da klečim, da molim, ali savest mi se time neće očistiti. Želim samo malo sreće i mira za nju. A ne znam kako da joj to pružim! Ne znam. Ima prokletih ljudi. Ja sam jedna od njih.

Zdravo Dnevniče.
...
Sve se oko mene ruši. Sve se raspada, a ja se smejem. Prvi januar se bliži ... 28 godina NIČEGA.
Svaka moja borba vodila me je ovom ponoru. Nezadrživo tonem i smejem se.
Moji najveći snovi su umrli.
Vapim zagrljaj ... ali nema ga.
I kao poslednji očajnik pružam ruke ka najdubljem blatu. Jer mi je duša ionako ukaljana.
Ko mene može da voli? Što sam se ikad zavaravala?
Nikada sebi neću da oprostim što sam i na minut poverovala da me je moguće voleti.
To me povređuje. A lepo sam svesna svega. Ta mi iluzija nije potrebna.
Grlim neke sene na rubovima vidika. Lažem se i gladna sam same sebe. Praznina me obara. Sve je manje vazduha. Veliki deo onoga što mi je drago otisnuo se od mene zauvek. Od svega mi je najbolnije što nikada neću usrećiti mamu. Nikad. Uništila sam joj život. Ja sam monstrum koji je poštedeo svakog sem nje. Nema mi mesta pod suncem!
Nisam mogla, nije dano da sam drugačija! Nije dano ... ne mogu protiv svoje prirode. Ne mogu.
Oprosti mi.
Oprosti...
Oprosti...
Ubij me!

Prosle sedmice je umrla machina tetka. Kako je 2-3 godine zivjela sa nama, a i po godinama je vise odgovarala mojoj tetki, nego macehinoj i ja sam je zvala tetka. Bila je to manja zena puna energije. Maceha je bila izrazito bliska s njom, bila joj je poput druge majke. Maceha je u aprilu ove godine izgubila oca sa kojim je bila jako bliska, a sad i ovu (jedinu) tetku. Nisam znala sta bih joj rekla. Maceha se sama po sebi drzi odlicno, ali znam da ce svakog casa da se slomi. Cujem se s njom preko Vibera, ali ne znam o cemu bi pricale. Dobila sam dojam da nece da prica o tetki, da joj treba razgovor nevezan za to. A na drugu stranu, odlicno poznajem svog oca i znam da je on specijalista u izbjegavanju emotivnih razgovora i da sad sigurno s njom prica o svemu drugom. Pokusala sam da je pustim i da ona sama nametne temu i da prica, ali razgovor je isao otezano i ja sam zapocinjala druge teme. Tu i tamo spomenem tetku ili ptam nesto oko sahrane, da provjerim da li bi radije o tom pricala. Cini se da ne bi, radije bi o necem drugom. Ali doce vrijeme kad ce zeljeti samo o tom da prica. Tako je bilo kad joj je otac umro. Nakon nekoliko mjeseci je dosla u Prag i samo je o njemu pricala, o sahrani, o tome kako se osjecala. Brat i ja smo slusali, ubacivali se sa anegdotma vezanih za cika M. Na kraju smo uspjeli, sve troje smo se fino smijali biserima njenog oca. Tata tad nije bio tu, niti zna da o tome slusa. Zao mi je zbog toga, jer znam da bi macehi njegova podrska najvise znacila.
Tetka je umrla pred sam Bozic, pa meni koja nisam bila tamo je sve ipak proslo najvise u ozracju praznika. Vise je bilo naporno, nego zabavno. Na kraju sam jedva docekala ovaj period da sve to prodje, da smo sami, na miru, bez panike, spremanja, kupovine... Bozic je ovdje tradicija i ja sam ga kao takvog prihvatila. Nemam se zasto opirati tom, ali ne volim se ni pravdati zasto ga odjednom slavim. Zato sto mi se dopada sva ta atmosfera, svi ti ukrasi na ulicama? Zato sto volim poklone? Iz postovanja prema momku i njegovoj porodici, koja isti slavi? Nebitno, moja stvar.

Nema zdravo, ćao, dobro veče, nema ničega dnevniče ...

Đubre me uništava! Ne znam više šta da radim ni sa sobom ni sa njim. Uništava me!
Uništavam samu sebe. Uništavaju me osećanja koja su prejaka. Tako su se ni od kuda pojavila. Zaklela sam se da neću da volim nikoga nikada više. Bežala sam koliko sam mogla glavom bezobzira! U ponor, u pakao, na kraj sveta! Ne može se pobeći od sebe.

Čitav četvrti januar sam provela slušajući o ljubavi prema ženi koju i ne poznajem. Frustrira me. Dušu mi vadi. Šta sam ja? Šta sam ja do đavola?!
Danas kaže - s tobom sam - sve okej - sutra više nije, ne zna ni sam, on je ratnik ja sam debil ... i tako u krug.

Jebeni Vendeta! Sveti se nevinoj osobi! Pa mene li je našao krv mu zamućenu! Mene ovako izgrickanu, sasutu, poremećenu i ubijenu! Svađamo se svaki dan, napada me, muči me, a nisam kriva, krivi me što postojim, istera me iz svog života pa me traži!
Ludim čini mi se, ovo je opasna božja igra, ili igra nekog demona, neke nečiste sile, odista mi savija svaki pedalj duše, pustoši pustinju, nestaje i peska, nestaje svega, ni kamenja više nema, ni tla ... nestajem! Nezadrživo nestajem. Sva moja emocionalna stanja postaju mlitava, nedefinisana. Ne znam ni ko sam, ni šta radim, ON JE KAO SEKTA. Ovo nije normalno. Hoću da se sklonim, ali ne mogu. Nemam uslova da napustim zemlju. Izbija me užasna želja da nekome polomi nos, vrat, kičmu, da nekoga ošišam, pretučem do smrti, da nešto spalim, demoliram, slomim, da ukradem, da uradim bilo šta da me zatvore i da me nikad ne puste samo da me spase ove aveti! Bila sam uplovila u oazu mira, ovo je nesnosno. Ovo nisu osećanja, ovo su terori. Niko mi ne može pomoći pod kapom nebeskom. Žalila sam se na mlake i blage boli, ovo je stravično. Ovo je hitlerovski. I nad popom ima pop. Sahraniće me živu derište prokleto! Uzima mi i vazduh. Krv mi pije konstantno. Nemam serum, nemam pesticid. Nemam ništa. Poželim da nas oboje dignem u vazduh i da se sve završi!

Koji đavo?
Šta uopšte?
Ma daj ....

Hajde, neka mi neko objasni kako da se ne voli?
Kako se to ne voli, kako se sputava srce koje mi blika iz grla i tera me da vrisnem?
Toliko sam ga mnogo zavolela. Kao nikada. Kao nikog. Sve su ljubavi različite, u redu. Ali ovo ... Miris. Glas. Pogled. Mladež na obrazu. Pokreti. Pijanstvo. Cigarete. Reči. Misli koje ćuti. Nju!!! ČAK I NJU! Sve što on voli. Eto, i ženu koju je voleo i voli i dalje. Nju koju ne znam. Nju od koje pozajmljujem mrve njega. Nju. Sve njeno. Imam je u udahu. Na usni. U svemu što smo podelili do sada. Ne mogu da se borim protiv Nje. Ne mogu i neću. Ja volim nekom svojojm ljubavlju, na moj bolesni način onog nesebičnog davanja svega i predavanja svemu. Truje me to koliko me i čini živom. Nestanem kad naiđe. Pretvorim se u pero. Ima osmeh lepši od hiljade sunaca. I prste od pamuka. I ima dušu čoveka kojeg sam čitav život čekala. Ali nema mene. Niti ja imam njega. On se ima s njom. Imaju se oni. Iako su miljama daleko. Mi se nemamo iako sedimo jedno naspram drugog, jedno drugome paramo zenice, trvemo kožu, kost, meso. Puka drama apsurda. Bezizlaz. Stvarno nisam htela ovo. Htela sam samo da manje volim od ovoga i da me bar malo vole. Neku harmoniju, neki kutak, neku prividnu sigurnost. Ne ove ekspolozije. Ne ovaj rusvaj. Ovo bolno stravično i jezivo psihomorstvo. Ovu tiraniju od osećanja. Čini mi se umreću od ljubavi. Mogu li jače? Mogu li još? Koliko još mogu? Koliko ću još voleti?!

Zaljubljen

Kad voliš tad živiš lud,
sa patnjom,
i čežnjom
i brigom.

Pa šta?

Bez ljubavi nikuda ne vodi put,
sa ljubavlju, već si stigo.

Moj otac ima naviku da izbjegava neugodne, odnosno tuzne teme. On nikad ne prica o bliznjima koji su nas napustili ili o nekom bolesnom. Tu i tamo nas podsjeti na neku dedinu izjavu ili neku angdotu, u kojoj smo i mi ucestvovali i to je to. Na pocetku sam se na njega ljutila zbog toga, a onda kad je maceha pocela pricati o svojim izgubljenim bliznjima sam shavatila da sam mu vrlo slicna. Ne volim pricati o bolnim temama sa ljudima koje to boli.
Sa momkom sam prv put u ovoj situaciji i tek na neki nacin ucim sta mu vise prija. Valjda i ne znas dok se takve stvari ne dese. On je prije nekih 14 dana saznao da mu brat ima rak. Rezultati jos nisu sasvim jasni, ne znamo koliko je bolest agresivna, u kojoj je fazi, moze li se operisati. Cekanje rezultata je uzasan osjecaj. Moj momak se sa tim dosta dobro nosio do zadnjih dana. Znao je da mora ostati miran zbog brata i njihove mame. Bratova supruga je jedna sebicna vjestica, koja u ovoj situciji vise odmaze, nego sto pomaze. Najprije je rekla da se u njihovoj kuci ponasaju kao da je ono najgore. Ja nisam optimisticna osoba, ali ovo je i za mene previse. Pogotovo sto se radi o nekom ko i tako pati od depresija. Ja, opet, ne volim ni taj pretjeran optimimizam i to "ma nije to nista". Nekako sam za zlatnu sredinu realnosti. Momak je slican. Pricali smo o tom, ali kratko. On me upucuje u sve vijesti na tu temu. Ja pitam, ali ne navaljujem, vidim da nekad ne zeli o tome razgovarati. Onda primjenjujem tatinu metodu skretanja misli na sve ostalo. Glupe price tu ne prolaze, druga tema mora biti sto interesantnija ili provokacija koja te trgne. Funkcionise.
Momkov brat nije imao snage u cetvrtak da zove doktora za rezultate, pa je zvao moj momak. Bila sam na poslu i pratila svaki korak preko Skypea. Kad je rekao da ide zvati, drhtala sam i samo mislila kako li je tek njemu koji zove. Doktor se nije odmah javio, pa je napetost samo rasla. Momak mi je prvoj napisao poslije poziva par rijeci: "Dobro je, dosao je na vrijeme, moze se operisati". Onda je zvao brata, majku i drugog brata. Rezultati su bili najbolji u najgoroj situaciji. Supruga momkovog brata ih nije tako dozivjela. Umjesto neke normalne reakcije rekla je svom suprugu "To ti brat laze da se opustis dok si na odmoru, a ustvari su rezultati mnogo gori". Kucka! Treba je poslati negdje u Tunguziju da malo odmori.
Nazalost, vec u petak drugi doktor je imao drukcije misljenje. On smatra da je rak vrlo agresivan i da bi ovaj bio vrlo sretan kad bi se mogao izlijeciti. Ponovo cekanje. Polako shvacam, nece ovo biti crno i bijelo ta neka napetost ce jos dugo da drzi. Kao sto moja maceha rece, ono kad strahujes od svakog telefonskog poziva, od svake poruke.

Moja dobra prijateljica ima supruga ciji petogodisnji necak je umro prosle godine. Kad smo pricale rekla mi je kako je nevjerovatno kako ti se zivot okrene, kako to ispada jedino sto se desava. Malocas gledam momka, cita nesto na Facebooku i smije se. Drago mi je, zelim da tako ostane.

Prije par dana sam saznala da i djevojka najmladjeg brata napipala kvrzicu na dojci i da cekaju rezultate. I kod nje je slicno, jedan doktor misli da nije nista strasno, drugi da je karcinom i da ce se morati odstraniti. Nisam sigurna da moj mali brat shvaca koliko je to ozbiljno. Njima je tek po 20 godina i takve stvari ne bi ni trebale da se desavaju. On je vrlo optimistican, nadam se da se nece razocarati. Na tu stranu jako lici na tatu, prica o necem drugom, to "nije nista, samo paranoja", ne pita nista, izbjegava tu temu. Nadam se da ce njegova djevojka shvatiti to kao pozitivno razmisljanje, a ne kao nedostatak podrske.

Volim.

Vanvremenski opčinjeno ludo iskonski Miloša.

Posle svega, posle svih padova, posle katastrofa, posle užasnih dana i još užasnijih noći, preživela, nekako iskidana, iskrzana, slepljena a sakupljena - VOLIM. Volim istinski, volim zrelo i jako, volim sadržajno i puno, volim najjače do sada. Volim životno. U stanju sam da sve prihvatim, u stanju sam da sve razumem. U stanju sam da umrem za srce koje je toliko veliko, a ima čak i manu.
Bojim se samo da nas ta mana prerano ne rastavi, da koprena smrti i ništavila ne odnese brzo naš raj. Čitav život sam ga čekala. Čitav svoj život. To nije mala stvar, to je najveće nešto u životu.
Pre neku noć legli smo u krevet. Mislila sam da ćemo spavati. Najednom je upalio lampu. I uzeo dve knjige sa police. Jednu je dao meni, a jednu uzeo za sebe. Rekao je Sad ćemo malo da čitamo...I pružio mi je. Stalo je vreme.
U tom toplom kutku njegove sobe koja je postala beskraj u kome postojimo samo mi upalilo se milijarde zvezda, zagrlila me je sva nežnost svemira i pred mojim očima ukazala se slika o kojoj sam maštala CEO SVOJ ŽIVOT - kako sa svojom ljubavi ležem u krevet i čitamo pre spavanja. Zanemela sam. Uplašila sam se. Dah mi je stao, a srce mi je tutnjalo. Imala sam najnaivniji i najzbunjenjiji pogled na svetu, i verujem najsrećniji. Pitao me je šta mi je ... Ostvario mi se upravo jedan od životnih snova- rekoh.
...

A onda nešto još lepše, još snažnije... dan, dva nakon toga. Ušuškao me je da legnem. Upalio je lampu. I pročitao mi priču koja mi je postala najdraža Mačka koja je išla sama - Kipling , ali ne običnim tonom, već onako, pripovedački, baš kako se priča i čita deci ... Rekao je da mi oči svetle, ne da sijaju, nego da svetle...

Nemam reči. Hoću da traje i traje. Samo to. Ništa više od života neću.

Juce je bila tvoja sahrana. Sluzba za prijatelje i rodbinu u kapelici krematorijuma. Bilo je dirljivo. Tvoj sin je plakao. Nikada to neces znati. Cudna pomisao.

Setala sam maloprije pored Temze i razmisljala kako nas je ta rijeka dijelila prije samo godinu dana. Ja na ovoj obali, a ti na jugu. Znala sam da si bolestan, ali nisam o tome cesto razmisljala mozda i zbog toga sto ti nikada nisi htio da progovoris ni rijeci o toj bolesti. Nosio si svoj krst sa hrabroscu i snagom kakve se rijetko susrecu.

Mnogo si mi pomogao prije deset godina. Mnogo. Bio si strog i pomalo nepovjerljiv ucitelj i do dana danasnjeg ne znam kako se nas odnos promijenio iz jednog takvog rezervisanog i hladnog, u prijateljski odnos pokrovitelja i sticenice. Ne znam da li si ikada ikome nanio zlo, ali meni zaista nisi i u mom srcu stoji samo nada da se nisi mnogo patio poslednjih mjeseci svoga zivota i da si sada nasao vjecni mir.

Umro si, ali zivjeces u mojim sjecanjima i sjecanjima svih ljudi cije si zivote dotakao svojom plemenitoscu. Neka ti je vjecna slava.

Zdravo dragi dnevniče! Napokon i od mene neke lepe vesti! Saznala sam da sam trudna i udajem se! Joooj, bebica! Samo da je sve dobro. Mnogo sam srećna pa se plašim često da će se nešto loše desiti. Valjda je to normalno za sve koji nisu navikli na lepe stvari. Strepim i u strahu sam i to mi remeti uživanje u svemu. Trebalo bi da se opustim. Nisam stigla da pišem na Forumu zbog silnih obaveza raznih vrsta. Upoznala sam gomilu ljudi, malo mi je priznajem i preko glave ove gužve ali znam da kad se stiša sve to bićemo mirni i srećni porodično. Tako mora, neću da budem baksuz pa da odbijam od sebe ljude. Trudim se da ispoštujem čak i one koji nam ne prijaju i koji nam zavide i koji su samo obična njuškala i tračare. Kako je svet bezvezan! Što bi moj Šećerko reka Ljudi ne umeju da žive! Baš ga volim. Sve ovo nas je čvrsto spojilo. Znala sam ja da se on boji da ne bude povređen pa me u početku zato gurao od sebe, to sam i ja radila. Kad se plašiš to ume da bude jače i od svake pozitivne emocije. Ne kaže se uzalud Kog je jednom ujela zmija i od muve zazire. Video je da nisam neka bezvezna špilja nego da umem da volim i poštujem kad mi neko sve da. Sad samo neka traje i traje!
Bili smo i do Paraćina. On je po majci iz Paraćina, pa me odveo da vidim sve, jer je tamo dugo živeo, da vidim gde je išao u obdanište, školu, da upoznam njegovu baku, i baš nam je bilo fino. Život mi se okrenuo za 360 stepeni! Život je čudo. Po milijarditi put sam se uverila u to. I u to da sve ima svoje. I da ništa nije slučajno! Svakome želim moju sreću od ovih dana. Ljubav je ipak najvrednija stvar u životu, ako ne i jedina vredna.

Zdravo dnevniče!

Od silnih obaveza ne stižem ovih dana da pišem na Forumu, niti bilo gde drugde koliko želim. Ali drago mi je da su uzrok tome sve lepe stvari, napokon.
Proteklu nedelju sam provela sa verenikom (još 5 dana)
Kupovali smo svašta nešto, proveli smo odista lepo vreme i uživala sam. Zapravo uživam u svakom trenutku. U petak smo bili do Niša. Prvo na pregled a kasnije smo svratili do njegove mame. Ona živi u Nišu, moja prava svekrva. Jojjj videla sam bebuuuuu na 3d ultrazvukuuu! Ima rukice, nogice, prstiće, ustašca, nosić, okice, stomačić! Minijaturno je ali je slatttkooo! Mrda, pliva mi po stomaku, bućka i diše, i čuju se otkucaji srca! Pa to mi je bilo prelepo, umalo nisam zaplakala! Pol se još ne vidi, ali to i nije tako važno, stvarno, samo da smo zdravi!
Potom smo svratili tamo da vidim gde je suprug živeo kao dečak neko vreme - ogromna kućerina. Očuh mu je bio trgovac na brodu, izgubila sam se u onome. Ima dosta suvenira, trofeja, maketa, lepota jedna, sve što volim. Gomila polica sa knjigama... Prostrano je stvarno. Odmorili smo se i fino ručali, pa natrag. A juče ... Čitav dan nisam stala. Dolazio je svekar na ručak sa svojom ženom. Sve sam sama spremila uglavnom jer mamu boli noga užasno, ne može da hoda, šprica se već par dana sve dolazi hitna. Tek je jutros malo popustilo. Dobila sam silne poklone i cveće ... Nakit, sve i svašta, zatrpana sam, a ne volim da se ljudi troše na mene, ja ionako retko kada nosim te glamurozne stvari ... ali eto. Kažu red je. Baš je bilo lepo i prijatno. Ostali smo do kasno uveče.
Stigla mi je i haljinaaaaaaaaaaa!!! Prelepa jeeeeeeeeee! Ispala je kako sam je i zamišljala, još ne mogu da verujem. Tako je lepo urađena. Ja sam je naručila iz Novog Sada. Stvarno je prelepa. Ostale su mi još frizura i neka blaga šminka! To ćemo rešiti ove nedelje Presrećna sam. Suprug mi samo šalje poruke sa izračunatim preostalim vremenom do venčanja! Jedva čekamo. Nadam se da je ovo konačno početak boljeg života i za mene i sve oko mene.

Dragi dnevniče,

Ja ti i dalje lutam - dokle ću stići. Kao velika mreža čvorova, taman jedan razmrsim, a ono na drugom kraju pojavi se novi. I tako u nedogled, uzaludni posao obavljam i ćutim, u sebi se pitam, računam, razmišljam, naglas ne izgovaram - ne volim. Nisam ljubitelj izjadanja, nekako nije fer da od drugih očekujem da konstantno slušaju moja kukumavčenja i da to nazivam prijateljstvom. Kad smo odlučili da je pravi prijatelj onaj koji može do u nedogled da sluša nečija naklapanja i žalopojke? Tačno, da ti se nađe pri ruci kad ti je teško, ali ne i da bude prinuđen da nosi tvoj krst, posebno kad se radi o unutrašnjim sukobima s kojima treba sam da se izboriš. No, tako čvorovi i ja neko vreme drugujemo i nisam siguran do kad ćemo.

Postoji jedna zabrinjavajuća tendencija kod mene. Ne, zapravo, dve. Prva je da sam se osamio, toliko očeličio i razvukao armaturu po čitavoj konstrukciji, te mi se čini da ću uskoro postati potpuno neprobojan za druge, a to je greška, velika greška. Drugo, prestao sam i da se nadam. Kad si na početku nečeg novog, pa poletiš, pa se ponadaš, pa zamišljaš, izmaštaš nemoguće svetove, daleka ostrva i mir - više ih ne vidim, do njih ne doplovljavam. U kombinaciji, lucidnoj mešavini neprobojnosti i nenadanja, postajem i pretvaram se u jedan veliki bitch face. Bez presije šta ću kome i kako da izgovorim (rekoše mi da sam takav bio i pre), no ja sam nekako smatrao da sam jedan veliki put prešao i prema svetu se otvorio. Ponovo sam sada u hermetički zatvorenoj prostoriji, vrlo često bez potrebe da sa ostatkom opštim. Pretvaram se u ljušturu. Valjda čovek mora i da se uljušturi da bi izašao novi i krila ukrasio lepšim bojama - drugačijim, svežijim. No da vidim ko će opnu da skine. Neka zapne. Ne mišićima - time se ništa najvažnije ne otvara - nego umom. Iz lobanjskih žila neka zapne.

Cimerka juče raskinu s dečkom. Šta da kažem? Kako da joj pomognem kad još uvek pomažem sebi? Ona od mene očekuje odgovore, ja ih nemam. Ne mogu ja za drugoga da tražim odgovore, sve manje poznajem želje drugih ljudi, sve manje prepoznajem svoja stremljenja. No, ja sam u prošlosti uvek imao odgovore i rešenja i sad se od mene nanovo očekuju, a ja ih nemam. I zašto osećam grižu savesti što ne mogu da pomognem? Možda zbog toga što znam da ona moja lutanja ne razume i da ne vidi veliki zev koji mi je razapeo dušu - od svoje se provalije nikad ne vidi tuđa. Sa svog dna se ne vide tuđa dna. Prvo moraš opet da se uspneš uz liticu, pa tek onda da pogledaš u tuđi jaz. Ona je mislila da je to velika i konačna ljubav, on je mislio da je prebrzo misliti o ljubavi. Klasična priča ispričana nanovo i nanovo već eonima. Šta da joj kažem ja, koji i ne verujem da postoji velika i konačna ljubav? Zapravo, lažem. Nije da ne verujem - samo mislim da je ne nađu svi. Tako je u životu. Zaokružiš sedam brojeva i nadaš se da će ih izvući. Neko ih dobije sve, neko nijedan. Glupost; slučaj upravlja svime.

Posvećujem se sada drugim stvarima - prijavio sam se na neku praksu, tražim druge opcije, beži mi se. Tako i dalje trčim. Lutam - dokle ću stići.

Mislim da je vec sve receno, zato danas nisam trosila rijeci, na njemu je. Dragi brate, budi glup, pomiri se s njom! Cijeli dan se osjecam kao sestra onog glupana iz Gone Girl kad joj ovaj saopsti da se vraca zeni.
Dobro, hajde, Mrva nije bas toliki psiho, samo je malo histericna. Raskinuli su, pardon, on je raskinuo s njom prije dva mjeseca. Uh, vec ima dva mjeseca, a oni jos zive skupa. Raskid je uslijedio nakon krace svadje i njenog lomljenja bratovog telefona i bratovog poslovnog laptopa. Reakcije na njihov raskid bile su pomalo cudne. Ja sam bila skepticna, kladila sam se s momkom kad ce se pomiriti (da naglasim kad, ne hoce li) i u pocetku nisam nista komentarisala, samo sam slusala i pozvala ga da bude kod mene dok se mala ne odseli. Nije htio, jer se ona plasi ostati sama kuci??? Jos me je napao sto joj nisam izlazila u susret i otisla kod nje da spavam dok je on na sluzbenom putu??? Kasnije kad je postalo jasno da je to ozbiljno i da se nece tako lako pomiriti rekao je svima za raskid (samo meni i jednom prijatelju za ova lomljenja). Njegova dva najbolja prijatelja su konacno nakon skoro 3 godine progovorila i rekli kako im nikad nije legla, kako se on izmjenio potpuno i ukazivali su na neke njene manipulacije. Bio je razocaran reakcijama ostalih. Tata ga je, pak, savjetovao da uzme poslovnu ponudu za Rusiju, a poslije mi je rekao da mu je to savjetovao kako bi bio siguran da se nece pomiriti sa ovom. Rekla sam tati da ne brine, da se opametio, da je to gotovo. Heh, izgleda da je tata ipak bio u pravu. Mrzim kad je tata u pravu!

Brat mi je dosta pricao, ja sam mu isto napominjala na neke stvari, koje je ranije pustao da se provuku. Rekla sam mu i svoje misljenje i to da mislim da bi joj trebao dati rok do kog se treba iseliti, a on dotad da boravi kod mene ili kod prijatelja. On placa stan i rezije, otplacuje kredit za njenu skolu. Ona se plasi da bude sama u stanu i nema para da sad iznajmi. Ali ima para da ode kuci u Tursku i na more u Grcku? I sve to i on i ja odlicno znamo i ranije smo pricali o tome da bi mi danas dosao sa tim da sad kad je bila u Turskoj i kad se ovo sve dogadjalo, shvatila je koliko su neke sitnice nebitne i sta je izgubila... i tako te gluposti. I on sad razmislja? Nije me ustvari ni pitao da li bi trebao, vec kako da joj predoci uslove pod kojima bi se mogli pomiriti. Nisam mu argumentovala (mada znam da ce poslije svi na mene sto nisam), samo sam mu rekla da je glup i da se ne treba pomiriti. Sad kad sam sjela kod kuce (pricala sam samo kratko s momkom na ovu temu) i odlucila napisati sve ovo, da malo smirim ljutnju i kad vec ne mogu da podijelim ova razmisljenja sa familijom ili njegovim prijateljima, makar sa forumasima, razmisljam da mozda grijesim. Mozda se uz te njegove uslove veza popravi, mozda se sad pomire i postanu najbolji par na svijetu. Mozda ih ovo ipak ojaca. Da bar pri tom hoce nadoknaditi ove materijalne stete koje je napravila, kad mu je vec dosta nerava uzela u nepovrat.

Pozdravljam te.

Toliko toga se desilo lepog... Ali nije u stanju da mene promeni.
Moja priroda je takva. Negativna. Ja sam sva crna. Tamna. Nepregledna.

Sve će uništiti moja večna seta. Teško da iko može to da razume potpuno. Bojim se da ću sve da upropastim. Neke stvari prosto ne mogu da menjam koliko god da se trudim. Na vrhuncu najveće sreće ja osećam tugu. Prosto je tako. Ja sam tužna što će sve ovo jednom proći. Jednom će nestati svih očiju koje su mi drage. I to me užasava! Plaši me do beskraja. Volela bi da ljudi mogu biti večni.

Mnogo sam tuzna ovih dana.  Zbog sebe, suprugovih roditelja i supruga.

Zbog sebe - jer dosta pusim i tesko da mogu i pomisliti da prestanem osim ako odem sa suprugom na neki malo mirniji odmor sto si trenutno ne mozemo priustiti jer on mora cuvati dane odmora za slucaj da mu umre majka.  Suprugovi roditelji su stari i bolesni, a posebno mu se lose osjeca majka.  Toliko je zena lose da ne vjerujemo da ce zivjeti vise od mjesec-dva.  Otac mu je fizicki bolje, ali je vrlo tezak i suprug ne vjeruje da ce moci prezivjeti bez supruge.  Sve to skupa sekira supruga, pa i on pocinje imati neke probleme sa zdravljem.  Voljela bih da mu pomognem, ali sve sto mogu da uradim je da se brinem koliko mogu o njemu i ponudim mu rijeci utjehe.  A to mi se cini nedovoljnim.

Bice ovo teska, teska godina.

Zadnjih desetak dana slabije sam aktivna na forumu jer sam rastrgana na dvije strane i stalno jurcam, glava će mi eksplodirati...

Naime, baka je u prošli utorak slomila ruku, a budući da i moja mama i ujna rade, uglavnom sam ja ta koja joj pomaže. Baka inače živi na drugom kraju moje ulice, treba mi 5 min. biciklom do tamo, ali idem tamo i po tri puta dnevno, kad već što treba. Deda nije naviknut da išta u kući radi, tako da je on preuzeo samo ono najosnovnije - ode po kruh, namjesti krevete, nahrani mačke... Baka ima 'sreću' što je slomila lijevu ruku pa tu i tamo može neke stvari napraviti desnom. No isto tako je navikla stalno nešto raditi pa joj sad zapravo puno više smeta to što skoro ništa ne može, nego činjenica da je slomila ruku. Prva dva dana nije joj bilo dobro jer su joj valjda živci radili sto na sat, no sad se pomirila s tim da mora mirovati.

Meni, naravno, nije teško otići tamo i pomoći, problem je u tome što me skoro stalno nadgleda i što sve mora biti baš onako kako je i ona navikla raditi. Prvi dan me je čak učila kako skuhati kavu. Jer, eto, ja možda ne znam kako uključiti plinski štednjak, ne znam koliko vode i šećera treba staviti, ne znam da treba promiješati... Sad već sama kuham kavu, kao velika, bez nadgledanja.

Inače im mi kuhamo ručak pa odnesemo, no jučer je htjela da joj skuham sataraš kod njih jer joj je ostalo povrća pa da se ne pokvari. No sve što sam zapravo smjela napraviti je izrezati povrće i otvoriti joj boce i tegle sa sastojcima koji joj trebaju. Onda me je poslala kući jer ona to može i jednom rukom miješati. Doduše, sad već polako počinje popuštati pa mi više toga da da napravim sama i bez nadgledanja, no ovih desetak dana bilo mi je mučenje, i meni su već počeli raditi živci.

Jasno je meni da je njoj sad jako teško i da joj je krivo što ne može sve što i prije, da joj je možda i neugodno što sve mora čekati i tražiti da se napravi, no što je, tu je. Zato sam i blaga prema njoj i napravim kako kaže. Isto tako, kao što je jedan kolega kaže, izgleda da ona pripada jednoj od posljednjih generacija koja je toliko navikla na rad, da je nerad gotovo ravan smrti. Njoj je do sada bio užitak kuhati, peći kolače, raditi u bašti... a sad je blizu toga da vjerojatno ništa od toga više neće moći.

Sinoc je umro jedan nas kolega iz Banja Luke. Ujutro me docekala kratka poruka kolegice na Skypeu kojom me obavijestila. Par mjeseci smo radili zajedno, dolazio je u Prag. Vijest me, neravno, razalostila, ali primila sam je sa nekom smirenoscu. Pomislila sam da je to ustvari dobro, vise se ne pati. Prosle sedmice kad sam od te iste kolegice saznala za njegovo stanje vise sam se potresla nego danas. Nekako se sve brzo odigralo, u par dana: Cula sam da je u bolnici, ali sam mislila da je slomio nesto, onda mi je ona rekla da je rak u pitanju, zadnja faza i onda smrt. Rekla je: „Samo zmiri.“ Rekla je: „Ne mogu da gledam njegovu praznu stolicu.“. Rekla je: „Ostale su mu maksimalno jos dvije-tri sedmice“. Radilo se o 3-4 dana.

Istovremeno moja bivsa cimerka me je obavijestila da su njenom ocu dijgnosticirali rak. Dugo smo pricale o tom, rekla mi je mnogo stvari o kojima sam morala dodatno citati da bih je uopce razumjela. Ocajna je, njen otac je izgleda sakrivao da je bolestan. I od nje, i od sina i od svoje zene. Nije ih htio brinuti, a sad su svi van sebe od brige. Nagovaram je da odemo na kafu, veceru da se malo rastereti, da prica. Odgadja, pa onda pise.

Kod momkovog brata je opet sve pod znakom upitnika. Postoji mogucnost da se bolest vratila. Cekamo rezultate. Momak me je pitao za tog kolegu. Kako mu je brat obolio, citao je o svim vrstama raka. On mi je najvise i pojasnio to kod cimerkinog oca. Ja stvarno o svemu tome malo znam, a nesto se plasim da o tome detaljnije citam. Jedno sam mu ipak precutala, kolega je bio generacija sa njegovim bratom.

Dosta toga se trenutno dogadja o cemu bih pisala, ali o ovom sam danas htjela. Pisati, jer nisam htjela govoriti. Laka mu zemlja.

Prosla su prva dva mjeseca kako brat i ja ne radimo skupa. Cujemo se tek povremeno, posto je on od onda kad sam ja otisla na sluzbenom putu. I to malo sto se cujemo brzo se posvadjamo. Ne razumijemo se. On smatra da nisam dovoljno ambiciozna, ja smatram da je njegov trud uzaludan. On smatra da sam nezahvalna, ja znam da sam otisla zato da bih imala normalno radno vrijeme, da ne bih gubila tri sata u prevozu, bila dva mjeseca na sluzbenom putu, radila vikende i svaki mjesec pitala hoce li biti plata. Na mene nijedan nadredjeni vise ne vice, moj brat se redovno izvice na sefa i on na njega. Nemaju izbora.
I od mene se konstantno trazi razumjevanje. I od mene i od svih oko njega. Samo je njegov posao bitan. On sad ulaze, dok sam ja "dala prednost drugim stvarima u zivotu". I on konstantno nema vremena ni za sta. Nema vremena da poprica sa sestrom, da se vidi sa ocem, da opere sudje (da, stoji u sudoperi 2 mjeseca odkako je otisao), da nahrani macka, da kupi sebi nesto da jede... I misli da je to ok. Misli da bi to bilo odlicno, samo kad bismo svi mi imali vise razumjevanja. Odnosno kad ga ne bi ni pozivali na kafu, posto radi preko 12 sati dnevno, kad bi mu oprali sudje, usvojili njegovog macka, kupili poklone umjesto njega za rodjendane, pobrinuli se za njegov pokvaren auto i generalno sve obaveze mimo posla. E tu se mi redovno zakacimo. Usluga za uslugom, i onda odbijes jednu i problem je, nemas razumjevanja.

Trenutno ne govori sa jednim od svojih najboljih prijatelja, jer je izgubio njegov rezervni kljuc od stana. I umjesto da kaze izvini, zaista ne mogu da ga nadjem, on je napao prijatelja kako nema razumjevanja za njega, zar ne shvaca da on sad radi, da nema vremena da trazi njegov kljuc, kako je tako nerazuman?
I ovo sve sa njegovim mackom. Odlucili njih dvoje kad su bili skupa da usvoje macka. Raskinuli njih dvoje i nijedno nece macka. Kao nijedno ne moze od silnog posla. Ostane macak kod njega, pa onda ona dolazi kod njega da obidje macka? Pa napravi djevojka selfi i na FB-u napise "Moj macka - najznacajniji muskarac u mom zivotu". Pa kad je najznacajniji, zasto ga ne uzme sebi? I onda se redovno u tim posjetama macku rasplace mom bratu zbog njihove tuzne veze. Sad kad je on na sluzbenom putu preuzela je macka kod sebe, "zrtvovala se", ali navodno joj se cimer ljuti. Tako da su odlucili da je najbolje macka ponovo dati na usvajanje ili ostaviti u neko selo. Uzas, kakva neodgovornost! Sad kad je i ona isla na sluzbeni put, momak i ja smo otisli do nje i preuzeli macka i sve njegove stvari na dvije sedmice. Tu je opet bio sukob sa bratom, posto je on insistirao da mi njoj dodjemo pred vrata i da se podesimo tome kad ona moze. Zadnji put je brat bio kratko u Pragu, pa je on isao kod nje da posjeti macka. Rekao mi je da je plakala za njihovom vezom, na sta sam ja hladno komentarisala da su raskinuli u junu i da joj je vrijeme da se pribere i vrati malo ponosa. Opet se naljutio.
Dogovor je da mi preuzmemo macka na dva dana kad on ponovo ide na koji mjesec na sluzbeni put, a da ga onda preuzme njegova bivsa kad se vrati. Strah me je da ce macak ostati kod nas, da ce ona jednostavno reci kako ga ne moze uzeti natrag, a brat ce traziti od mene vise razumjevanja...

Dragi dnevniče, boli me svaki dan, bez prestanka.

Svakim udahom sve više se gubim, nestajem, povlačim, uvlačim, tonem. Šuplji su mi svi, prazno mi je sve, ništa me ne dira, ništa me ne pomera iznutra.

Poleteo sam, spržio se o sunce i sad ga mrzim. Živeo bih noću i umro bih u noć. Stalno sam na ivici suza, na ivici sebe, na kraju sveta, daleko od svih.

"Kako te ništa ne dotiče, kako si tako miran", pitaju me. Ništa mi nije ni bitno. Ama baš ništa. Nekad sam mrzeo nepravdu i kidao zbog nje, sad mi je svejedno, samo nepravdu i vidim. Ne umem više ni da zagrlim kako treba, ni da se prepustim kako treba.

Krivim svaki dan nekog drugog, a kriv sam sam. Samo bih spavao i zaboravljao. Sve.

Šta mi fali? Imam sve, ničega mi ne nedostaje, a uskraćen sam za ono suštinsko, ono najvažnije. Mislio sam da mogu kao drugi, ali nije to moj teren, nije to moj svet, nije ovo moje vreme.

Ako ne popijem nešto pred spavanje, od spavanja nema ništa dva sata otkad legnem. Ne mislim, ne lamentiram, ali ne mogu da spavam. Šupljina vri.

Pravio sam sebi smicalice i navlačio osmeh, palio vazduh, ali kad ujutru ponovo ustanem, sve mi se sruši.

Dnevniče, ja sebe ne volim.

Umorna sam. Od ljudi. Fali mi samoca, cini mi se da nikad nisam sama. Konstantno sam bombardovana sa bezbroj informacija. Pocela sam da se iskljucujem, sto me plasi. Juce smo bili kod njegovih i u jednom trenutku sam primijetila da ne pratim vise njihov razgovor, da samo klimam i smjeskam se, a da su mi misli negdje drugo. Dok oni pricaju o necem duhovitom ili cemu vec, ja razmisljam kako se treba u utorak i seliti, a oni nisu ni poceli s pakovanjem. A zasto nisu? Zato sto se ceka na nas. Sjedi i gleda televiziju, prica i prica, ali nista od pakovanja. I onda ce je uhvatiti panika, pa pocne trpati sve te nepotrebne stvari u kutije i opet od kuce pravi skladiste. "Ma eto ih tamo", cujem odnekud bakin glas. Vec vidim da ni u novom stanu necemo moci okrenuti se u toj njegovoj sobi, prepunoj stvarima od starijeg brata i od mame. I ona ce se onda pitati zasto niko od njene djece ne voli da prespava? Idok pricaju mislim o tom kako gubimo vrijeme na prazne razgovore umjesto da pakujemo. I znam, najbolje bi bilo da smo njima ustupili svoj stan dok njihov spakujemo. To bi bilo najbrze i najefektivnije. Spakovali bi sve sto treba, pobacali nepotrebne stvari. Ja nemam problema sa pakovanjem i radom generalno, ali imam problem da neko konstantno prica 3 sata, dijeli savjete, ali ne radi nista.

A slusanje me ceka i iduce sedmice kad moji dolaze. Maceha ce se zaliti na mog brata (ne na svog sina, jer taj je savrsen) i pricati o novom stanu i tome kako bi trebali cijelo ljeto provesti tamo. Tata ce pricati o svojim prijateljima (ali nijednom nece pitati za moje) i zaliti se na mladjeg sina i tome kako nista ne radi. Onda ce krenuti o tome sta sve treba zavrsiti, sto ce se svesti na to da on smisli, a ja da izvrsim, pa cemo se zakaciti oko toga sto ne uzimam slobodan dan da uradim neke stvari za njega ili kako to da ne mogu da pobjegnem koji sat s posla zbog toga.

Ne volim januar, i svaki januar kazem da cu pobjeci negdje daleko od familija i svih tih problema, ali uvijek ostanem ovdje, klimam i smjeskam se.

U Sarajevu smo vec peti dan. Suprug je mjesec dana prije puta bio patio od stomacnih tegoba, ali se pred sam put uspio izlijeciti zahvaljujuci slovenackim lijekovima. 27-og avgusta, pred sami put i na svoj rodjendan, izvadio je krv. Doktorica mu je rekla da ce ga ako je nesto lose zvati da odmah ide doktoru, a ako nije da ce ga naknadno kontaktirati. Nazvali su ga tri dana kasnije, kada smo vec bili u Sarajevu i pitali da odmah kontaktira doktora. To ga je dobro prepalo, ali smo tri-cetiri dana provali u dosta dobrom raspolozenju jer smo stalno bili okruzeni prijateljima iz mladosti i divno se provodili. Sada, kako se priblizava odlazak u London, pocinje da ga hvata panika jer se boji da je doktorica bila u pravu kada je rekla da je moguce da su njegovi problemi izazvani rakom. Pokusala sam da ga utjesim i veceras mi je poslo za rukom, ali sta i kako ce biti dok ne cuje u cemu je problem pitanje je. U petak bih trebala ja na posao, a on kod ljekara, ali sam odlucila da nazovem vlasnicu firme i pitam je da taj dan uzmem slobono kako bih bila sa njim kada bude isao na razgovor.

Citav zivot mi se rusi kao kula od karata. Nas dvoje smo jako vezani i sve vrijeme smo bili zajedno jos otkako smo se poceli zabavljati prije 28 godina. U Londonu smo uglavnom bili upuceni jedno na drugo i nismo cesto izlazili sa drugim ljudima. Znam da ne mora znaciti da je to sto je on sam sebe vec ubijedio da jeste i to sam mu i rekla. Postoje desetine razlicitih problema koji su mogli prouzrokovati probleme koje ima. A ipak brinem. Brinem ne samo zbog vrste bolesti, nego i zbog toga sto znam da je vrlo osjetljiv i sto se sav stres koji se nagomilao u zadnje tri godine na njega vrlo lose odrazio.

Prebrodili smo mnoge bitke. Uvijek zajedno. Nadam se da ce nam sudbina dopustiti da to ucinimo i ovaj put i jos jednom izadjemo kao pobjednici.